Šinama nekadašnjeg "ćire"

Posetioci Šargana vozom zvanim "Nostalgija" preći će trasu dugu 15,5 kilometra za skoro dva i po sata, sa kraćim zadržavanjem na pet vidikovaca sa kojih se pruža živopisan pogled na lepote zlatiborskog kraja.

Tekst: Zlatica Ivković
Fotografije: Dragan Bosnić

Nekada je koz živopisni ambijent Mokre gore prolazila pruga uskog koloseka, a popularni "ćira" vozio je putnike od Beograda do Višegrada i Dubrovnika. Od Beograda do Ploča u drvenim vagonima putovalo se "ćirom" dva dana i dve noći, sve do 1974. godine kada je trasa zbog nerentabilnosti bila ukinuta.

Život u planinama je zamro, sve dok strastveni hobisti, zaljubljenici uske pruge, nisu saznali o Šarganu preko specijalizovanih časopisa i interneta. Tada su podno Mokre gore došle i prve grupe inostranih gostiju i ljubitelja železnice iz Austrije, Švajcarske, Engleske i Danske... Posetioci su obišli ovaj kraj i trasu čuvene pruge i svi su bili jedinstveni u oceni da bi obnovljena "osmica" bila prava svetska atrakcija i najatraktivnija turistička, muzejska pružna trasa u Evropi.

Početkom ovog veka, pruga i svi prateći objekti su obnovljeni u turističke svrhe. Izuzetnu vrednost kompleksa predstavlja činjenica da je cela trasa sa železničkim stanicama i vagonima rekonstruisana autentično i da je čak očuvan i proces loženja i upravljanja parnjačom. I tako danas, ne samo u Srbiji već i u ovom delu Balkana i Evrope, uska pruga podno Zlatibora, na relaciji Mokra gora – Šargan – Vitasi slovi za najatraktivniju turističku destinaciju među ljubiteljima muzejske pruge.

A kako je sve počelo? Gradnju pruge preko Šargana započeli su Austrijanci 1916. godine s namerom da Bosnu, kojom su vladali, spoje sa Srbijom. Visinska razlika između mokrogorske kotline i šarganskog prevoja zahtevala je posebno tehničko rešenje, te su Austrijanci doveli čuvenog inženjera osuđenog na doživotnu robiju i obećali mu slobodu ako reši problem. Ovaj se prihvatio posla, ali, nažalost, u toku kopanja šarganskog tunela ekipe se nisu sastale na sredini. Austrijanci su završili samo devet kilometara pružne trase. Gradnja je ponovo započela 1921. godine, da bi prvi voz krenuo četiri godine kasnije, probijajući se kroz stenovite tesnace i visoke useke Šargana prema moru. Tačnije, 2. februara 1925. proradila je železnička trasa uskog koloseka od Beograda preko Užica i šarganskih prevoja, prema Višegradu i Dubrovniku.

Ljudi iz ovog kraja još pominju proročanstvo čuvenog kremanskog vidovnjakaMitra Tarabića, koji je tri decenije pre no što će ćira krenuti Šarganom, predvideo da će "kroz Cigansko padalište proći gvozdeni put sa gvozdenim, ognjenim kolima, koja će uvek sama zastajati na mestu gde su sad, evo, ciganske čerge..." Kasnije je dodao: "Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenog puta te će ispočetka obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potreba i posla, već ljudi od zabave, zarad odmorišta i uživancije." Prorok bi sigurno bio prezadovoljan inicijativom meštana i grupe entuzijasta okupljenih u Društvo za zaštitu parnih lokomotiva i turizam "Balkan Steam", za aktiviranje ćire i rekonstrukciju pruge. Iz Muzeja železnice u Požegi dovučeni su vagoni i parnjača, a čitavu obnovljenu deonicu od 15,5 kilometara ćira je ponovo prekrstario 2003. godine.

Danas je Šargan najduži i najlepši ostatak pruga uskog koloseka koje su nekad postojale u Evropi, tipičan je za Srbiju kao i svi mogući modeli tipova lokomotiva koji se ovde mogu videti. A šta je to zapravo što Šargansku osmicu čini toliko posebnom? Ime "osmica" pruga je dobila zato što je u obliku ovog broja savladana visinska razlika od 300 metara, između mokrogorske doline i Šarganskog prevoja neobičnom pružnom petljom. Visinsku razliku od 300 metara od Mokre gore do Šargana i udaljenost od 3,5 kilometara, projektanti i graditelji vešto su rešili na jedinstven i jedino mogući način – neobičnom pružnom petljom iznad podnožja Jatare u vidu broja osam – popularnom "Šarganskom osmicom". "Osmica" je bila duga oko trinaest i po kilometara i na svojoj trasi imala je 22 tunela, desetak mostova i vijadukata, koji su činili trećinu ukupne dužine pruge. Stanica Jatare, na ovoj trasi, valjda je jedina u svetu u kojoj četvrt veka niko nije kupio kartu niti sišao iz voza, iako se on tu redovno zaustavljao. Putniku je gotovo bilo nemoguće da odgonetne kojim je pravcem prošao, a kuda tek treba da prođe voz "Osmica".

Snimajući film Život je čudo i shvativši da ovde ima savršen dekor, na Mokroj gori je sa mnogobrojnom filmskom ekipom boravio i naš poznati režiser Emir Kusturica. Među već obnovljenim železničkim stanicama izgradio je i stanicu Golubići, koja je tako vešto "patinirana" da bi ama baš svako neupućen pomislio da je stara najmanje sto godina, a za sebe kuću za odmor. Kasnije je neko izgradio drugu kuću, potom je nikla i peta, dvadeset peta, danas čitav grad Drvengrad sa apartmanima, crkvom, galerijom, nacionalnim restoranom, bioskopom, bazenom, bibliotekom...

No, ne morate biti smrtno zaljubljeni u usku prugu da biste uživali vozeći se parnim vozićima na trasi dugoj 15,5 kilometara, sa 22 tunela, mnoštvom vijadukata i mostova i diviti se lepoti krajolika podno Zlatibora koji prija svakom oku. Kad dođete na lice mesta, ne možete se oteti utisku da se nalazite u zabavnom parku... Prilazni putevi su asfaltirani, šetačke staze popločane, lekoviti izvori uređeni, obzidane su obale potoka Kamešine, sagrađena kupališta... Male parne lokomotive i minijaturni vagoni, uglancani i parkirani, podsećaju na igračke koje je neko zaboravio ili kojima nema ko da se igra...

Železnica Srbije dva puta u mesecu, svake druge subote, organizuje obilazak kompleksa Šarganska vožnja uskotračnom prugom vozom "Nostalgija". Voz saobraća od Beograda do mesta Branešci, na Mokroj gori, odakle se putnici autobusima prevoze do Šarganske osmice a zatim vožnju nastavljaju vozom "Nostalgija".