Jat je metafora domovine

Profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, direktor Drame u Narodnom pozorištu u Beogradu, predsednica srpskog PEN centra, svršeni poslediplomac studija na Sorboni u Francuskoj i Univerziteta u Minesoti (SAD), reditelj stotine pozorišnih predstava, televizijskih i radio emisija izvedenih kod nas i u inostranstvu, dramaturg, književnik, trenutno ambasador Republike Srbije u Danskoj, Vida Ognjenović je pre svega osoba neiscrpne kreativne energije čiji je rad obeležen brojnim značajnim nagradama i priznanjima kod nas i u svetu.

Tekst: Zlatica Ivković
Fotografije: Milan Melka

Ovoga leta na Smederevskoj tvrđavi započeo je prvi ambijentalni međunarodni pozorišni festival u Srbiji – Tvrđava teatar. Manifestaciju je otvorila predsednica Saveta festivala, naša sagovornica, Vida Ognjenović, istakavši da je jedan od motiva za iniciranje festivala prelepi ambijent srednjovekovne tvrđave kao autentičan teatarski prostor. Pitamo gospođu Ognjenović kakav budući život predviđa ovoj manifestaciji na Dunavu?

– Ovo prvo festivalsko iskustvo potvrđuje da je festival Tvrđava teatar bio dobra ideja. Dočekan je i ispraćen saučesničkim odobravanjem. Dakle, ako je sudeći prema ovoj uspešnoj inicijaciji, ima razloga da se lepo razvija, pa sve i da ima konkurenciju od nekoliko sličnih festivala u okruženju, što nije slučaj. Sama činjenica da je svako veče nekoliko stotina potencijalnih gledalaca moralo da ostane izvan gledališta, jer su njegove dimenzije ograničene, navešće organizatore da dogodine takmičarske predstave imaju najmanje po dva izvođenja. Osim toga festivalske dane ispunjavaće raznovrsna nova događanja: radionice, teatrološki susreti, igre, istraživački stručni kolokvijumi, koje će držati poznati naši i strani umetnici i pedagozi. Razmišljamo i o muzičkom delu festivala. Ima dobrih ideja, već se uveliko radi za naredne festivale.

Poznati ste pisac i reditelj koji neguje dramsku strukturu baziranu na literaturi koju potom imaginacijom prenosi u svet prepun sopstvenih snoviđenja, melanholije, sentimenta. Prepliću se potom fikcija i zbilja, ljubavi i sećanja… "drama u drami". Kako dospevate do takvih postupaka?

– Kako, pitate me, teško, mogu da odgovorim. Dramski tekst završen na radnom stolu autora, samo je prvi deo posla. Svoj puni završetak on doživljava kad se spusti zavesa na njegovoj praizvedbi. Pisac na izvestan način ima to buduće sadejstvo na umu. No nije u pravu onaj ko smatra da je dovoljno da drama uspešno obezbedi ravnotežu u tom dvojstvu književnog i scenskog. To je najlakše i pitanje je zanata. Onaj teži način je da postigne da pozorišni komad do maksimuma ispituje i zaoštrava uzajamne provokacije ta dva složena nivoa.

Jednom ste rekli da je dar književnog izražavanja osvedočen u prvom redu jezičkom širinom. Posebnu pažnju posvećujete jeziku?

– Da, jezik smatram vrhunskim kreativnim istraživanjem sveta. Taj dragoceni komunikacioni prostor u kojem možemo da neograničenim kombinacijama reči imenujemo i izrazimo postojeće i nepostojeće, stvarno i nestvarno, biće i nebiće, zaista jeste veliko preimućstvo humane vrste. Drama je u tom pogledu poseban izazov, opet po izvesnom dvojstvu: ovoga puta reč je o govornoj i pisanoj jezičkoj varijanti. U prvoj se postižu različiti elementi karakterizacije od vremena, podneblja, miljea, do ličnosti ili grupe. U drugoj se često eksperimentiše formom. Imamo drame u stihu, ili u različitim ritamskim varijacijama. Da, jeziku posvećujem posebnu pažnju, jer mi je to najvažniji radni materijal.

S obzirom na funkciju ambasadora koju trenutno obavljate, da li uspevate da "otmete" vreme i za pisanje?

– Razmišljajući o tome, a često odgovaram na ovakva pitanja, i to ne samo novinarima, sve više se uveravam da je to takozvano slobodno, ležerno prazno vreme za pisanje, ili samo fikcija, ili srećom uglavnom tehnička dimenzija posla. Dokolica jeste do izvesne mere pogodna okolnost za svako stvaranje, jer oslobađa prinuda i gubljenja energije na sporednom koloseku, no nije uslov ni za početak ni završnicu. Srećom, kažem, jer ne zamišljam da je pisanje stvar idiličnih uslova, u koje spada i široki prazan vremenski prostor. Pisanje nije prirodna stvar, već pomalo ludačka potreba, za koju se na isti ludački način stvara i vreme.

Na otvaranje festivala Tvrđava teatar u Beograd ste doputovali i iz njega za Dansku otputovali Jatom. Kakvi su Vaši utisci o letovima našom nacionalnom aviokompanijom? Da li ste zadovoljni kvalitetom usluga koje Jat pruža svojim putnicima?

– A, došli smo i do malog reklamnog pasaža. E, pa lepo. Moj prvi let avionom u životu, bio je zgodnim malim JAT-ovim daglasom, ako se dobro sećam, na destinaciji Beograd – Titograd, kad se ta razdaljina savlađivala za fantastičnih sat i po, a prizemljenje se pozdravljalo burnim aplauzom i oduševljenim povicima bravo, kapetanu i osoblju aviona. Za mene je i sada, posle toliko letova, negde u podsvesti putovanje avionom sinonim za putovanje Jatom. Sasvim je normalno da se i danas u Jatovim avionima osećam nekako najprirodnije, jer ne razmišljam o bezbednosti, kao što nisam ni onda davno, kad je avion poigravao na vetru kao orahova ljuska, već putujem po navici i s dobrim putničkim iskustvom i punim poverenjem.

Da li imate neke konkretne sugestije kako da Jat mobiliše sve raspoložive potencijale i uz pomoć države ili na neki drugi način povrati reputaciju jedne od najuglednijih aviokompanija Evrope, koju je godinama imao?

– To, kao što znate, nije moja oblast, ali kao dugogodišnji putnik, procenjujem da bi otvaranje prekookeanskih destinacija (Njujork, Čikago, Toronto, Melburn) znatno pomoglo boljem poslovnom učinku. Verujem da bi letovi dva, ili tri puta nedeljno u te gradove bili prosto razgrabljeni, imajući na umu skoro milionsku dijasporu koju imamo samo na američkom kontinentu. No, pogodna cena bi učinila da takvi letovi budu i šire popularni. Vidim da je to uspelo Češkoj kompaniji, kao i mađarskom Malevu, no to stručni tim Jata sigurno dobro zna i ume da proceni.

Svojevremeno ste u Oslu obavljali funkciju ambasadora SCG u Norveškoj, a trenutno ste ambasador Republike Srbije u Danskoj. Verovatno često komunicirate s ljudima iz dijaspore. Da li ste stekli utisak da u njihovom razmišljanju Jat i dalje postoji kao simbol sopstvene države ili brend, kako bi se savremenom terminologijom definisalo nešto što je prepoznatljivo nama, ali i ljudima iz inostranstva?

– Da, Jat je zaista za naše iseljenike metafora domovine. I to nezavisno od vremena njihovog iseljenja. U vreme kad sam bila u Oslu, još nije bilo direktne linije, pa je negde 2005. bilo govora i istraživale su se mogućnosti da se ona ponovo uspostavi. Ne možete da zamislite s kakvim su iskrenim interesovanjem ljudi pratili razvoj tog Jatovog projekta, u prvom redu naši, ali i Norvežani. Inače su mahom išli vozom, ili autobusima (oko tri i po sata putovanja) u Geteborg, da bi putovali Jatom.

Iduće godine, inflajt magazin Nju rivju obeležiće 35 godina postojanja, a u avgustu mesecu 2010. biće štampan jubilarni dvestoti broj. Kakvo je Vaše mišljenje o kvalitetu Jatove Revije u odnosu na inflajt magazine drugih kompanija?

– Milo mi je što imam prilike da baš na stranicama vašeg časopisa i zvanično kažem koliko ga smatram kvalitetnim magazinom. Jatova revija, kako obično zovemo vaš časopis, izdržava svako poređenje s dobrim publikacijama ove vrste u svetu. Informativan je na pravi način, tematski zanimljiv časopis, primeren prostor u njemu je posvećen kulturi, uz odličnu fotografiju. I što je za posebnu pohvalu, nije zagušen reklamnim materijalom. Šta da kažem, ne propuštam priliku da ga u avionu pročitam od korice do korice, a kad zbog saputničkih razgovora, ili iz nekog drugog razloga, nemam za to vremena, obavezno ga uzmem, da to učinim kasnije.

U brojnim dosadašnjim izdanjima Jat Revije mnogi naši istaknuti pisci, pored toga što su dali intervjue, pojavili su se na stranicama našeg časopisa i kao autori: Svetlana Velmar-Janković, Milorad Pavić, Dragan Velikić, Mihajlo Pantić, Radoslav Bratić… i Vi ste dali svoj doprinos kao ličnost čiji je umetnički rad predstavljen našim čitaocima. Da li uskoro i od Vas možemo da očekujemo jedan autorski tekst za Reviju, recimo putopis iz Danske?

– Nema smisla da to ne obećam, kad sam već ovoliko ishvalila vaš časopis. No, bojim se da ćete vi već sledeće nedelje početi sa uredničkim pitanjima kad će stići moj tekst, u kojoj je fazi, koliko ima strana, kakav je naslov da ga najavite i da li će stići za sledeći broj. Istovremeno s vašim pitanjima, ja ću početi da smišljam razne izgovore, a za mnoge od njih ćete mi vi reći da sam vam to već rekla prošle nedelje. Najbolje onda da obećam da ću napisati tekst za jubilarni avgustovski broj 2010. I ajmo sad obe na posao.