Godinama sam slušala priče o Krfu koje su se u našoj porodici pripovedale još od vremena kada je moj deda kao mladi oficir srpske vojske proveo tri meseca na "Ostrvu spasa", oporavljajući se od strahota albanske golgote. Verovatno da bi sve ostalo samo na pričama da nisam, igrom slučaja, upoznala Janisa, Krfljanina, zaljubljenika u ovo magično ostrvo, koji mi je uputio velikodušan poziv da budem njegov gost i fotografskim aparatom zabeležim mesta koja običan turista retko ima prilike da upozna.
 Te prohladne aprilske večeri, stajali smo na pramcu broda netremice posmatrajući maglovite obrise ostrva. Poslednja rumen umirućeg dana gasila se iza blago zaobljenih brda prekrivenih maslinjacima, dok su se pravo pred nama pomaljala prva svetla grada Krfa. Za Janisa bio je to prizor viđen nebrojeno puta. Uprkos tome, kao i većina ostrvljana, nikad nije propustio priliku da ga ponovo proživi i još izdaleka pozdravi svoj grad. Istog momenta, moja pažnja bila je usmerena ka ostrvu Vido koje leži nasuprot starog gradskoj jezgra, na samom ulasku u krfsku luku. Ovo maleno parče zemlje, proglašeno srpskim Jerusalimom, nemi je svedok jednog od najvećih stradanja srpske vojske u toku Prvog svetskog rata. Brod je lagano uplovljavao u luku, a Janis i ja, u tišini, leđima okrenuti jedno drugom, odavali smo počast svojim svetinjama.
"So, do you like Corfu?" provokativno me je upitao moj domaćin neposredno nakon iskrcavanja. Bila je to više lokalna šala nego pravo pitanje koje ostrvljani, poznati po britkom humoru, upućuju umesto klasične dobrodošlice svakom novopristiglom posetiocu.
Znala sam da je još od antičkih vremena raskošna priroda ostrva inspirisala mnoge čuvene pisce, počevši od legendarnog Homera, preko braće Lorensa i Džeralda Darela, sve do našeg Dučića. Bilo je to, međutim, mnogo pre turističkog buma i nekontrolisane gradnje koji su zahvatili ostrvo sredinom osamdesetih, pa mi se nametalo pitanje koliko je ta idilična slika opisana u knjigama izmenjena pod naletom masovnog turizma i godišnjeg priliva od preko milion posetilaca.
 Posle svega nekoliko dana uvidela sam da na ostrvu paralelno egzistiraju tri različita sveta koji se malo ili skoro nimalo prepliću.
Prvu celinu čini stari grad Krf, sa svojim kosmopolitskim duhom i patinom prohujalih vremena; zatim je tu obala sa brojnim plažama i uvalama na kojoj sve više preovlađuju turistički centri sa hotelskim kompleksima i vilama za izdavanje; treći, za mene najzanimljiviji i krajnje autentičan deo predstavlja malo posećena unutrašnjost ostrva sa oko 120 sela u kojima je još uvek sačuvan tradicionalan način života.
Da bi se razumela univerzalna privlačnost Krfa i mentalitet ostrvljana, neophodno je bar u kratkim crtama poznavati njegovu burnu prošlost. Grad Krf je oduvek bilo snažan trgovački centar pa je budio neprestani interes mnogih pomorskih sila. Posle pada Vizantije, ovde je više od četiri veka vladala mletačka republika, a potom Francuzi, pa engleski upravitelji. Sve ovo uticalo je da se na ostrvu razvije samostalna kultura kao posebna mešavina nasleđa raznih osvajača i domaće pravoslavne tradicije. Zbog toga je ostrvo često nazivano poslednjom stanicom na istoku i prvom stanicom na zapadu.
U toku sledećih nedelju-dve detaljno sam istraživala deo po deo ostrva. Janis mi je sa neskrivenim oduševljenjem pokazivao bisernobele plaže oko Paleokastice do kojih je pristup bio moguć samo čamcem, napuštena sela na planinskim obroncima Pantokratora i stare aristokratske palate utonule u gustu vegetaciju.
 Ipak, najčešće sam boravila u staroj krfskoj varoši, koja je zbog svog izuzetno bogatog kulturnog nasleđa uvrštena na listu Svetske kulturne baštine. Grad čini pravi lavirint uskih ulica stešnjenih između dve tvrđave i mora. Centralni i ujedno najlepši deo jeste Esplanada, prostor između stare tvrđave i Listona. Ostrvljani se ponose ovim trgom i tvrde da je najveći na Balkanu. Na njegovom severnom delu nalazi se nekadašnja palata engleskog guvernera, u kojoj je danas smešten Muzej azijske umetnosti, jedini u Jugoistočnoj Evropi. Središnji deo trga pretvoren je u veliki park sa rotondom na kojoj se priređuju koncerti, zatim spomenik Jonskoj republici kojoj je Krf pripadao pre nego što se 1864. godine pripojio Grčkoj, i igralište za kriket, sport koji su ostrvljanima u nasleđe ostavili Englezi. U večernjim časovima Esplanada se zajedno sa Listonom na kojem se nalaze elitni kafei, pretvara u izuzetnu promenadu prefinjenog stila i ponosnog držanja ostrvljana.
Najvažniji sakralni objekat grada je crkva Sv. Spiridona podignuta 1590. godine. U njoj se čuvaju mošti istoimenog svetitelja, zaštitnika ostrva koji ga je prema predanju spasao od napada Turaka, kuge i gladi. O značaju religije na Krfu i ulozi pravoslavne vere u životima ostrvljana, slikovito govori cifra od osamsto izgrađenih crkava i manastira, kao i brojne svetkovine koje se priređuju o crkvenim praznicima. Među njima se izdvaja jedinstvena proslava Uskrsa s litijama u kojima učestvuju svi stanovnici, po čemu je ostrvo poznato širom Grčke.
Pored vere, Krfljanima je jako bliska i muzika. Tokom leta, u gradu ali i ostalim mestima širom ostrva održavaju se muzičke svečanosti, koncerti, festivali i igranke. Muzika se zvanično predaje na muzičkom odseku Jonskog fakulteta, ali se može sresti svuda: na religijskim svečanostima, takozvanim panagijama, gradskim ulicama, seoskimtrgovima, u melodičnom krfskom govoru.
Krstareći unutrašnjim delom ostrva nemoguće je ne ostati zadivljen pred raznovrsnom vegetacijom čija je raskoš opisana još u Odiseji. Procenjuje se da na njemu uspeva tri miliona stabala maslina, pa je pored turizma proizvodnja maslinovog ulja najvažnija privredna delatnost. Zanimljivo je pomenuti da je zapadna obala ostrva bila praktično nenaseljena sve do sredine prošlog veka, zbog konstantne opasnosti od gusarskih napada. Sela su bila povučena duboko u unutrašnjost ili su građena visoko na obroncima brda kako bi bila van vidokruga morskih pljačkaša. Seljani su se uglavnom bavili uzgojem maslina, voća i povrća, a sama mesta imala su više kontinentalni nego primorski karakter. Sveža riba na trpezi bila je retkost, a najčešće se konzumirao sušeni bakalar koji je dopreman iz grada. Do te mere je strah od pirata bio uvrežen u svest ostrvljana da su roditelji do pedesetih godina zabranjivali svojoj deci odlazak na plažu.
I pored svih nabrojanih lepota ostrva, nisam zaboravila da odam dužno poštovanje precima, posećujući brojne srpske spomenike iz Prvog svetskog rata. U gradu Krfu to je Srpska kuća u kojoj je nekada bio smešten štab srpske Vrhovne komande. Danas se u ovoj zgradi nalazi muzej i počasni srpski konzulat. Na ostrvu Vidu to su spomen-kosturnica, kameni krst i čuvena Plava grobnica u kojoj su položene kosti deset hiljada srpskih vojnika. Značajno obeležje je i mesto iskrcavanja srpske vojske u Guviji kao i selo Agios Mateos u kojem se nalazi spomenik vojnicima Drinske divizije. Pored nabrojanih, mnoga druga zdanja svedoče o jednom od najpotresnijih perioda srpske istorije dvadesetog veka. Među njima su i "Ahileon", zamak austrijske carice Elizabete u kojem su bili hospitalizovani bolesni srpski oficiri. Danas, ova palata privlači veliki broj turista zbog svoje klasične lepote i raskošnog vrta. Nažalost, meni kao profesionalnom fotografu snimanje nije bilo dozvoljeno, tako da sam ostala uskraćena za ovaj doživljaj.
Kažu da se svako ko jednom poseti ostrvo po pravilu njemu ponovo vraća. Na odlasku, dok sam sa palube posmatrala konture starog grada, dobro sam znala koliko su te tvrdnje tačne. Preda mnom su promicalimeni sad već dobro znani bedemi Nove tvrđave, niz starih zgrada na Muraji, crvena kupola crkve Svetog Spiridona i jedan šarmantni kafe na Falirakiju. Sa druge strane broda ostajale su šumovite konture Vida. Pogledom sam pokušavala da obuhvatim obe strane, da ih stopim u jednu jedinstvenu sliku. Konačno sam znala pravi odgovor na Janisovo pitanje: "Oh, yes! I do love Corfu!" | 
