|
Feliks Romulijana, kasnoantički lokalitet u Gamzigradu, prvo je arheološko nalazište u Srbiji koje se, od 29. juna 2007. godine, nalazi na Listi svetske kulturne i prirodne baštine Uneska.Iako je Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine usvojena na Generalnoj konferenciji Uneska 16. novembra 1972. godine, a akademik Dragoslav Srejović od 1970. godine vodio radove na iskopavanju ovog lokaliteta, verujući od samog početka da je to nekada bila rimska carska palata, tek kada je imao materijalne dokaze, krenuo je sa kampanjom da se Feliks Romulijana uvrsti u svetski značajna dobra. Nažalost, prerana smrt akademika Srejovića (1996) prekinula je tu borbu. Nastavili su je njegovi sledbenici. A među najvatrenijim borcima bio je arheolog Bora Dimitrijević, direktor Narodnog muzeja u Zaječaru, u kojem se nalaze mnoge dragocenosti pronađene na tom lokalitetu. |
 |
– Upis carske palate Romulijana, najočuvanijeg primera rimske dvorske arhitekture, na Listu kulturne i prirodne baštine Uneska, predstavlja izuzetno veliko priznanje za našu zemlju i njenu kulturu, kaže za "Jat rivju" Bora Dimitrijević.
– To je definitivna potvrda da je memorijalni kompleks koji je sagradio rimski imperator Gaj Galerije Valerije Maksimijan, između 293. i 311. godine, mesto koje je značajno za čitavo čovečanstvo, što nas još više obavezuje da nastavimo da se sa izuzetnom pažnjom odnosimo prema toj "skupocenoj škrinji koja blista u svojoj veličanstvenoj usamljenosti", kako je akademik Srejović govorio o Romulijani.
Istovremeno, to je i svojevrsna nagrada generacijama arheologa, arhitekata, slikara, i istoričara umetnosti, što su – od Feliksa Kanica koji je prvi nacrtao palatu 1864. godine, do otkrića arhivolte sa natpisom Felix Romuliana 1984. godine koja je rasvetlila misteriju ovog izuzetnog mesta – svako na svoj način ugradili u temelje i svodove Romulijane svoje znanje, entuzijazam, nade i strepnje.
Bilo je u poluvekovnom istorijatu istraživanja i konzervacije palate teških trenutaka, sumnji i neverice, skepse čak i od kolega, nerazumevanja državnih i lokalnih nadleštava koja su brinula o kulturi, većih i manjih prekida u radovima. No, od profesora Đorđa Mano Zisija, koji je započeo istraživanja na majske Ide 1953. godine, pa do akademika Dragoslava Srejovića, najvećeg istraživača Romulijane i njenog neprevaziđenog tumača, tinjala je skrivena nada da će jednog dana stići potvrda o značaju velelepnog zdanja, udaljenog 11 kilometara od Zaječara prema zapadu.
Ako poredite carsku palatu u Gamzigradu sa sličnim – Dioklecijanovom u Splitu, Galerijevom u Solunu ili carskim letnjikovcem na Siciliji – koje prednosti uočavate na njoj?
|
|
– Memorijalna zadužbina imperatora Galerija nadmaša pomenute svetske spomenike, pre svega po svojoj očuvanosti i monumentalnosti, ali i specifičnosti koju nosi njen arhitektonski sklop sa dva moćna odbrambena bedema. Pokretni arheološki nalazi poput skulptura (porfirna glava imperatora Galerija, mermerni portreti Jupitera i Herkula) i prekrasni podni mozaici (Dionis na gozbi, Venatori, Lavirint), njena su velika prednost, mada treba reći da i mozaici na Siciliji u Pjaca Armerini pripadaju vrhu evropske umetnosti.
Ono što je svakako izdvaja i čini samo njenu specifičnost, jeste zajedništvo sa sakralnim kompleksom na brdu Magura, mestu na kojem je poslednji put u Rimskom carstvu izvršen čin apoteoze, uzdizanje smrtnika među bogove.
Kad se ovome pridodaju i ostaci monumentalnog tetrapilona, pronađeni na severnoj strani Magure, jasno je da se radi o posve neobičnoj spomeničkoj celini koncipiranoj na ideji jednog moćnog imperatora koji je želeo da postane božanstvo.
Da li za naše čitaoce možete opisati kako je tekao čin apoteoze?
– U svojoj težnji za apsolutnom vlasti, ali i večito varljivoj ljudskoj želji za besmrtnošću, rimski imperatori u trećem veku smatraju sebe pripadnicima božanskih porodica Jupitera i Herkula, posebno u tetrarhiji, te se zbog tog razloga nakon smrti posebnim činom uzdižu među bogove. |
Ovaj ritual obavljen je iznad Romulijane na omanjem uzvišenju Magura. Tu su između 1989. i 1993. godine, otkriveni i istraženi spomenici koji označavaju mesto gde su car Galerije i njegova majka Romula sahranjeni i uvršćeni među bogove, to jest gde je izvršena njihova apoteoza.
Iz Herodijanovih zapisa o istoriji rimskih careva, poznato nam je kako se vršio taj čin. Nakon careve smrti i sahrane bila bi napravljena lutka od voska prema liku preminulog cara i postavljena na postolje – nosiljku, od slonovače, koje bi se stavilo na ulaz u palatu.
|
Posle sedmodnevnog rituala, nosiljku bi izneli van grada i postavili je na drvenu lomaču koja je imala dva ili tri sprata i bila ukrašena zlatnim draperijama i raznovrsnim slikama. Posle određenog ceremonijala lomača bi bila zapaljena, a s njenog vrha bio bi pušten orao da na svojim krilima dušu pokojnika uznese među bogove.
Na Maguri su otkrivena dva džinovska tumula, nasuta nakon izvršene apoteoze Romule i Galerija i ostaci dva mauzoleja u kojima su bili sahranjeni njihovi zemni ostaci. Mada su obe grobnice opljačkane verovatno sredinom V veka, pored Romulinog mauzoleja pronađena je lepa ostava zlatnog novca (solida), ukupno 99 komada.
Profesor Srejović je naglašavao da je Galerije bio poslednji rimski imperator koji je progonio hrišćane i prvi koji je 311. godine doneo edikt o toleranciji te vere. Smatrate li da je on, ipak "olakšao" put Milanskom ediktu, proglašenom 313. godine?
– Edikt koji je on obznanio u Nikomediji, maja meseca 311. godine predstavlja veoma značajan podatak kome nije posvećena veća pažnja u istoriji tetrarhije zbog izraženo negativnog stava poznijih hrišćanskih panegiričara, među kojima je prednjačio Laktancije. Budući da je nedugo zatim Galerije preminuo, može se reći da jednostavno nije stigao da Edikt možda oživotvori, ako mu je to bila namera. |
|
Izgleda da njegov edikt, po svojoj prilici, nije imao većeg odjeka među hrišćanima u carstvu. To svakako nije omelo Konstantina u nameri da, kao čovek koji je znao da bude spreman tokom svoje vladavine na religijski kompromis, zajedno s Laktancijem donese Milanski edikt 313. Jako je teško reći, pre svega zbog nepostojanja validnih i pouzdanih istorijskih izvora, koliki je uticaj na Konstantina imao podatak da je njegov zemljak i suvladar već doneo sličan edikt. U svakom slučaju, nepobitna je činjenica da dva tetrarhijska vladara, rođena na razdaljini od samo sto kilometara, na tlu gde se danas nalazi Srbija, jesu povezana s korenima evropskog hrišćanstva na razne načine.
U zaječarskom Narodnom muzeju čuva se najlepši mozaik sa predstavom Dionisa. Hrišćani su često antičku predstavu Dionisa koristili u svojoj religiji kao prikaz Hrista. Da li postoje dokazi da je to i u gamzigradskoj palati bio običaj u kasnijem periodu?
|
Mr. Bora Dimitrijević
Fotografija: Jaco Heikilla |
– Mozaik s predstavom Dionisa, otkriven u triklinijumu palate I, razlikuje se od svih do sada poznatih predstava tog božanstva u svetu.
On pleni lepotom svoje izvedbe, skoro savršenim skladom kompozicije i širokom paletom boja i nijansi, potencirajući mit o večito mladom bogu – smrtniku koji uvek iznova vaskrsava.
Dionis s Romulijane predstavlja sublimaciju njene celokupne arhitektonske i dekorativne koncepcije o diviniziranom vladaru Galeriju koji biva uznesen u sfere besmrtnosti. |
Pošto je Dionis – u osnovi smrtnik – uspeo da na volšeban način pobedi sopstvenu smrt, on je hrišćanima poslužio kao inspiracija za kreiranje Hristovog lika, jer je svoju besmrtnost učinio jemstvom besmrtnosti čovekove duše.
Palata u Gamzigradu nije nikada živela životom običnih rimskih mesta, već je pripremana da se Galerije u nju povuče posle dvadeset godina provedenih na vlasti i obeležavanja vicennalia. Nije moguće izneti neku postojaniju tvrdnju o tome jesu li hrišćani, naročito u šestom veku, kad je Romulijana možda i episkopsko sedište, imali običaj da koriste postojeći mozaik kao predložak za kreiranje Hristovog lika u nekom od sakralnih objekata.
Nedavno ste o Gamzigradu održali predavanje u Finskoj i na Islandu. Kakvo su interesovanje za ovaj lokalitet pokazali inostrani slušaoci?
– U okviru višegodišnje saradnje sa uglednom Fondacijom Balkankult iz Beograda, Narodni muzej iz Zaječara imao je priliku da našim prijateljima na severu Evrope, u Rovaniemiju i Rejkjaviku, predstavi palatu kao svojevrstan kuriozitet koji ne sadrže njihove nacionalne kulture. Bili smo prijatno obradovani pažnjom i interesom za carsku palatu, posebno za njene mozaike i skulpture.
Na ovom lokalitetu se već uveliko događaju razne manifestacije kulturnog i naučnog sadržaja. Da li ćete i dalje to polje širiti?
– Poslednjih nekoliko godina Narodni muzej i lokalna zajednica čine ozbiljne napore da se Romulijana uključi u bogat kulturni život grada. Istakao bih da smo s Fondacijom Balkankult i organizacijom Prođeto muzika iz Monfalkonea u Italiji organizovali više kamernih koncerata. Naziv projekta je "Nei Suoni Dei Luoghi ", a ideja je da male sredine promovišu svoje veliko kulturno nasleđe na prostorima Italije i Balkana.
Svake se godine na gamzigradskom lokalitetu uvodnim izlaganjem nekoga od naših eminentnih filozofa svečano otvori međunarodna Letnja filozofska škola "Feliks Romulijana". A manifestacija "Dani evropske baštine" ovde je uspešno prikazala multietnički duh istočne Srbije. Predstavljanja knjiga, izložbe, pesničke večeri i ostala kulturna događanja biće i dalje okosnica naše strategije, jer ne treba zaboraviti da su stručnjaci Uneska izuzetno pozitivno ocenili način na koji je Romulijana uključena u život lokalne zajednice.
Izgradnjom vizitorskog centra i posebno njegovog istraživačkog dela umnogome će se poboljšati uslovi za naučni sadržaj, organizaciju kampova mladih istraživača, razne edukativne sekcije i samu prezentaciju palate.
|
|
|
Galerije – cezar i avgust
– Gaj Valerije Maksimijan Galerije bio je naočit, herkulovski snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar ratnik, celog života odan svom poočimu Dioklecijanu – ističe Bora Dimitrijević. – Bio je čvrsto vezan za zavičaj, zemljake i rođake, pre svega majku Romulu. Svojoj postojbini darovao je velelepnu palatu, kojoj je po svojoj majci nadenuo ime Romulijana. Cezar od 293. do 305. godine i avgust od 305. do 311. godine u periodu tetrarhije, bio je jedini od vladara koji se do kraja života istrajno pridržavao Dioklecijanovih odredaba. Moglo bi se reći da je on svim silama odlagao definitivan kraj jedne preživele ideologije, postavši na taj način zatočenik vremena koje je neumitno izmicalo.
Izvrstan u vojnoj veštini on je doneo jednu od najvećih rimskih pobeda nad Persijancima 298. godine kad je do nogu potukao njihovog kralja Narzeha i čak zarobio njegov harem. Istorijske ocene o njemu se razlikuju: dok ga jedni neumereno hvale, ima i onih koji su kritični prema njemu i periodu tetrarhije. | |
