Magično kreiranje scenske realnosti

Tokom bogate karijere Angelina Atlagić je uradila dizajn za preko 150 dramskih, baletskih, operskih, dečjih i lutkarskih predstava, kostimografiju za tri igrana filma, kao i za mnoge kulturno-zabavne programe. Za svoj rad dobila je brojna domaća i inostrana priznanja.

Tekst: Ivana Kladarin Panić
Fotografije ljubaznošću Angeline Atlagić

Od kako je diplomirala 1985. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na Odseku za scenski kostim, Angelina Atlagić, umetnik raskošnog talenta, napravila je zavidnu karijeru. Umetnički kritičari i publika slažu se u jednom – njene pozorišne kreacije odavno su izašle izvan okvira kostima izrastajući u novi svet za sebe.

Kreirali ste u Rusiji, Grčkoj, Italiji, Sloveniji, Španiji, Makedoniji, Srbiji... U čemu su sličnosti i razlike rada u različitim zemljama?

– Što se umetničko-kreativnog rada tiče on je svuda isti, ali razlike postoje na organizacionom planu, u periodu priprema i samoj realizaciji posla. U Nemačkoj i Rusiji skice se predaju šest meseci do godinu dana pre početka realizacije kostima. Pripremni period je mnogo duži i obimniji nego u drugim zemljama. To omogućava da se kostimografske ideje u potpunosti realizuju i pronađu rešenja za najkomplikovanije kostime. Slično se radi u Sloveniji i Španiji. Kad sam počela da radim u inostranstvu, ovakav način rada bio mi je pomalo čudan, ali sam se brzo privikla.

Još se pamte Vaši kostimi u operi Sergeja Prokofjeva "Rat i mir" u Boljšom teatru. Kako je bilo raditi u jednom od najčuvenijih svetskih teatara ruski klasik pred publikom koja je naučena na vrhunski kvalitet?

– U isto vreme i teško i lako. Boljšoj teatar je precizno organizovano pozorište u kome se moraju poštovati pravila uspostavljena u tradiciji dugoj više od dva veka. Uslovi za rad su savršeni, na raspolaganju su vam najbolje radionice specijalizovane za sve vrste posebnih zahteva, od bojenja tkanina do izrade detalja i nakita. Od kostimografa se očekuje da ima precizno razrađene skice, koje od trenutka predaje kreću da se realizuju i često niste u prilici da pratite proces do krajnje realizacije. Rad u Boljšem bio je velika privilegija i čast, ali ujedno i velika škola u kojoj sam mnogo naučila. Radeći na operi "Rat i mir" upoznala sam doajena Mstislava Rostropoviča i ta saradnja će mi ostati u nezaboravnom sećanju.

Kako postižete scensku autentičnost s obzirom na različitost predstava u kojima učestvujete?

– Trudim se da ostanem dosledna sebi i svom ličnom doživljaju, bez obzira na to gde i šta radim. Za umetnika je važno da bude dobro obavešten o novim kretanjima i tendencijama, ali sva ta iskustva treba da prođu kroz ličnu prizmu i da se transformišu u intimnom doživljaju. Lepota ovog posla je u tome što ste svakodnevno u kontaktu sa klasičnim tekstovima, savremenim dramama, odnosno večnim egzistencijalnim pitanjima i temama.

Šta za Vas predstavlja veći izazov – osavremenjivanje klasične predstave ili smeštanje moderne predstave u klasičan okvir?

– Ono što mene u mom poslu raduje jeste to što nema zadatih pravila. Nekad će mi predstavljati radost i izazov da klasične kostime prebacim iz nekog istorijskog perioda u današnje vreme, a već u sledećoj predstavi pokušaću da se bavim potpunom rekonstrukcijom vremena, ili ću napraviti eklektički spoj modernog i istorijskog kostima. Za mene nije toliko važno u kom periodu se dešava radnja već način na koji, u saradnji s rediteljem, kreiram novu scensku realnost. Od toga zavisi koliko će moj rad biti inspirativan i kreativan.

Da li biste mogli da izdvojite predstave u kojima ste svoj talenat iskoristili do maksimuma?

– Postoje reditelji koji umeju da me podstaknu da u sebi pronađem ideje za koje nisam ni slutila da postoje. To, naravno, sve mora da se uskladi s tekstom, glumcima i mogućnostima pozorišta da realizuje neke od mojih ideja. Jedna od takvih predstava je "Inferno" koji sam radila s rediteljem Tomažem Pandurom u Madridu i "Otrovana tunika" za koju sam dobila nagradu "Čajka". Ona je već osam godina na repertoaru pozorišta Studio Fomenko u Moskvi. U istom pozorištu, u junu je izvedena predstava "Alisa iza ogledala", reditelja Ivana Popovskog, koja je postala omiljena predstava moskovskih mališana.

Iako ste dobitnica mnogobrojnih značajnih priznanja, šta smatrate svojim najvećim uspehom?

– Život umetnika je često ispunjen sumnjama i dilemama, stvaralačkim krizama, zato su nagrade uvek prijatne, pogotovo što obično stižu kada im se najmanje nadate. Pored tih izuzetnih situacija, koje se ne dešavaju tako često, ono što me čini srećnom jeste samo bavljenje poslom kostimografa. Od čitanja teksta, pravljenja skica, razgovora s rediteljima, druženja sa glumcima, do samog momenta rađanja predstave. Vreme provedeno u mraku pozorišne sale doživljavam kao privilegiju, a ne naporan rad.

Kako uspevate da odgovorite svim svojim obavezama?

– Još od rane mladosti navikla sam da imam aktivan i ispunjen život. Pored obaveza u školi, bavila sam se sportom, crtanjem, na fakultetu sam posećivala predavanja i na drugim katedrama. Navikla sam da radim nekoliko predstava istovremeno. Zanimljivo je da što više radite, sve više postajete svesni koliko je organizacija vremena bitna i počinjete racionalnije da koristite vreme. Volim svoj posao i nije mi teško da svake nedelje budem na drugom mestu. Osim toga, volim da putujem i privikla sam se da hotelske sobe pretvaram u svoj radni i životni prostor. Naravno da zbog toga nemam mnogo vremena za druge stvari u životu, ali svako mora da napravi listu svojih prioriteta.

Koliko je za posao kostimografa važan istraživački rad?

– Izuzetno je važan period istraživanja, bilo da je u pitanju istorijski, savremeni ili sasvim bajkoviti pristup kostimima. On podrazumeva istraživanje perioda, ali i proučavanje karaktera likova, ulazak u njihov psihološki život. Taj deo posla je veoma zanimljiv i nekada može trajati mesecima. Svi ti materijali i saznanja mogu nam pomoći u daljem radu u kreiranju ne samo kostima već i atmosfere vremena i prostora u kojima se radnja odvija.

Na čemu trenutno radite?

– Trenutno sam u dogovorima sa slovenačkim rediteljem Tomažem Pandurom oko predstave "Sumrak bogova" koja će biti premijerno prikazana u aprilu 2011. u Madridu. Planirano je moje učešće u velikom spektaklu "Rat i mir" koji će biti izveden sledećeg leta na Dubrovačkim letnjim igrama. U Beogradu sam završila rad na baletu "Otelo" u koprodukciji BITEF-a i Budve grad-teatra, čija je premijera održana u Budvi 9. avgusta. Koreografiju za ovaj balet uradili su Maša Kolar i Zoran Marković, a u pripremi su još i mjuzikl "Buđenje proleća" u Beogradskom dramskom pozorištu u režiji Nebojše Bradića i "Opasne veze" u Istanbulu u režiji Aleksandra Popovskog.

Angelina Atlagić je od 1999. redovan profesor na Katedri za režiju, predmet Scenografija i kostimografija, na Fakultetu dramskih umetnosti u Cetinju (Crna Gora). Tokom iste godine održala je niz predavanja i prezentacija svog rada na univerzitetima u SAD. Za svoje kostimografije dobila je: nagradu MAX za predstavu "Baroko" u Španiji (sezona 2007/8), nagradu časopisa "Atinorama" za predstavu "Četvrta sestra" u Grčkoj (2003), nagradu Čajka za predstavu "Otrovana tunika" u Rusiji (2002). Dobitnik je Velike nagrade za dizajn Srbije i primenjenu umetnost, 2005, koju dodeljuju ULUPUDS i Ministarstvo kulture Republike Srbije za visoka umetnička dostignuća i čak pet Sterijinih nagrada. Po oceni kritičara časopis za pozorišnu umetnost "Scena" proglasio ju je za najboljeg kostimografa, tokom pet sezona zaredom, od 1995. do 1999. Radove je izlagala u Češkoj, Japanu, Izraelu, SAD i Kanadi.