Umetnost krize

Pod sloganom "Kriza kapitala – umetnost krize" u Beogradu će od 15. do 25. septembra biti održan 43. BITEF, kultni Beogradski internacionalni teatarski festival, kojem je Jat ervejz glavni sponzor. – Da nije bilo Jat ervejza, ne bi bilo Bitefa ove godine, kažu Jovan Ćirilov i Anja Suša, selektori Festivala i naši sagovornici u priči o ovogodišnjem izdanju Bitefa.

Tekst: Vesna Knežević Baletić

Pozorište je umetnost koja najbrže reaguje na pojave u društvu. Svet je jedva osetio da se našao usred ekonomske krize, a pozorište je već počelo da reaguje na pojave koje ga okružuju. Da li će kriza kapitala biti i kriza umetnosti, pitaju se sociolozi, antropolozi, političari, gledaoci, a najviše sami umetnici. Pitaju se i pozorišni umetnici, a odgovor traže u svojoj umetnosti – kažu Jovan Ćirilov i Anja Suša, selektori 43. Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala koji će biti održan od 15. do 25. septembra 2009. godine. Pošto je razumeo, ali i osetio u finansijskoj konstrukciji okolnosti svetske ekonomske krize u kojima izlazi ovo njegovo izdanje, Bitef će ove godine imati manji broj predstava na repertoaru nego inače, ali selektori poručuju da će one biti najvišeg kvaliteta u okviru onoga što se u ovom trenutku dešava u scenskoj umetnosti u svetu i kod nas. Na glavnom programu biće prikazano sedam inostranih i dve domaće predstave, čija će upečatljivost i kvalitet nadomestiti kvantitet, ali na spisku pratećeg programa ove godine nema "Šoukejsa", pa je to u stvari jedina kolateralna šteta Bitefa ove godine.

Bitef će biti otvoren predstavom Sutra u produkciji Sadler’s Wells Theatre iz Londona, u kojoj koreograf Sidi Larbi Čerkauji sa tibetanskim monasima šaolinskog manastira istražuje hinduističku mudrost Budinih sutri. Posle ovog spektakla odmah sledi još jedan veliki događaj – komad Plavi zmaj i beogradski debi dugopriželjkivanog kanadskog pisca i reditelja Robera Lepaža. Festival će zatvoriti nemačka predstava Karl Marks: Kapital, prvi tom, a pre toga biće prikazane dve izuzetne predstave iz Norveške i Holandije u kojima učestvuju lutke, jedna hit predstava iz Švajcarske u kojoj igraju deca, jedan komad iz Hrvatske u kojem se ne vidi ko igra jer se odvija u mraku, kao i dve domaće predstave: Brod za lutke Milene Marković u režiji Ane Tomović i produkciji Srpskog narodnog pozorišta i Sanjari Roberta Muzila u režiji Miloša Lolića i produkcija Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I ove godine, glavni sponzor Bitefa je Jat ervejz.

Dve snažne umetničke ličnosti, Anja Suša i Jovan Ćirilov, koji je i umetnički direktor Bitefa, uveliko su se uhodali kao selektorski tandem.

Ističu da oboje misle da je pozorište i misao i emocija i oboje teže novim tendencijama u pozorištu, ali Ćirilov tvrdi da je u toj dobroj saradnji važnije i za Bitef plodonosnije ono što ih razlikuje od onoga gde jednako misle. Oboje ističu da ove godine ne bi bilo Bitefa da nije bilo Jata koje je "imao fantastično razumevanje i osećanje za pravu stvar". Za početak, pitamo Jovana Ćirilova:

Kako ste iskoristili svetsku krizu da podignete kvalitet Bitefa i napravite ovako kvalitetnu selekciju?

– Kad ima teškoća u životu, treba umeti prevazići ih i iskoristiti na pravi način. Ove godine ima manji broj predstava na Bitefu, ali zaista imamo koncentrisan kvalitet. Sada je takav slučaj da kada bi me neko pitao šta da gledam – rekao bih: Šta god da izaberete, nećete pogrešiti

Ja vas ipak pitam – koju predstavu biste preporučili?

– Ja bih izabrao predstavu u kojoj se glumci i ne vide jer se predstava događa u mraku. Dakle, ovo je bitefovski odgovor: Ako morate da izaberete samo jednu, gledajte predstavu Odmor od povjesti zagrebačke trupe "Bacači sjenki", koja se ne gleda nego se doživljava.

Ove godine prvi put pred Bitefovu publiku dolazi komad jednog od najznačajnijih pozorišnih umetnika današnjice – kanadskog reditelja i dramskog pisca Lepaža. Gospodine Ćirilov, to je umetnik kojeg ste odavno želeli da dovedete na Bitef, recite nam nešto o njegovoj predstavi.

– To je predstava Plavi zmaj koju Lepaž potpisuje kao reditelj i koautor, a bavi se sudbinom kanadskih Kineza kojom se bavio i u svojoj čuvenoj predstavi Trilogija zmaja. Plavi zmaj je njegova najnovija predstava. Imamo tu čast da samo zbog Bitefa Lepaž prelazi okean i vraća se. Ovo je jedina predstava na ovogodišnjem festivalu u kojoj bi neko mogao da nađe realistički ključ, ali ovde se radi o poetskom realizmu. Mada, ovaj komad je jedna takva pozorišna magija da se i ne postavlja pitanje u kojoj formi nam je data. Snagom svoga doživljaja, umetnici su stvorili nešto snažno i izuzetno.

Podnaslov 43. Bitefa je "Kriza kapitala – umetnost krize". GospođoSuša, zašto je Bitef izabrao ovu temu za osnovu Festivala?

– Tema je izabrala nas više nego mi nju. Društveni trenutak u kojem živimo suviše je upečatljiv da bismo ga ignorisali. Još kad smo koncipirali ovaj festival, bilo je jasno šta će biti glavna tema. Pod krizom kapitala treba podrazumevati ceo sistem vrednosti koji promoviše korporativni kapitalizam kao osnov većine društava zapadnoevropske civilizacije, kojoj i mi pripadamo. Shvaćena tako, ova tema ima svoje pokriće u svim predstavama koje smo izabrali za ovu selekciju. Pod krizom kapitala ne podrazumeva se samo finansijska kriza nego kriza morala, kriza sistema vrednosti, odnosno redefinisanje sistema vrednosti, i u tom smisli treba posmatrati ne samo ovaj trenutak nego celu drugu polovnu XX veka, zaključno s vremenom u kojem živimo. U tom smislu i predstava Logor, koja se bavi temom Aušvica, može da se smatra na izvestan način odgovorom na našu temu.

Predstave 43. Bitefa su mahom nove produkcije?

– Neke predstave su sasvim nova produkcija. Takve su norveška predstava Pisac, komad Plavi zmaj koji dolazi odmah posle premijere, kao i predstava Odmor od povjesti Bacača sjenki. Ostale predstave su stare dve do tri godine.

To znači da pozorište u Evropi pravovremeno odgovara na aktuelni ekonomski i društveni trenutak u svetu?

– Ne mislim da geografske koordinate igraju bitnu ulogu u savremenom svetu – objašnjava Anja Suša. – Ova naša tranziciona društva su tek na putu da usvoje određene obrasce života i ponašanja po kojima Zapad odavno živi. Zato je logično da oni na neke pojave reaguju brže nego mi i imaju pojačan senzibilitet na tu vrstu problematike. Kod nas još nije situacija kao u Americi u kojoj ako izgubiš takozvani kreditni kredibilitet, izgubio si maltene ceo život. Ali, stvari se menjaju brzinom svetlosti u vremenu u kojem živimo. Stvari kod nas još nisu do te mere dramatične, ali se u takvom pravcu kreću. Zato ljudi, pored ostalog, treba da razvijaju i kritičku svest prema društvenom ustrojstvu koje izaziva takve teškoće.

Svetska kriza je bila anticipirana poslednjih nekoliko godina, nije se iznenada desila. To je, na primer, rezultiralo ponovnim velikim interesovanjem za Marksov Kapital koji je jedna od najprodavanijih knjiga u svetu u proteklih nekoliko godina, snimljeno je nekoliko filmova inspirisanih ovim delom, u Japanu su objavljeni manga stripovi inspirisani Kapitalom, da ne pominjemo da se Kapital masovno iznova analizira i komentariše. Sve to nam je bio odličan povod da pozovemo na Bitef predstavu nemačkog pozorišta Šaušpilhaus – Karl Marks: "Kapital", tom prvi, koja je najeksplicitniji mogući odgovor na našu temu.

Jeste – nadovezuje se Ćirilov potaknut ovom temom. – Krize koje su se desile ideji komunizma nisu sadržane u ideji samoj nego im je koren u antropološkoj nesavršenosti ljudskoga roda.To je antropološko pitanje koje je najbliže ideji antropološkog pesimizma da je čovek nesavršeno biće i da zbog njegove nesavršenosti u svakom ostvarivanju ideologije dođe do njene krize.

Sve predstave na ovogodišnjem Bitefu su društveno angažovane?

– Sve – kaže Ćirilov. – Poznato je da i apstraktna slika može da bude angažovana. Komad Čekajući Godoa, recimo, politički je angažovan komad jer je 1956. godine ustvrđivao pesimizam, kada je u mnogim društvima pesimizam bio zabranjen. Na ovogodišnjem Bitefu, međutim, predstave su na direktan način angažovane. Do sada smo se češće sretali s političkim angažmanom u realističkim predstavama, ili bar u komadima s fabulom, od Strindberga i Ibzena do Brehta, a sada sve ove predstave koje su društveno i politički angažovane imaju jednu specifičnu i neobičnu formu, jako izoštrenu tragalačku formu koja nije nimalo apstraktna. To je slučaj i sa predstavama Kapital, Logor i Pisac, recimo. One su kritika korporativnog kapitalizma i multinacionalnih kompanija. Dve od ovih predstava napravljene su s lutkama. U jednoj od njih, u Piscu, naći ćemo primer kako Norvežani i danas ozbiljno razmišljaju o svojim kvislinzima, ali ih ni u kom slučaju ne rehabilituju. A kod nas se rehabilituju, potpuno besmisleno. Pozorište ne treba da bude poučno, ali kad čovek ume da sluša i misli, uvek se nešto može naučiti.

Šta biste rekli o domaćim predstavama na 43. Biteefu.

– To su dve produkcije koje su se, svaka na svoj način našle u fokusu tokom prošlogodišnje sezone – kaže Anja Suša. – O njima je bilo dosta reči, a u stručnim krugovima ocenjene su kao upečatljive i značajne. Nama je bilo bitno da one pre svega budu u skladu s nekom bitefovskom tradicijom koja pre svega podrazumeva istraživanje i izlazak iz uobičajenih klišea. Ove godine nema Šoukejza pa je veoma važno da se dobro predstavi domaća produkcija u okviru glavnog programa. Ove predstave, osim što promovišu dva mlada reditelja, takođe promovišu i jednu već internacionalno etabliranu, ali još mladu dramsku spisateljku – Milenu Marković. Obe predstave su i vizuelno zanimljive, te mogu biti interesantne i onima koji ne razumeju naš jezik.

– Nije nimalo lako igrati stoprocentno verbalnog Sanjara – kaže Jovan Ćirilov – i to je i razlog što se retko igra ovaj veliki naslov svetskog modernizma. A Lolić je, kao i mi sa ovogodišnjom selekcijom, od nedostatka napravio prednost. On nije razrađivao mizanscen. Karakter se raspoznaje po tome kako pridržavaju mikrofon, to je neverovatno. To je jedan emotivni minimalizam malih amplituda... Sada jedan Bitef uzima predstavu koja postiže najviše moguće rezultate uz tu najveću teškoću.

Kažite nam nešto o predstavi "Sutra" koja otvara Festival.

– Predstava Sutra je dokaz da je moguće napraviti spoj između tradicionalne hiljadama godina stare civilizacije i idioma modernog plesa. To je uspeo da napravi koreograf Čerkauji koji i igra u toj predstavi. Osim toga, to je zanimljivo i spektakularno. Mnogo mladih u Beogradu voli borilačke veštine i u ovoj predstavi će videti koliko su one tesno vezane s filozofijom – kaže Ćirilov.

Šta su nove tendencije u svetskom pozorištu? Jovan je rekao da je svaka predstava u ovogodišnjoj selekciji primer jedne nove pozorišne tendencije.

– To je tačno – kaže Anja. – Ta krilatica, s kojom je osnovan Bitef 1967, "Nove pozorišne tendencije", ove godine najbolje može da se primeni na našu selekciju zbog toga što je zaista svaka predstava vrlo posebna, svaka koristi potpuno različiti jezik i izražajna sredstva. U formalnom smislu su sve veoma različite, koriste se sve mogućnosti ikada otkrivene od nastanka pozorišta do danas, U tom smislu, kroz ovogodišnju selekciju se vidi da je savremeno pozorište veoma atomizovano, da se svodi na upečatljive autorske poetike kakvih ovde imamo priliku da vidimo u svih sedam naslova koji čine internacionalni deo selekcije. Dakle, ne postoje dominantni zajednički imenitelji osim tematskih. Ali zato postoje vrlo jake i upečatljive autorske pojave... Barijere su srušene. Savremeno pozorište koristi već poznate tekovine i koristi ih na jedan jak autorski način.