Imamo samo jedan život

"Da biste uspeli u nečemu, najvažnije je da, pre svega, znate šta je to što zaista želite. Za ispunjenje svoje ideje i vizije morate se zalagati svim svojim bićem", kaže Milorad Čavić, najbolji srpski plivač svih vremena.

Tekst: Vanja Savić

Posle političkog i ekonomskog komešanja u bivšoj Jugoslaviji nakon smrti predsednika tadašnje SFRJ, Josipa Broza Tita, otac Milorada Čavića je u potrazi za boljim životom 1981. otišao u Kanadu gde je izučio mašinski zanat, proizvodeći delove za sve, od motora do aviona. Posle dve godine rada, zaradu je investirao u otvaranje sopstvene firme u južnoj Kaliforniji, jer mu se taj deo Sjedinjenih Država učinio boljim za posao i ugodnijim za život.

U Anahejmu je 31. maja 1984. rođen olimpijski vicešampion, svetski i evropski prvak i rekorder u plivanju. I dok je u njegovoj neposrednoj blizini Vlade Divac hvatao lopte i postizao koševe za "jezeraše" iz Los Anđelesa, Čavić je, posle kratkotrajnog druženja sa košarkaškom loptom, otkrivao plivanje i vodu kao svoju životnu inspiraciju.

– Ako se uporedi sa detinjstvom mnogih generacija u Jugoslaviji, moji dečački dani su po mnogo čemu bili privilegovani. Moj brat Danijel i ja, radili smo isto što i druga deca – išli u školu i igrali se s drugovima. Ali nikada nismo imali nad sobom probleme kao što su inflacija ili ratovi.

Danas više vremena provodiš u Srbiji. Po čemu se razlikuje život u Kaliforniji od života u Beogradu?

– Po mom mišljenju, najveća razlika je u stilu i načinu svakodnevnog življenja. Beograd ima nešto što ne može da se nađe nigde drugde – neku vrstu samo sebi svojstvenog karaktera i otvorenu dušu. Ljude u Beogradu, kao i u celoj zemlji, još uvek karakterišu zdraviji međuljudski odnosi, što se vidi i u kafićima kojih ima na svakom uglu. Mislim da u Beogradu ljudi shvataju da imaju samo jedan život. Rade da bi živeli, a ne žive da bi radili, kao što je to slučaj u većini mesta u Sjedinjenim Državama. Istovremeno, svojom raznovrsnom kulturom, arhitekturom i sveukupnom ponudom Beograd može da zadovolji svačiji ukus, pa i moj.

Šta bi rekao kada bi uporedio svoje detinjstvo i odrastanje sa svojom današnjom svakodnevicom?

– Sa svakim novim danom prihvatamo sve više odgovornosti i ono što radimo danas, utiče na ono što ćemo biti sutra. Kad sam bio dete, stvari su bile nekako drugačije. Oskar Vajld je jednom rekao: "Iskustvo je samo reč kojom svako naziva svoje greške". Koliko je to istinito i tačno shvatam svakog dana sa svakim padom, u plivanju ili svakodnevnom životu. Sve više otkrivam da, za razliku od vremena kad sam bio mali, danas imam manje vremena za zabavu i opuštanje, ali pokušavam da u svemu što radim pronađem neko uzvišenije i punije značenje.

Koliko su se ljudi i svet oko tebe promenili?

– Ima dosta pozitivnih, ali uvek i negativnih stvari koje prate svaki uspeh. Sve zavisi od toga šta želite da odaberete kao prioritet. Za mene, najpozitivnija stvar je podrška i poštovanje koje mi iskazuju ljudi koji prate ono što postižem u bazenu. Na drugoj strani ove medalje vidim da se moj lični život sveo na minimum. Pojedini ljudi često ne žele da ih prepoznam, već se predstavljaju onako kako bi želeli da ih vidim. Stvarni život ponekad je u nekim stvarima još stvarniji, a u nekim je opet pritvorniji.

U intervju za Jat Reviju prošle godine citirao si engleskog filozofa Tomasa Hobsa koji je rekao da je "život težak, grub i kratak". Kako danas vidiš smisao čovekovog postojanja?

– Malo je toga što nam je u životu dato besplatno, a među takvim stvarima su ljubav i prijateljstvo. Zato mislim da se kao ljudska bića moramo boriti da bismo onima koje volimo pružili najviše što možemo. E sad, ako bismo tu volju za ljubavlju i nadu za onim dobrim shvatali kao prioritet i pomnožili je sa šest milijardi ljudi koliko ih ima na svetu, moglo bi se reći da bi trebalo da se takmičimo na svakodnevnom svetskom prvenstvu na kojem je dobrota jedini pobednik. Ali kao što svi znamo, to nije baš tako. Oko nas je džungla i to se neće promeniti.

Diplomirao si političku ekonomiju na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Zašto si odabrao baš ovu oblast?

– Uvek me je jako interesovala politika i tokom studija na Berkliju shvatio sam da je politika moć koju pokreće ekonomija. Moja adolescentska naivnost nestala je kad sam kroz teoriju političke ekonomije počeo da percipiram svet na realan način. Svaku odluka, svaki rat, sve pokreće ekonomski interes. Iako znam da nisam osoba koja bi mogla da se bavi politikom koja upravlja životom jedne nacije, mislim da je moj budući poziv sportska politika. Nadam se da ću jednog dana postati ministar sporta u Srbiji ili predsednik srpskog Olimpijskog komiteta. Moje srce je u sportu i želim da radim u interesu svih onih koji su se posvetili cilju da budu najbolji i omogućim im da to mogu da postignu kao što sam ja to postigao.

Politička ekonomija, plivanje, filozofija... Na prvi pogled čini se da nema puno sličnosti između ovih oblasti. Komentar?

– Za mene, politička ekonomija je učenje o odnosu jedne vlade prema svom narodu i drugim nacijama. Plivanje je bilo moj hobi koji je postao moja profesija i konačno, plivanjem služim svojoj zemlji. Filozofija je za mene samo jedan od načina da shvatim funkcionisanje ove prethodne dve oblasti i da me, kad moram da se bavim jednim i drugim, usmeri da razmišljam na pravi način.

Šta je, po tvom mišljenju, potrebno da bi čovek danas uspeo u onome čime se bavi?

– Da biste uspeli u nečemu, najvažnije je da pre svega znate šta je to što zaista želite. Za ispunjenje svoje ideje i vizije morate se zalagati svim svojim bićem. Poslednji delić slagalice jeste plan kako da se to sve sprovede. Bez prave vizije i iskrenog verovanja u ono što želite, može se desiti da nikad ne budete zaista zadovoljni onim što postižete ili što ste na kraju svega postigli.

Može li se reći da te uspesi nisu promenili i da si u svojoj suštini ostao isti, da imaš iste moralne kriterijume?

– Možda bi bolje bilo postaviti to pitanje ljudima koji su mi najbliži. Ja mislim da sam isti kakav sam bio i pre četiri godine, ali osećam da neki ljudi koji me dobro ne poznaju možda ne misle tako. Kao i svi i ja volim privatnost, slobodno vreme za sebe i želim da radim ono što volim. Poštujem druge, pomažem im koliko to mogu. Nikad nisam bio materijalista i nisam to ni danas. Nažalost, ljudi ponekad zaboravljaju da je i uspešan čovek samo ljudsko biće, da ponekad ima i previše obaveza sa kojima mora da se izbori i da ne može da udovolji svačijim potrebama i očekivanjima.

Šta ti se u odnosu s ljudima sa kojima dolaziš u kontakt dopada, a šta ne?

– Ohrabruje me kad neko dođe, stisne mi ruku i kaže mi da ceni moj rad i da me podržava. Moram da priznam da baš i ne volim da pričam o plivanju. Jesam sportista i plivač, ali nisam samo to. Prija mi kad se neko doseti da u razgovor unese i neku drugu temu. Ljudi s kojima svakodnevno treniram znaju da kada završim sa treningom nisam previše opsednut pričanjem o bazenu.

Koliko su mediji bitni za kreiranje svesti običnih ljudi?

– To zavisi od vrste medija i onoga ko postavlja pitanja. Nema ničeg goreg od tabloida koji oblikuju svest ljudi. Njihov je posao da prodaju novine, a ne istinu. Srećom, oni koje zanima istina uvek se okreću pouzdanim izvorima koji pružaju potvrđenu vest ili dokaze iz prve ruke.

Kada bi nešto mogao da promeniš, šta bi to bilo?

– Bio bi kliše kada bih rekao kako želim mir u svetu, ali kako to i nije baš izvodljivo – želeo bih da ljudi postanu bolji, da imaju više razumevanja jedni za druge i da se oslobode predrasuda. Suviše često vidim da ljudi jedni drugima žele zlo ili da unesrećuju druge da bi sebi pribavili korist. Stavite se u situaciju drugih pre nego što donesete sud i doprinesete razmotavanju jedne tako strašne spirale.

– Kad sam sa dvanaest godina provodio jedno od svojih letovanja u Srbiji bio mi je potreban trening. Nisam hteo da provedem tri meseca bez plivanja, pa sam počeo s treninzima u Partizanu. Rezultati koje sam postizao, još tada su privukli plivačke stručnjake Srbije, a posle osvojenog juniorskog zlata u disciplini 100 metara delfin na Evropskom prvenstvu 2001. osetio sam draž pobede i mogućnost da pozitivno utičem na razvoj plivanja u Srbiji. Video sam pozitivne odjeke u srpskom plivanju i ponadao se da će uspesi na većim takmičenjima podstaći neku vrstu revolucije u ovom sportu. Jer pošto smo sportska nacija, talenat mladih bi mogao da izbije na površinu ne samo u košarci, odbojci, vaterpolu ili tenisu, već i u plivanju. U Srbiji puno toga nedostaje, nema dovoljno plivačkih bazena, a nedostaju i finansijska podloga i analitička tehnologija. Ali pođimo redom, najpre bi trebalo izgraditi više bazena specijalizovanih za trening plivačkih klubova i plivača – poručio je Čavić u intervjuu za Jat Reviju u januaru 2008.