|
Svesna činjenice da je o Veneciji kroz vekove toliko pisano, nisam mogla a da se ne spotaknem o pomisao da ću, predstavljajući ovaj čarobni grad, možda prenebregnuti neku bitnu činjenicu iz njegove bogate istorije, zaboraviti da pomenem neko značajno ime iz sveta umetnosti i nauke, propustiti da napomenem i važan detalj iz života grada, ili da se naprosto izgubim u sopstvenoj impresiji. A onda sam se prisetila rečenice koju sam pročitala na afišu neke turističke agencije: "Otkrijte Veneciju sami!"
Ruski nobelovac Josif Brodski otkrivao ju je sedamnaest maglovitih venecijanskih zima, a nakon objavljivanja zbirke eseja "Vodeni žig" poručio je: "Pročitajte tu knjigu! Ona je sećanje posredstvom mirisa morske trave Venecije i Petrograda. To je sećanje čulima." (Po sopstvenoj želji Brodski je sahranjen na venecijanskom groblju na ostrvu Sen Mikele.)
 To sećanje čulima doživela sam i sama. Istina ne preko mirisa Jadrana i morske trave – privrženost Brodskog tom mirisu trebalo bi bez svake sumnje pripisati njegovom detinjstvu na obalama Baltika – već doživljajem svetla preko zbrčkane mušeme vode kanala Grande. Kao student istorije umetnosti proputovala sam Italiju sa grupom zaljubljenika u italijansku renesansu. Iako stacionirani u Rimu, u tih mesec nezaboravnih dana moga prvog boravka u Italiji, prokrstarili smo ovom lepom zemljom od Napulja i Pompeja na jugu, do Firence i Venecije na severu. U Veneciji smo se zadržali samo jedan dan, ali slika koja mi se tog leta urezala u sećanje ostala je živa do danas. Posle toliko godina, krstareći zavojitim uličicama kroz jezgro grada, nisam bila u stanju da sa sigurnošću lociram mesto iz svojih uspomena. Zasigurno to nije bila veličanstvena pjaca svetog Marka, nego neko drugo mesto obasjano prigušenim svetlom. Pošto su me žute strelice na uličnim raskrsnicama i same izvijene kao i kanali Venecije – jer u suštini pokazuju vijugavi putokaz po vodi – dovele do džinovskog mermerenog zdanja mosta Rialto, istog trenutka sam se setila: bio je to pogled sa veličanstvenog kamenog mosta na kanal Grande preplavljen svetlom sunca koje se gasilo nad gradom. Još se sećam da smo onako ćuteći ostali zagledani u veličanstveni prizor ispred sebe i da je neko prošaputao: "La Serenissima!"
U periodu vrhunca svoje pomorske moći (početak 15. veka) Republika Venecija dobija naziv "La Serenissima" – Presvetla, a dužd titulu "Princ Serenissima-e", ali činjenica je i da je ovaj čudesni grad, smešten u venecijanskom zalivu na preko sto malih međusobno odvojenih ostrva i ispresecan sa 160 kanala spojenih sa preko 400 kamenih, gvozdenih i drvenih mostića, grad posebene svetlosti. Neki kažu – otuda naziv Serenissima.
 Prelepi lučni kameni most Rialto (od "rivo alto" ili "visoka obala"), u samom središtu grada, sagrađen je u 16. veku na mestu gde se nekada nalazio drveni most, prvi most u centru grada. Kao centralna kopnena gradska arte- rija u dva navrata urušavao se pod težinom mase ljudi koji su tu svakodnevno prolazili. Na javni konkurs za izgradnju novog mosta javili su se vrhunski umetnici toga vremena: Mikelanđelo, Andrea Paladino, Jakopo Sansovino, ali venecijanske gradske vlasti opredelile su se za arhitektonsko rešenje manje poznatog umetnika Antonija da Ponte (1512-1595).
Taj most kasnije je bio inspiracija slikarima Gvardiju i Kanaletu, ali i Šekspiru čija se radnja "Mletačkog trgovca" odvija upravo na njemu. Tri stepeništa za pešake i dva niza radnji između njih, smeštenih u natkrivenim kolonadama, tokom celog dana okićeni su turistima koji kao živa reka pohode ovaj grad u toku cele godine. Statistika beleži da Veneciju godišnje poseti četrnaest miliona ljudi iz celoga sveta.
Pijace su onaj deo grada iz čijeg se šarenila nekako može "pročitati" svakodnevica njegovih žitelja. Ako se nađete na trgu Rialto svakako svratite do kompleksa zgrada smeštenih tik do Velikog kanala, ispod čijih je kolonada riblja pijaca, na kojoj se može videti sve što je ikad plivalo i živelo u Jadranskom moru i zelena pijaca obojena zrelim plodovima leta.
 Nekako je čudno kako se čovek u Veneciji brzo i lako navikne na život na vodi. Osim elegantno izvijenih gondola, koje klize vodenim "sokacima" Venecije, sve što može da plovi kreće se glavnom venecijanskom "stradom" – Velikim kanalom, glavnom plovnom arterijom koja, gledana iz vazduha, ima izgled obrnutog latiničnog slova "S". Kanal Grande deli grad na dva dela, dugačak je skoro četiri kilometra i širok šezdesetak metara, a na njemu postoje samo tri velika mosta: Ponte delji Skalci, Ponte di Rialto i Ponte del’Akademija. Iz tog razloga za turiste su svakako najznačajniji "vaporeto" brodići za gradski prevoz kojima se lako stiže s kraja na kraj grada i do obližnjih ostrva Lido, San Đorđo, Murano, Burano... ali pažljiviji posmatrač uočiće na ovoj živoj, vodenoj ulici i ploveće pijace, glisere hitne pomoći, vatrogasaca i policije, đubretarske teretne brodove, male brodove koji svako jutro raznose džakove sa hotelskom posteljinom... taksi čamce i privatne čamce kojima Venecijanci obavljaju svoje svakodnevne poslove.
 La Serenissima je u doba svoga najvećeg prosperiteta, po broju stanovnika bila treći grad Evrope. Od oko 150.000 žitelja pre pedeset godina, Venecija danas broji oko 65.000 stanovnika, a neki kažu i manje. Visoke cene stanova i namirnica (cene kvadratnog metra stambenog prostora kreću se od 6.000 do 14.000 evra), ali i specifičan način života bez automobila, mnoge mlade ljude iz godine u godinu upućuje kakopnu u savremenije gradove. Bogati stranci postaju vlasnici venecijanskih stanova i palata, a Venecija polako prerasta u grad muzej. Renesansne, gotičke ili barokne venecijanske palate kanala Grande u kojima su živeli duždevi, vojvode i ostali velikodostojnici, sada su pretvorene u muzeje ili javne ustanove. Svaka od njih ima osobenu priču. U njima su živeli i svoju inspiraciju crpli slikari Tintoreto i Kanaleto, Direr, kompozitor Rihard Vagner, pesnik Lord Bajron... kao i sam Napoleon, koji je posle više stotina godina ukinuo čuvenu Republiku. Većina ovih palata od belog kamena, uronjenih u mutnu vodu lagune, iza vlagom natopljenih zidova krije prelepe vrtove nad kojima se nadvija mirisno mediteransko bilje.
 I prosto je nemoguće a da se čovek ne zapita na koji način je opstao grad sagrađen pre toliko vekova na šumi drvenih šipova porinutih u slanu morsku vodu ili morem natopljenu zemlju ostrvaca Venecijanskog zaliva. Tragajući za rešenjem ove zagonetke došla sam do zapanjujuće jednostavnog odgovora: kada se borovo drvo poseče i od njega oblikuje balvan, ovaj se potapa u slanu morsku vodu u kojoj ostaje najmanje jednu, a najviše dve godine. Zbog nedostatka kiseonika a zahvaljujući soli koja popunjava sve pore drveta, ono je zauvek oslobođeno štetočina. Teško je, veoma tvrdo i postaje idealan i dugovečan građevinski materijal. Osim toga, fasade kuća u Veneciji obložene su laganom fasadnom ciglom, a unutrašnji delovi, podovi i plafoni urađeni su od borovog ili hrastovog drveta. Čak su i svodovi i tavanice Duždeve palate, iako je spolja obložena kamenom, građeni na drvenom kosturu.
 Od mosta Rialto, vaporetom začas stižemo na veličanstvenu i jedinu "pjacu” Venecije – ostalih 127 trgova nazivaju se "campo" – Trg svetog Marka. Gledano sa mora, većini pogled prvo zastane na jatu golubova i mnoštvu turista koji, uprkos jasno istaknutim napisima o zabrani hranjenja ptica, besomučno daruju ove sive mališane. Večito željni semenja i mrvica, oni im zauzvrat sleću na ramena i glave, a ovi mahnito škljocaju foto-aparatima, hvatajući u uglu kadra veličanstvene kolonade Duždeve palate i prilaz bazilici Svetog Marka. Iako, tu i tamo, nad pjacom proleti i poneki galeb, na njih kao da niko ne obraća pažnju, pa čak i onda kad u svom izvijenom letu ka pučini ispuste onaj kreštav krik koji zapara i nadjača žamor mnoštva na trgu.
 Pjaca San Marko, trg jedinstvenog urbanističko-arhitektonskog rešenja centralni je deo grada. Nazvan je po zaštitniku Venecije, jevanđelisti Marku, čije su mošti 882. od Muhamedovih sledbenika u Aleksandriji ukrala dva venecijanska trgovca i svojim brodom preneli u Veneciju. Crkva svetog Marka zatvara istočnu stranu trga. Kako po spoljašnosti, tako i po unutrašnjoj dekoraciji i ukrasima, ova crkva najmonumentalnije je ostvarenje duha vizantijske umetnosti na Zapadu. Iznad glavnog ulaza nalaze se poznate replike upregnuta četiri bronzana konja (čuvena antička kvadriga – četvoropreg) iz doba Aleksandra Velikog, koje su Venecijanci doneli sa carigradskog hipodroma. Originali su danas izloženi na galeriji bazilike, pošto su ih posle povratka iz Francuske, kamo ih je odneo Napoleon, Venecijanci skrivali u toku dva svetska rata.
 Od profanih reprezentativnih građevina Venecije, na prvom mestu je svakako Duždeva palata, oličenje moći i bogatstva Republike – jedno od najlepših ostvarenja profanog graditeljstva visoke renesanse u kojem je postignut savršen sklad u povezanosti graditeljstva i skulpturalnih elemenata. Ako se odlučite da je obiđete, planirajte da odvojite ceo jedan dan i da unapred rezervišete ulaznicu za takozvanu "Tajnu turu Duždeve palate". U sklopu nje ćete moći da vidite tajne odaje najvećih velikodostojnika i pomoćnika venecijanskih duždeva, kao i tajne delove zatvorskih ćelija u kojima je boravio i najčuveniji venecijanski zatvorenik Kazanova, koji je sa još jednim zatvorenikom uspeo da pobegne na slobodu. Deo Duždeve palate spojen je zatvorskim delom malim zatvorenim belim mostom koji je dobio ime "Most uzdaha", jer su budući zatvorenici kroz prozore mosta upućivali svoje poslednje poglede na Veneciju. Priča se da je nakon bekstva iz zatvora Kazanova seo u obližnji kafe "Florijan", popio kafu pa tek onda napustio Veneciju. Enterijer kafea odiše prošlim vremenima, a čuven je i po tome što su svojevremeno u njemu redovni gosti bili čuveni pisci i pesnici kao što su Bajron, Dikens, Prust, Man...
 Bliže kanalu Grande, na delu trga koji se zove Piazettina, izdižu se dva stuba na čijim su vrhovima postavljene figure: statua sv. Teodora, zaštitnika Venecije pre sv. Marka, a druga je krilati bronzani lav – simbol Svetog Marka i Venecije. Upravo ovde, pod ovim stubovima, na pjaceti na koju se može doći i sa mora, većina turista započinje svoje otkrivanje Venecije: njene palate i crkve, maske i karnevale, gondole i gondolijere, muzeje i galerije, slike Tintoreta, Ticijana, dvojice Belinija, Veronezea... priču o Marku Polu koji je iz Kine u Republiku doneo i neke novotarije među kojima i čuvene italijanske špagete, čuvenom staklu iz Murana, čipki iz Burana, prelepom letovalištu na ostrvu Lido... i svemu onome drugom što u svojim nedrima, naslonjenim tik na površinu mora brižljivo čuva ovaj grad, pola bajka, pola zagonetka.
| Jat ervejz do Trsta, od kojeg se za dva sata brzim vozom stiže do Venecije, poleće utorkom u 15:00, četvrtkom u 15:40 i subotom u 10:50 sati. Povratni letovi do Beograda sa tršćanskog aerodroma predviđeni su istim danima za 17:15, 14:55 i 13:05 sati. | |
