 Aleksandar Manić slovi za jednog od najcenjenijih stručnjaka u oblasti ekspertize pravoslavinih ikona koje su u poslednje vreme preplavile Zapad. Pisao je za mnoge stručne časopise i publikacije širom sveta, objašnjavajući pre svega suštinu same ikone, karakteristike pojedinih stilova i škola, vreme u kojem su ikone nastajale kao i veštinu kako razlikovati original od falsifikata. Brojni stručni magazini kao što su "L’estampij", "L’obže d’ar", "Vo šjen" (Francuska), "Sirijus", "Alef", "Aprejzer" (SAD) objavili su njegove članke o ovoj interesantnoj oblasti, a sarađivao je i sa francuskom televizijom TF1. Koautor je knjige o pravoslavnom ikonopisu "Icone, un arte de verite", CpL, Paris 1991.
Prvobitna uloga ikone jeste prisustvo Boga ili svetitelja u svakodnevnom životu vernika. Da li je uopšte moguće trgovati takvim predmetima?
– Ne treba zaboraviti da su se ikone oduvek prodavale, neposredno iz ateljea, ali i preko trgovaca, crkava i manastira. Sve do početka XX veka na Balkanu su postojali putujući živopisci i trgovci, tako da je od ikona živeo čitav jedan umetnički, zanatlijski i trgovački lanac. Ikone, kao i drugi proizvodi, bivali su ne samo prodavani, nego i zamenjivani za drugu robu. Zahvaljujući trgovačkim ugovorima, sačuvanim u manastirskim knjigama, možemo da zaključimo koliko su ikone bile cenjene i kolika im je nekada bila vrednost. Prilike su se, međutim, izmenile, pre svega u samom odnosu prema kupljenoj ikoni, tako da se ona danas više posmatra kao umetnički i kolekcionarski predmet nego kao kultni predmet.
 Istorija umetnosti nam svedoči da su se ikone nekada većinom prodavale na regionalnim tržištima, ali postojali su i poslovi na međunarodnom nivou. U kojoj meri se ta situacija danas izmenila?
– Mnoštvo komunikacija, dobre saobraćajne veze, brze i svima dostupne avionske linije, učinile su da tržište ikona postane pre svega međunarodno, tako da se u širokom potezu može reći da se na tržištima Bliskog istoka, Grčke, Srbije i drugih balkanskih zemalja, najviše kupuju "folklorne" ikone, koje su živopisali mali majstori zanatlije. Ikone najvišeg umetničkog kvaliteta prodaju se u Engleskoj, Americi, Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji. Najveći broj kvalitetnih ikona prolazi kroz aukcijske kuće Sodebi, Kristi ili Druo.
Od pada komunističkih režima istočnih zemalja, na tržišu se pojavio veliki broj ikona, naročito iz Rusije. One, međutim, uglavnom nemaju vrhunski kvalitet nalik prvom talasu rasturanja nacionalnog blaga tokom dvadesetih godina prošlog veka. Imao sam više puta priliku da vidim ikone koje su pre osam decenija skinute iz sovjetskih muzeja i legalno, sa državnim štambiljem, prodate u zapadnim zemljama.
Stiče se utisak da su ruske ikone najbrojnije na tržištu. Da li su one traženije ili postoji neki drugi razlog?
 – Moglo bi se reći da su traženije u Francuskoj, jer su te dve zemlje održavale posebne odnose od osamnaestog veka. Takođe, neposredno po oktobarskom boljševičkom vojnom puču, preko dve stotine hiljada Rusa iselilo se za Francusku, donoseći sa sobom deo sopstvene kulture i civilizacije. Razumljivo je zašto su Francuzima bliskije ruske ikone. Takođe, neophodno je reći da je od 17. veka produkcija ikona bila ogromna u Rusiji. Istovremeno, balkanske zemlje su bile pod turskom okupacijom, te je njihova produkcija bila neuporedivo manja i slabija u tom periodu.
Istovremeno, kolekcionari smatraju da je versko i umetničko viđenje i izražavanje balkanskih ikonopisaca mnogo strože. Taj detalj me uvek podseti na epizodu filma "Andrej Rubljov" Tarkovskog u kojem on suprotstavlja strogost vizantijskog genija Teofana Grka i blagost ruskog genija Rubljova. U pitanju je, međutim, civilizacijski odnos, kao i lični ukus.
Da li jedna ikona više vredi u Engleskoj, Francuskoj ili Americi?
– Sve zavisi od ikone. U slučaju izuzetnog kvaliteta, njena vrednost, kako umetnička, tako i materijalna, postaje "univerzalna". No ako posmatramo lokalna tržišta, primetićemo razlike. Na primer, Amerikanci vole ruske ikone kasnog 19. veka, slikane realistički i ukrašene srebrnim okladima sa emajlom. Lepe ruske ikone iz 16. i 17. veka najbolje se prodaju u Francuskoj i Nemačoj, dok su grčke, postvizantijske, naročito sa jonskih ostrva i Krita, najomiljenije među engleskim kolekcionarima. Na italijanskom tržištu solidno prolaze lepe balkanske ikone. Ne treba zaboraviti Holandiju i Švajcarsku, zemlje eklektičog ukusa i klijentele.
Da li ikonografski motiv utiče na vrednost ikone?
– Da, mada nije na prvom mestu. Najvažiji element su umetnička vrednost i stanje očuvanosti. Potom dolazi starost ikone, škola ili atribucija, a onda i sam motiv. Najtražnije su ikone Presvete Bogorodice sa Isusom Hristom predstavljenim kao dete u njenom naručju. Traženi su motivi velikih praznika (Roždestvo Hristovo, Vaskrsenje, Blagovesti…), žitijne ikone i minijature. Kolekcionari takođe vole i ikone sa svetiteljima koji su zaštitnici neke aktivnosti ili nekog zanimanja: Sveti Nikola štiti putnike i moreplovce, Sveti vrači Kuzma i Damjan, kao i Sveti Pantelejmon štite zdravlje i lekare, Sveti Đorđe štiti siromašne i zatvorenike, Sveta Paraskeva je zaštitnica trgovaca, Sveta Anastazija štiti ženske radove…
Znači da se ikone ipak kupuju ne samo radi njihove umetničke vrednosti, nego i zbog njihovog provobitnog značenja – duhovna veza vernika sa predstavljenim svetiteljem?
– Ikona je pravoslavcima oduvek značila prisustvo Hrista i svetitelja u svakodnevnom životu. Uprkos današnjem jednostranom posmatranju ikonopisanja kao dela svetske umetničke baštine, ljudi sve češće osećaju ikonu kao duhovnu pomoć. Nije retko da se ikone daju na poklon za rođenje, krštenje ili venčanje, da bi daroprimcima svojom svetlošću obasjavale duhovniživot i bivale im pomoć u svakodnevnom životu.
|
Srpske ikone
"Naših ikona nema mnogo na tržištu iz više razloga. Pre svega, zato što su najlepše srpske ikone, od 14. do 16. veka, malobrojne i nalaze se u manastirskim riznicama i muzejskim kolekcijama. Ikone koje datiraju iz perioda od 17. do kraja 19. veka, nemaju kvalitet visoke umetnosti, nego su više zanatskog i folklornog značaja, te privlače manji broj kolekcionara. Najzanimljivije su ikone iz Vojvodine, 18. i 19. veka, urađene na posrebrenom grundu sa graviranim ornamentima, barokne ikone do početka 19. veka, kao i nedovoljno poznate i malo obrađivane kotorske ikone. No, uzevši u obzir našu burnu istoriju, ni ovih ikona nema mnogo." |
|
Falsifikati na tržištu
Falsifikovane ikone pojavile su se u većem broju na zapadnom tržištu početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Od pada Berlinskog zida, međutim, broj falsifikata se umnogostručio. Nalazimo ih kod antikvara u Istanbulu i Bejrutu, kod jerusalimskih trgovaca, na moskovskim buvljim pijacama, ali i u velikim zapadnim aukcijskim kućama. Najveštiji falsifikati stižu iz Rusije, i često su urađeni na starom drvetu. Sređene i zacrnjene da simuliraju vreme i patinu, one mogu da budu otkrivene pažljivim proučavanjem. Falsifikatori obično nemaju ikonografsku i naučnu formaciju, nego traže samo površinski efekat, te čine mnoštvo grešaka. Pažljivom analizom stručnjak može da pronađe čitav niz anahronizama i na taj način otkrije falsifikovanu ikonu. | |
