Razgrtanje mraka

David Albahari, jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca već deset godina živi i stvara u "dobrovoljnom izgnanstvu" u Kanadi, u Kalgariju, gde ga, kako kaže, u poslednje vreme svrstavaju u kanadske pisce.

Tekst: Mila Milosavljević
Fotografije: Aleksandar Dragutinović

Nedavno je u Beogradu predstavljen rimejk Albaharijevog romana "Mrak". Reč je o političkom trileru, čija se radnja odvija u Srbiji devedesetih godina, a akteri su, osim ostalih i umetnici, pisci koji su bili saradnici raznoraznih tajnih režimskih službi.

Premda je reč o zapravo drugom izdanju vašeg romana, pokazali ste zaista veliku radost prilikom njegovog nedavnog predstavljanja, kao da je reč o novoj knjizi...

– Roman "Mrak" na moju veliku radost ponovo se pojavio posle desetak godina. Među knjigama koje sam do danas napisao, on svakako predstavlja jednu od onih koji su mi najdraže. S obzirom na to da je roman ostao pomalo "sakriven" od čitalaca, nadam se da je ovo dobra prilika da čitaoci provere da li sam u pravu.

– Roman zapravo govori o situaciji koja nikada, ili bar do sada nije rešena na zadovoljavajući način, odnosno govori o ulozi koju su pojedini pisci i umetnici odigrali ili igrali u decenijama pre raspada bivše Jugoslavije. Reč je dakle o oblicima saradnje pojedinih umetnika sa raznim službama državne bezbednosti. Napisao sam svojevremeno taj roman zato što smatram da je za našu kulturu i društvo najbitnije da znaju istinu o tome ko je i na kakav način sarađivao sa vlastima. Pojedine zemlje bivšeg Istočnog bloka to su odmah uradile, ali kod nas, koliko je to meni poznato, materijali o takvoj saradnji ostali su nedostupni javnosti.

Kao pisac, pokazali ste popriličnu hrabrost. Niste li pomišljali možda na to da će se neki od junaka vašeg romana prepoznati?

– Dok sam pisao roman, nisam mislio ni na koga, jer konačno nemam nikakav uvid u to da li su neki pisci sarađivali sa sistemom vlasti. Moja želja je bila da eventualno podstaknem bilo kakav oblik rasprave o tome, ali izgleda da sam to previše nežno uradio, tako da se plamen za koji sam mislio da ću ga upaliti pretvorio u plamičak koji je brzo sagoreo. Tako da je moj "Mrak" nestao u opštem mraku.

Iskazali ste svoj stav o tome u svom romanu, ali šta mislite o angažovanim piscima, o stvaraocima u službi politike, o angažovanju umetnosti uopšte?

– Pomalo paradoksalno može da zazvuči moj odgovor, ali ja zapravo ne verujem u angažovanost pisaca. Pisci su, ne samo u našoj zemlji, u dvadesetom veku često igrali ružne, loše i neprihvatljive uloge, tako da potpuno razumem nespremnost mnogih da veruju u ono što pisci govore. Nisam siguran da u današnjoj situaciji kod nas naši pisci mogu da ponude bilo kakvo rešenje, jer kao i većina ljudi, između političke strasti i političke mudrosti biraju strast.

Iza vas je cela jedna decenija života u Kanadi. Kako biste opisali svoj novi život u posve novom okruženju?

– Bez obzira na to da li imate neko iskustvo direktnog upoznavanja sa severnoameričkom kulturom, započinjanje novog života na ovom kontinentu označava i početak svojevrsnog kulturnog šoka. Skoro sve je drugačije od onoga na šta je čovek navikao: od strukture radnog dana do vikenda posvećenog histeričnom obredu trošenja. U bioskopu, kao što je dobro poznato, svi jedu, odnosno konzumiraju ogromne količine kokica, brze hrane i bezalkoholnih pića. Svugde se, u stvari, jede ili bar pije, uključujući i fakultete, pozorišta, prodavnice, ali se zato nigde ne puši. Čak je sve manje otvorenih prostora gde je dozvoljeno pušenje. Studenti drže noge na klupama i ne stavljaju ruku na usta kad zevaju. Postoji bezbroj takvih razlika, ali s vremenom čovek počne da se prilagođava, da ne primećuje ono što mu smeta i da prihvata ono što mu odgovara. Jedna od tih stvari koje meni posebno odgovaraju jeste multikulturalizam, to divno mešanje najraznovrsnijih kultura koje u preplitanju kulturnih, folklornih, prehrambenih i tradicionalnih elemenata zapravo predstavlja uvod u neku novu, buduću kulturu koja će – volim tako da pomislim – jednog dana predstavljati novu zajedničku kulturu celokupnog ljudskog roda.

– Smatram da je iskustvo emigracije to nešto što niko u potpunosti ne može da prihvati, jer jednostavno ne možete da izbrišete iz sebe svoj pređašnji život. U mom slučaju ja i ne želim da ga izbrišem. Ima ljudi koji iz određenih razloga, istorijskih ili ličnih, hoće da izbrišu to što je prethodilo njihovom emigrantskom iskustvu. No za mene je to samo deo jednog života koji se odvija na nekom drugom mestu. Za mene je taj boravak u emigraciji, ne političkoj, već dobrovoljnoj, jedno iskustvo iz kojeg stalno učim nešto novo. Za mene kao pisca to je zanimljivo iskustvo, jer mi je podarilo niz tema o kojima ranije nisam pisao u svojim romanima i pričama dok nisam došao u Kanadu. I danas, posle desetak godina, impresionira me iskustvo ljudi koji me okružuju, iskustvo novih i svežih došljaka koje kao inspiracija pronalazi put u mojim pričama.

Živite nimalo laku sudbinu pisca koji stvara izvan svog jezika. Živite tamo, tamo nastaju vaša dela, a vi kao pisac pripadate ovde. Kako ste to razrešili sa samim sobom?

– Kako vreme odmiče, ja se zapravo sve manje osećam kao neko ko je odsutan. Što sam duže tamo, na neki čudan način ja sam sve više ovde. Možda je to zbog toga što tamo ne postojim kao pisac a svet pisanja je ipak moj svet.

Koliko je David Albahari srpski a koliko kanadski pisac?

– Kad čovek živi na dva različita mesta, onda mora i da prihvati kao jednu mogućnost da bude predstavljen kao neko ko dolazi sa dva različita mesta. Ali, ja ističem da pisac uvek ima jedno mesto prebivanja, a to je njegov jezik. Ja sam, dakle, pisac srpskog jezika, pisac koji stvara na našem jeziku u okviru naše književnosti. Sticajem okolnosti život mi se podelio na dva ne baš sasvim jednaka dela, ali ono pravo mesto odakle dolazim jeste naš jezik.

Koliko ste prisutni u književnom životu Kanade?

– Živim u Kalgariju koji je beskrajno daleko udaljen od najvećih kulturnih centara u Kanadi, Toronta i Montreala. Kad kažem beskrajno, mislim na razdaljinu od nekoliko hiljada kilometara. Ali, i dalje gledano iz perspektive kako ocenjujemo gradove kod nas ali i u drugim zemljama, on bi ipak pripadao nečem što se zove provincija. To ne govorim sa žaljenjem, već samo konstatujem. Drugim rečima, život u takvom gradu, daleko od svega, barem za mene kao pisca, mnogo je pogodniji, jer me oslobađa neke vrste obaveze da budem prisutan u većoj meri u književnom životu. Ja sam prisutan u književnom životu Kalgarija, ali on je skroman u odnosu na događanja u recimo književnom životu Toronta ili recimo Beograda. To mi, međutim, odgovara, i ostavlja mi sve slobodno vreme i eto, zahvaljujući tome ja na sajam svake godine dolazim s novom knjigom.

Vaša knjiga priča "Senke" ima za temu život emigranata u Kanadi. Da li se može reći da su to ljudi senke imajući u vidu vaš izbor samih naslova?

– Ima nekoliko razloga za to. Prvi je taj što postoji priča koja se zove "Senke" i kad sam birao naziv za svoju knjigu, naziv te priče se nametnuo. To je jedna od priča u knjizi koja je obojena nekim blagim političkim bojama, dakle ima jedan politički kontekst koji se, kao što znate, retko pojavljuje u mojoj prozi. Taj naziv na neki način definiše većinu likova u mojoj knjizi. Većina tih priča ima za temu sukobe i nerazumevanja između nekih članova porodice ili novodošlih doseljenika u Kanadi. I pomislio sam kako taj naziv "Senke" označava oblik egzistencije u kojem se ti ljudi nalaze. Posle tih sukoba između članova porodice (mislim na moje priče), ljudi gube punoću i postaju senke i ljudi, dok su došljaci koji su tek pristigli u jednu novu sredinu, takođe na neki način senke, jer ne nose sa sobom svoju kompletnu, punu ličnost, jer jedan deo vas neminovno ostaje tamo odakle dolazite. Vi stižete kao senka i trudite se da tu senku popunite. U to se sasvim dobro uklopio i izbor naslovnice za moju knjigu, Munkova "Igra života", jer na njegovim slikama i grafikama ljudi su upravo u tom nekom međustanju između punoće i senastog oblika.

Roman "Mamac" doživeo je svojevremeno veoma uspelu pozorišnu dramatizaciju. Hoće li još neko vaše delo biti skoro dramatizovano?

– Za sada ne postoji neki konkretan plan vezan uz dramatizaciju mojih tekstova, ali kad to već spominjete, voleo bih da se neko zainteresuje za moj roman "Gec i Majer", jer mislim da je priča ispričana u ovom romanu o stradanju beogradskih Jevreja od Nemaca priča koja bi mogla da se pretoči u tragičan film.

Vaše poslednje knjige kao i intervjui svedoče da David Albahari zapravo nikada nije ni odlazio iz svog Zemuna. Koliko je to tačno?

– Sami ste rekli nešto što bi moglo da bude neka vrsta mog odgovora. Ja zapravo i nisam otišao iz Zemuna, tako da kad god se vratim, izlazim na ulicu kao da sam samo malo duže spavao u svom starom stanu, pa, eto, prošlo je neko vreme, i ja sada izlazim na ulicu. Naravno, ima ponečeg što mi se ne dopada ali onda zatvorim oči. Dovoljno mi je da izađem na Zemunski kej ili da prođem zemunskim parkom i onda sve polako postaje onako kako treba da bude.

Životna priča vašeg junaka po toponimima (Zemunu gde ste živeli), zatim odluci da ode iz zemlje, po mnogo čemu nalikuje vašoj...

– U knjizi "Pijavice" nema autobiografskog u meri u kojoj je bilo recimo zastupljeno u romanu "Mamac" ili "Snežni čovek". Poslednjih godina sam van zemlje, pa sam takođe, kao i moji junaci u neku ruku posmatrač sa strane, bolje rečeno, mi smo pripovedači sa strane, jer ono o čemu junak ove knjige pripoveda jeste ono što se drugome desilo. On je i učestvovao u tome ali o tome pripoveda nekoliko godina kasnije. Zašto nekoliko godina kasnije? Zato što to što se desilo 1998. i nekoliko godina kasnije – i dalje postoji. Dakle, on i nekoliko godina kasnije, didaktički, poučno priča svoju priču, pripoveda svoj slučaj započevši s nadom da to nekome nešto govori, a završava time da ono što je pokušao da kaže nema efekta. To je u stvari još jedna potvrda da sve moje knjige govore o porazu, to jest da svi moji junaci pripovedaju o osećanju poraza.

Znači li to da je zapravo pokušaj da kroz literaturu iskažete vaše osećanje sveta ništa drugo do pisanje po pesku?

– Moj junak negde u romanu i sam pominje peščanu knjigu iz jedne Borhesove priče. Ovo i jeste neka vrsta pisanja po pesku, nažalost mnoge slične situacije u ljudskim životima su takve da se zapitate zbog čega je ljudsko društvo i zašto su ljudski životi formirani na taj način i zapitate se zašto neka iskustva zapravo ne vode ničemu i da ta knjiga drugim naraštajima i drugim ljudima ne govore ništa.

Kako vaš glavni junak, tako i njegovo čitavo okruženje na neki način "boluje" ili živi neku vrstu paranoje. U kojoj meri je ta paranoja koja očigledno obeležava našu stvarnost zdrava a gde ona prelazi granicu?

– Znate, Tomas Pinčon, američki pisac, koga je retko ko nekad uspeo da vidi, rekao je da ako neko misli da je možda strašno da neko pomisli da je sve povezano sa svim ostalim, svačim, još je strašnije da se misli da ništa nije povezano ni sa čim. Ako neko misli da ništa nije povezano ni sa čim, to je raspad sistema. A mi zapravo svi živimo u jednom blažem ili jačem obliku koji bismo mogli uslovno rečeno da nazovemo paranoidnim, jer verujemo u povezanost stvari i to da određena zbivanja vode ka drugim zbivanjima, dakle, da između određenih stvari postoji neka veza. Dakle, verovati u neku vrstu zavere prosto je prirođeno ljudskom duhu. Paranoja možda negde postaje i utočište ljudskog duha. Ja ne znam da li stručnjaci to mogu da prihvate, ali ja bih to nazvao zdravom paranojom. Ono o čemu junak ove knjige pripoveda, ono o čemu razgovara sa drugim junacima nije priča o samoj paranoji, već o teorijama zavere, o zaverama. Da li postoji neka zavera, da li se nešto radi zbog toga što negde neko smišlja da se to uradi, da li postoji negde neki imaginarni centar moći koji dovodi do toga da se stvari dovode u vezu, to je ono što proganja junaka ove knjige i naravno da on na to ne može da da odgovor. Ako bi mogao da da odgovor, onda bi pisci bili oni koji znaju nešto više od ostalih. Mislim da ipak većina pisaca, uključujući i mene, može da postavlja pitanje, ali ne i da daje odgovor.

Može li se reći da je jedna od primarnih ravni ovog vašeg romana – teološka?

– Junak moje knjige se upliće u pokušaj jedne grupe da posredstvom tajnih kabalističkih učenja dovede do određenih društvenih promena, odnosno da se oslobodi nekih opasnosti koje u društvu postoje. S obzirom na to da je kabala oblik jevrejskog misticizma, jedne ortodoksne religije, koja predstavlja takođe jedno religijsko poimanje sveta, onda je prirodno da se pitanja te vrste pojave u mojoj knjizi. Ja nisam znalac teoloških pitanja, da tako kažem, i moji junaci razgovaraju o tome onoliko koliko im je potrebno da shvate ili barem da pokušaju da shvate, jer imam utisak da kod mene niko ništa ne shvata, već da samo pokušava da shvati, dakle da pokušavaju da shvate šta je to što treba da učine. Misticizam je u svim religijama neka vrsta pokušaja da se više približi Bogu nego kroz ono što bi se smatralo regularnom religijom. Zato moja ideja nije bila da religiju postavim na neku vrstu primarne ravni na kojoj se rešavaju najvažnija pitanja ljudske egzistencije, mada nemam ništa protiv da neko ko čita moju knjigu vidi to kao primarnu ravan koja bi trebalo da nam pomogne da se shvatimo i razumemo u svetu koji nas okružuje.

Između ništavila i bola Vaš junak bira bol. Da li je to naš jedini izbor?

– Ja sam citat iz jednog Foknerovog romana naveo u svom romanu kao pitanje izbora u životu, da li da izađete iz samog života ili da odaberete bol, jer, koliko god jedan čovek bio srećan, u sebi nosi jednu meru bola, ako ništa drugo, onda bar bol što će jednog dana prestati. Moj junak sledi Foknerovog junaka u tome što ne prihvata ništavilo, odbija da sebe liši života, zato pristaje na trajanje i – bol. Umesto da žrtvuje sebe on žrtvuje svoj rukopis i ostaje s bolom.

Sučeljavajući se sa životom vašeg junaka pomalo se sučeljavate s nihilizmom...

– Ja ne vidim junaka moje knjige kao nihilistu. Zavisi kako definišemo nihilizam. Mislim da je on neko ko možda očajnički pokušava da razume jedan naizgled prost mehanizam, mehanizam predrasuda, koji funkcioniše u svima nama na jednom višem ili nižem nivou. To dovodi do toga da on na kraju pobegne od svega onoga što je pokušavao da razume, jer nema načina da se doista razume i da se doista spreči delovanje tog mehanizma. Ja stoga svog junaka ne bih svrstao u nihiliste a sebe još manje.

Važite za jednog od najprevođenijih srpskih pisaca danas. Kako se odnosite prema tome?

– Za svakog pisca je bez sumnje lep trenutak kad vidi ono što funkcioniše i na drugom jeziku, odnosno da budi određene emocije čitaocima koji pripadaju drugim kulturama i tradicijama. Na neki način, to je možda mač sa dve oštrice, jer podstiče pisca da razmišlja o temama koje mogu nešto da znače i onima koji ga ne čitaju na njegovom jeziku. Šta sam o tome hteo da kažem, da u toj situaciji pisac možda počinje da traga za pričama koje mu možda i ne odgovaraju, jer pokušavajući da piše na jednom jeziku govori na mnogim jezicima.

Kad smo već kod prevoda, kakvih novina kod vas ima na tom planu?

– Od mojih knjiga najduži život kod stranih čitalaca ima roman "Mamac". Taj roman se ove godine pojavio u još tri nova prevoda, uključujući na poljski i slovenački jezik. Roman "Pijavice" je prošle godine objavljen u Nemačkoj a sledeće godine izlazi u Francuskoj i Americi.

Na čemu trenutno radite?

– Trenutno radim na novom kratkom romanu pod nazivom "Brat". To je jedna mala priča o izgubljenom i ponovo pronađenom bratu, o ljubomori i nerazumevanju. Roman će se pojaviti u vreme sajma knjiga. Za mene predstavlja neku vrstu nastavka, poigravanja sa citatima velikih filozofa, znači nastavak poigravanja koji sam otpočeo u romanu "Ludvig". U tom romanu moj junak se poziva na Vitgenštajna, a u romanu "Brat" pripovedač traži utehu u nekim citatima Aristotela.

Vratimo se ponovo vašem romanu "Mrak". Rekli ste negde da "mrak koji smo sami sebi napravili je mrak od koga treba da beži svako društvo i svaka kultura", te da je "preduslov da se bude na svetlu da se raščisti sa onima koji prave mrak oko nas". Kako biste to malo bliže objasnili?

– Kao mali, čitao sam jednu knjigu koja se zove "Budi dobar sve do smrti". Uvek sam se pitao kako čovek zna kad je taj trenutak a onda sam shvatio kako treba biti dobar ne misleći na trenutak kada se sve okončava. Dobrota je preduslov za početak iščezavanja mraka.