Đorđe Vajfert rođen je 15. juna 1850. Završio je veliku pivarsku školu u Vajenstefanu kod Minhena. Preuzeo je pivaru koju je u Beogradu sazidao njegov otac i kasnije je proširio.
|
Posedovao je nekoliko rudnika u Srbiji (rudnike bakra i mrkog uglja, kao i zlatni majdan u Sv. Ani, te je tako postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji). Bio je jedan od najvećih industrijalaca u Jugoslaviji i guverner Srpske narodne banke. O svom trošku je u Pančevu 1922/23. sazidao Crkvu sv. Ane i portalnu zgradu na rimokatoličkom groblju 1924. godine.
Njegova pivara u Cetinjskoj ulici u Beogradu pročula se širom Evrope, tako da je Đorđe I. Vajfert krajem 19. veka bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije. Počeo je da se bogati kad je 1871. zatvorena Velika ili Kneževa pivara, a on sazidao novu na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu. Njegov slogan "Pivo ladi, dušu sladi" trebalo bi dopuniti... "a iz džepa pare vadi", pa da se shvati njegova filozofija brzog pravljenja novca. |
 |
Poreklom Nemac za koga se tvrdilo da je dušom Srbin, potiče iz pivarske porodice. Njegov deda, takođe Đorđe, poreklom iz gornje Austrije izučio je kožarski zanat od kojeg nije mogao da izdržava porodicu. Imovinu stiče prevozeći dereglijama žitarice od ušća Save do Siska. Đorđev rođak držao je pivaru u Pančevu. Posao mu nije išao od ruke pa je stari Vajfert prihvatio njegovu proizvodnju piva, malo preuredio pogone i posao je krenuo. Nezadovoljan postignutim, deda šalje sina Ignjata u Minhen "da svrši tečaj" kod čuvenog stručnjaka za pivo, profesora Sedlmajera i usavrši nauku u poznatoj minhenskoj pivari "Špaten". Vratio se Ignjat, dobio pivaru na upravljanje, malo je doterao po "švapski" i pivaru pretvorio u fabriku novca. Ali, i Ignjatov sin, Đorđe, u međuvremenu je počeo da se "gnjura" u pivu pa mu je otac 1873. predao Kneževu pivaru "zarad posla i zarade". Dotle ju je koristio kao zakupac i dobro razradio posao. Bio je zadovoljan knez, a bogami i Ignjat. Za sebe i drugog sina zadržao je Pančevačku, a deda Đorđe živeo je staračke dane presrećan što mu se sin i unuci "kupaju" u pivu. Definitivno, Vajferti osvojiše Srbiju – pivom. Dvadesettrogodišnji Đorđe, 1871. na reskir kupuje veliki plac podalje od grada, a na brdu Smutekovac podiže modernu pivaru. Pre početka gradnje morao je dosta muka da pretrpi jer nije posedovao srpsko državljanstvo. U pribavljanju dozvola dosta mu je pomogao knez Mihailo Obrenović kome se Đorđe zbog svojih sposobnosti i marljivosti, veoma dopao. Žalostan što nije mogao da učestvuje u Balkanskim ratovima, Đorđe je srpskoj konjici poslao vagon piva na poklon. Tek da se momci okrepe!
|
|
Vajfert je otvorio prvo rudnik u Kostolcu iz veoma praktičnih razloga – ugalj mu je bio potreban za parnu pivaru u Beogradu. Istraživačkog duha i vetropirast po prirodi, tražio je i dobio odobrenje Srpske vlade i otpočeo da istražuje rudna nalazišta u Srbiji. Vukao je za sobom inženjere i rudare, kupovao opremu, podizao rudarska naselja i trošio veliki novac. Čega god se dotakao, sve je propadalo. Zarađivao na pivu, gubio na živi. Jalovo je bilo otvaranje Topionice u Ripnju nadomak Beograda, jer rudnik žive na Avali gotovo da je bio bez rude. Isto je bilo u rudnicima "Sveta Ana" na Deli Jovanu, "Sveta Varvara" na reci Pek i kopovima na Miroču, Rudniku i u Zlotu. Pivara nije mogla da otoči toliko piva koliko je Đorđe trošio na ova istraživanja. Usledila su tri bankrotstva. Zlobni savremenici Đorđa Vajferta govorili su često da je "zreo za samoubistvo”. Ali, njegovo hazardersko ponašanja odjednom se posrećilo. Kada su mu sve beogradske banke zatvarale vrata i odbijale menice, Đorđe se jednoga dana, elegantno obučen pojavio u Trgovačkoj banci. Tražio je zajam od 50.000 dinara u zlatu. Miloš Tucaković, direktor banke, potpisao je menicu ne sluteći da je time omogućio otvaranje Borskog rudnika. Đorđe I. Vajfert postao je tog trenutka vlasnik najčuvenijeg nalazišta bakarne rude u Evropi. Bilo je to 1903. godine. Vlasništvo, međutim, nije zadržao više od jedne godine. Za eksploataciju rudnika, naime, bio je potreban ogroman novac, koji ni on a ni država Srbija nisu imali. Ortake je našao u Francuskoj, tako da je osnovao akcionarsko društvo sa imenom "Francusko društvo borskih rudnika". Osnovni kapital iznosio je pet i po miliona zlatnih francuskih franaka, a Đorđe Vajfert je imao u rukama 3.300 akcija vrednih preko milion zlatnih franaka.
O njemu ima dosta anegdota. Jedna je iz perioda kada je bio guverner narodne banke Srbije. U njegovu kancelariju banu seljak s juga Srbije. Došao u Beograd da otvori aščinicu ali mu nedostajalo oko 500 dinara. Onako neukom neko mu reče da do novca može doći putem menice. Potraži on u prvoj banci menicu, ali videvši ga, reše da ga nasamare. Pošalju ga u Narodnu banku i objasne da menicu treba da potpiše neki Vajfert. Provukao se on nekako pored portira, došao do Vajfertove kancelarije i pravo s vrata: – Ti li si taj Vajfert koji potpisuje menice? De, turi si bre, potpis i meni! Videći da je seljak nasamaren, oduševljen njegovom otvorenošću, priseti se Đorđe svoje pozajmice od 50.000 dinara u zlatu i stavi paraf uz napomenu da on lično garantuje za vraćanje seljakovog duga.
Đorđe I. Vajfert je umro 1937. u osamdeset sedmoj godini. Nije imao potomaka. Bio je veliki majstor masonske lože "Jugoslavija". Pivare u Beogradu i Pančevu i danas pune flaše pivom "Đorđe Vajfert".
|
Dobrotvor i donator
U Srbiji je bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali nije bilo privrednika sa toliko preduzimačkog duha, i onoga što bi danas zvali – menadžerskim osobinama. Voleo je novac, ali ne da ga stiče. Delio je narodu ono što je stekao. Numizmatičku zbirku sa preko 14.000 primeraka antičkog novca poklonio je Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada ostavio je veliku kolekciju slika. Poklanjao je imanja u dobrotvorne svrhe. Kada je bio bez novca, pozajmljivao je da bi ga nekome poklonio. Iza njega su ostale dve crkve. Prvu je podigao u Glogovcu kod Bora a drugu u Pančevu.
| | 
