Simbol jedne profesije

Njanja, kako su je svi zvali, bila je prva Jatova, odnosno jugoslovenska stjuardesa. Bila je i prva stjuardesa koja je u avionu preletala milion kilometara, za šta je odlikovana Ordenom rada III reda. Bila je i ostala simbol profesije koju je sama gradila i postavljala standarde za buduće generacije.

Tekst: Jovo Simišić
Fotografije: Zoran Miler

Avgusta 1947, u beogradskom listu Politika objavljen je konkurs tadašnje Glavne uprave civilnog vazdušnog saobraćaja, kojim se traži "izvestan broj drugarica – drugova za službenike – letače na linijama vezanim za inostranstvo". Pored ostalih uslova traženo je poznavanje stranih jezika, a starosna granica je bila 35 godina...

Po tom konkursu primljeno je pet kandidata, među njima i tada tridesettrogodišnja Dragica Pavlović, koja je govorila francuski, italijanski, engleski, nemački i španski jezik. Dragicu, koja je rođena je 1. aprila 1914. u Jagodini, otac je posle male mature poslao na dalje školovanje u Francusku, gde je u Nici završila internacionalnu školu – Zavod za mlade devojke. Predala je molbu i skoro izgubila svaku nadu da će biti pozvana. Ipak, dobila je poziv da se javi u Glavnu upravu – što je značilo da je primljena. Odmah je dala otkaz u Protokolu, gde je do tada radila i 22. oktobra 1947. stupila na posao u Jatu.

Došla je prva od svih primljenih kandidata. Javila se, na aerodromu, Milivoju Arsenijeviću, tadašnjem šefu pilota, koji je nije primio sa dobrodošlicom. Njegov komentar je bio: "Vi mi niste potrebne, mogu i bez vas da letim". Ubrzo je došla još jedna devojka iz Zagreba, zatim još jedan mladić i devojka. Ovih troje, na žalost, nisu se dugo zadržali u Jatu, pa je Dragica ostala sama. Kasnije su došle još četiri devojke i godinama je u Jatu bilo samo pet stjuardesa.

Obuka je obuhvatala: meteorologiju, komercijalne poslove, turističku geografiju i istoriju mesta u koja su leteli avioni Jata. Takođe, prošli su i obuku o posluživanju putnika i eksploataciji kabine. Pored brige za putnike u toku leta, imali su zadatak da ispunjavaju formulare o broju prevezenih putnika i količinama robe i pošte na letu. Praktičnu obuku su imali na trenažnim letovima na daglasima (DC-3) i junkersima. Sedam meseci, koliko je trajala obuka, prolazili su kroz sve službe Jata i učili – očima i ušima.

Prve letove su imali u proleće 1948. Dragica na liniji za Zagreb, nad kojim je bilo takvo nevreme da se avion vratio u Beograd.

Temelji profesije

Njanja, kao prva i najstarija stjuardesa, postavljala je temelje i najneposrednije učestvovala u stvaranju jedne nove profesije – stjuardese. Za poziv stjuardese bilo je potrebno lepo vaspitanje, prisebnost i skromnost. Vremena su bila teška, a uslovi rada još teži. Počev od toga da za posade, za aerodrom i nazad, nije bio obezbeđen adekvatan prevoz. Zapravo, postojao je kamion, koji je polazio od starog Savskog mosta. Svaki minut zakašnjenja smatrao se čistom sabotažom, a o bolovanjima i nedolascima nije bilo ni pomena. Kao ni o zimskom odmoru.

Nisu postojale procedure niti striktna pravila rada. Pripremanje posluženja za putnike, kao i mnogi drugi poslovi pripreme aviona za let, bili su rezultat ličnog entuzijazma i odgovornosti zaposlenih. Aerodromski restoran je bio zadužen za hranu i tople napitke, a radnici koji su vodili brigu o čistoći putničke kabine donosile su bombone, mineralnu vodu i alkoholna pića u avione. Stjuardese su same, od donetih namirnica, pripremale obroke za putnike i posadu.

Prve stjuardese su putnike dočekivale na vratima aviona – prstima desne ruke podignutim u vojnički pozdrav... U DC-3 nisu postojala klasična sedišta, već klupe sa strane. U početku nije bilo mikrofona u avionu, nego se sve dešavalo "uživo". Stjuardese su bile u obavezi da svakog putnika pozdrave ponaosob, da mu prihvate kaput, vežu pojas i prenesu sve relevantne podatke o letu... U toku leta morale su da budu na ulazu u kabinu, u vidnom polju svih putnika. U eri klipnih letelica, putnicima su, radi regulisanja neprijatnog pritiska u ušima, na početku leta i pre sletanja delile bombone i davale savete da "duvaju kroz prstima zapušen nos". U toku leta posluživali su čaj i keks, a na dužim linijama sendviče.

Sve do dolaska konvera, o putnicima je na svakom letu brinula po jedna stjuardesa ili stjuard... Dolaskom konvera, koji je mogao da preveze duplo više putnika od DC-3, sa povećanom udobnošću putovanja, jer su raspolagali uređajima za održavanje stalnog pritiska u kabini, modernom navigacionom i radio-opremom, a imali su i ozvučenu kabinu i razglasne uređaje, počela je procedura obraćanja putnicima na početku i tokom leta i na njegovom završetku.

Povodom obeležavanja 35 godina od osnivanja Jata, 1982, Dragica Pavlović je dala za intervju za Jatove novine. U razgovoru sa tada već penzionisanom Njanjom, novinarka je zabeležila:

Prva milionerka

– ... Tada su avioni bili spori i trebalo je mnogo raditi da bi se sakupilo milion pređenih kilometara. Bila sam, 1954. godine, jedina stjuardesa u grupi pilota i radiotelegrafista koji su odlikovani Ordenom rada III reda. To je bila nagrada za izvanredno zalaganje i izvršavanje letačkih zadataka.

– Draga mi je, takođe, i nagrada – zlatan sat sa posvetom predsednika Tita – koji sam dobila kao član posade na Titovom putovanju u Burmu i Indiju, 1954. i 1955. godine.

Tito je uvek davao podstrek svojoj posadi. I meni je pomogao da savladam tremu, srdačno mahnuvši rukom u znak pozdrava dok sam stajala na vrhu stepenica, čekajući da mu poželim dobrodošlicu, prilikom ulaska u avion, pre početka putovanja.

Dragica je potpuno bila posvećena letenju i svojim obavezama u Jatu. Mada je često isticala da joj nije bilo teško da obavlja svoje radne dužnosti, jer su u prvim godinama rada preduzeća svi živeli kao jedna velika i složna porodica, sopstvenu porodicu nije uspela da formira. Jednostavno, nije imala vremena da su uda. A život je brzo proticao.

Kada je napunila 50 godina, prestala je da leti. Poslednjeg dana 1965. napustila je Jat i prešla da radi kao šef službe zemaljskih stjuardesa na aerodromu "Beograd". Penzionisana je 7. marta 1978. Umrla je deset godina kasnije – 10. Juna 1988.

O tome koliko je bila omiljena i poštovana u kolektivu najbolje svedoči podatak da je prilikom izbora za članove prvog radničkog saveta Jugoslovenskog aerotransporta 1963, Dragica dobila najviše glasova i bila jednoglasno izabrana za prvog predsednika. Kasnije je sama zapisala: "Na molbu predlog, tada odgovornih radnika Jata ovu sam dužnost predala radniku Milošu Mikini, usled moje stalne zauzetosti letenjem, to jest moje stalne službene odsutnosti van Uprave Jata, pa ovu dužnost ne bih mogla brižljivo da obavljam."

Kao domaćica u Jatovim avionima Dragica Pavlović je letela sa mnogim značajnim svetskim imenima, kao što su: Entoni Idn, ministar inostranih poslova Velike Britaniie, maršal Montgomeri, Judžin Blek, predsednik Međunarodne banke, Vidjaja Pandit Nehru – sestra indijskog premijera Nehrua, od koje je dobila pohvalu da priprema najbolji čaj koji je ova popila. Ipak, sa najvećim ponosom se sećala specijalnog leta avionom DC-3, kojim je dr Ivan Ribar, kao predstavnik Jugoslavije u Engleskoj, otputovao na sahranu kralja Džordža. Jugoslovensku delegaciju je na aerodromu lično dočekao vojvoda od Edinburga. U pogrebnoj povorci doktoru Ribaru je dodeljeno počasno mesto – prvo mesto iza kraljevske porodice. Bilo je to i lično priznanje za sinove koji su poginuli u II svetskom ratu.