Izgubljeno kraljevstvo drevnih bogova

U tropskim prašumama u srcu Kraljevine Kambodže veo misterije još obavija Angkor – najveći kompleks hinduističkih i budističkih hramova na svetu. Ko su bili vladari koji su ih gradili, kakva je sila nagonila ljude da stvore takvu lepotu na tako negostoljubivom mestu i zašto su ih naposletku prepustili džungli? Stotine hramova iziskuje stotine pitanja na koja ni do danas nema konačnog odgovora.

Tekst i fotografije: Svetlana Dingarac

Bilo je pet sati izjutra kada sam sa fotoaparatom i stativom izašla iz hotela i obrela se na jednoj od prometnijih ulica Siem Reapa. Samnang, mladi Kmer koga sam u šali prozvala svojim ličnim vozačem, već je čekao na ugovorenom mestu, dremajući na svom tuk-tuku, popularnom prevoznom sredstvu koje se sastojalo od motocikla sa natkrivenom prikolicom za prevoz putnika. Iako još nije bilo svanulo, ulice su već bile zakrčene gustim saobraćajem, jer radni dan u Kambodži počinje veoma rano, pre nego što žega i vlaga dostignu svoj dnevni maksimum. Biciklisti sa kramom, tradicionalnom kmerskom maramom obmotanom oko glave, čitave porodice stisnute na majušnim mopedima, kamioni prepuni nadničara na poljima pirinča, žurili su da što pre stignu do svojih odredišta. Bio je početak aprila, najtoplijeg meseca na ovom delu zemaljske kugle i ja sam uživala u jutarnjoj svežini i prijatnom strujanju vazduha tokom kratke vožnje do hramova Angkora. Razlog ovako rane posete ovom arheološkom parku bio je rađanje sunca iza "hrama nad svim hramovima", moćnog i neprevaziđenog Angkor Vata.

Kada smo stigli do drevnog rezervoara koji je opasivao hram shvatila sam da su najbolja mesta već odavno bila zauzeta. Na stotine posetilaca iz svih krajeva sveta stajalo je načičkano duž njegovih zidina, stepeništa i galerija, čekajući magičan trenutak probijanja prvog sunčevog zraka iza jednog od pet tornjeva hrama. Neobičan mir koji je vladao nad ovim nestvarnim prizorom remetilo je jedino međusobno dozivanje majmuna i neumorno škljocanje kamera. Pošto se na horizontu pojavilo sunce, siluete su se pretopile u veličanstven prizor. Dokle god je sezao pogled ležali su nepregledni nizovi kamenih piramida, tornjeva, monumenata, veštačkih jezera i kanala. Preda mnom se budio Angkor Vat – srce i duša Kraljevstva Kambodže, nacionalni ponos svih Kmera, kome pripada laskava titula najvećeg sakralnog objekta na svetu.

Angkor Vat je zapravo samo deo drevnog grada od preko hiljadu hramova i palata smeštenih u centralnom delu Kambodže, na potezu između velikog Tonle Sap jezera i planine Kulen, a na nekih 240 km udaljenosti od prestonog Pnom Pena. Ova ogromna metropola bila je središte nekada moćne imperije naroda Kmera, koja se protezala od severnog Vijetnama i Južne Kine na istoku, do obala Bengalskog zaliva na zapadu. Građen je u periodu od devetog do dvanaestog veka i na vrhuncu svoje slave imao je populaciju od preko 750.000 stanovnika, što ga je činilo najvećom urbanom celinom toga doba na svetu. Njegov prvi tadašnji rival bio je grad Maja, Tikal u Gvatemali, koji se prostirao na tri do četiri puta manjoj teritoriji. I u današnjim okvirima njegove dimenzije izazivaju poštovanje. Dovoljno je samo da kažemo da površina od 400 kvadratnih kilometara koju je zauzimao, premašuje teritoriju Beograda za nekih 40 kvadratnih kilometara.

Zlatni period Angkora započinje vladavinom kralja Jayavarmana II, koji je sebe proglasio "bogom kraljem". Na vrhuncu svoje moći započeo je gradnju "hrama – planine" koji je simbolično predstavljao centar sveta. Time je postavio težak zadatak svojim naslednicima koji su brojnošću i veličinom građevina želeli zaseniti svog prethodnika. Predvođeni religioznim verovanjem i ambicijom, a potpomognuti neizmernim bogatstvom, slavni osvajači, najpriznatiji umetnici i vrhunski majstori, stvorili su Angkor Krom, Angkor Vat te zidinama opasani grad Angkor Thom. Inače, sam naziv "angkor" znači grad, a "vat" predstavlja hram. To je moderan naziv nastao u XVI veku, dok je originalno ime i dalje nepoznato. Javne palate, zgrade i kuće bile su izgrađene isključivo od drveta, pa se nisu tokom vremena održale, dok su sve građevine od trajnijih materijala, poput cigle i kamena bile rezervisane isključivo za bogove.

Vekovima se velikim vojnim pohodima, osvajanjima i pljačkanjem susednih kraljevstava, silno bogatstvo slivalo u grad. Milioni robova i na desetine hiljada slonova umirali su za slavu i raskoš Angkora. Samo za izgradnju Angkor Vata kameni blokovi od kojih je sazdan, dopremani su vodenim bivolima iz udaljenih krajeva punih 40 godina. Neimari koji su ga gradili morali su odlično poznavati matematiku i astronomiju, jer su njihova dela bila kilometarske veličine i neverovatne preciznosti.

Početkom XII veka, nakon što je izgrađen Angkor Thom, koji je ujedno bio i poslednja građevina, počela je propast Angkora. Zapravo, Angkor je počeo propadati u onom trenutku kada je prestala gradnja. Kad se sistem za navodnjavanje, koji je bio žila kucavica grada počeo raspadati, stanovnici su krenuli da napuštaju grad, a pojavile su se i razne bolesti koje su desetkovale preostalo građanstvo. Sijamska vojska probila se sa zapada, opljačkala grad, poubijala sve muškarce, a žene i decu odvela u ropstvo. Posle toga, nekada slavni Angkor vekovima je ležao napušten u džungli. Nastanjivali su ga jedino budistički monasi. Kao i nekada i danas su tu i majmuni koji zabavljaju, ali i terorišu posetioce dokazujući svoja drevna vladarska prava.

Krajem XVI veka, kad su portugalski misionari stigli do lotosovih tornjeva Angkor Vata, ta nekada blistava prestonica već je uveliko bila izgubila svoj prvobitni sjaj. Zabeleženo je da ga je prvi posetio portugalski monah Antonio da Magdalena 1586. Za spoljni svet, međutim, grad je postojao samo u pričama putnika. Trebalo je da prođe još nekoliko vekova da bi veličanstveni hramovi nekadašnjeg Kmerskog carstva konačno izašli iz duboke sene tropske prašume i zaborava. Tek 1858, francuski istraživač i putopisac Anri Muo, iznenadio je svet svojim otkrićem. On je u svojim putopisima po džunglama Južnoazijskog poluostrva opisao hram, koji je po njegovom ubeđenju bio u rangu Solomonovog, a veličanstveniji od svega što su i Grčka i Rim ostavili iza sebe.

Angkor Vat je danas najznačajniji nacionalni simbol i predstavlja kmersku kulturu i kambodžanski narod. Njegova slika nalazi se na brojnim državnim simbolima pa je tako na državnoj zastavi i novčanici od 500 riela. Čak i u vreme vladavine Crvenih Kmera, zlatna silueta hrama bila je deo kambodžanske zastave. Inače, 1975. godine, mnogi budistički monasi koji su živeli u hramovima Angkora masakrirani su zajedno sa većinom budističkog stanovništva u cilju "socijalne reorganizacije". Pravo je čudo, međutim, da je pod rušilačkom silom Crvenih Kmera Angkor pretrpeo veoma mala oštećenja. Po uspostavljanju mira 1992, Angkor se našao na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine, ali i na listi ugroženih objekata kojima preti opasnost od daljeg propadanja i uništavanja. Još tokom osamdesetih godina prošlog veka na inicijativu Sofija univerziteta iz Japana formiran je istraživački tim čiji je zadatak bio proučavanje i restauracija hramova, kao i školovanje domaćih stručnjaka.

Danas su mnogi hramovi Angkora restaurirani i zajedno čine najznačajniji primer kmerske arhitekture. Procenjuje se da ga posećuje preko dva miliona turista godišnje, s tim da se ovaj broj uvećava velikom brzinom iz godine u godinu. Pravi skok popularnosti Angkora na svetskom nivou, desio se posle prikazivanja filma "Tomb rajder" (2001. god.) koji je delom snimljen u hramu Ta Prom, jednom od najmističnijih delova Angkora. Tome je svakako doprinela i slavna glumica Anđelina Džoli, koja u filmu tumači lik Lare Kroft i koja je od tada emotivno vezana za ovu zemlju. Inače "Tomb rajder" je prvi film snimljen u Kambodži još od davne1964, kada je Piter O’Tul igrao Lorda Džima u senci Angkor Vata.

Iako je Angkor zapravo ogroman arheološki park za čiji se obilazak plaćaju dosta skupe ulaznice, on nikako ne odaje sterilnu atmosferu jednog muzeja. Budistički monasi, čitači sudbine, prodavci suvenira, hodočasnici, lokalni muzičari i slikari, mogu se sresti među njegovim kamenim zidinama, tornjevima i galerijama. Mlade devojke, obučene u kostime božanskih igračica apsara poziraju za dolar po fotografiji zapadnim turistima željnim originalnih uspomena. Žive slike savremenog sveta na svakom koraku se prepliću sa prikazima najslavnijih trenutaka iz prošlosti kmerskog naroda urezanih u desetinama metara dugačkim reljefima. Konačno, posle mnogo vekova zaborava, Angkor danas ponovo živi.