U traganju za kulturom

U razgovoru sa prof. dr Ratkom Božovićem, pokušali smo da shvatimo, ili bolje reći pronađemo i sledimo tragove kulture u današnjoj Srbiji i savremenom svetu.

Tekst: Vanja Savić
Fotografija: Milan Melka

Na putovanje ka Kulturi krenuli smo sa knjigom "Leksikon kulturologije" prof. dr Ratka Božovića, dugogodišnjeg profesora Univerziteta u Beogradu, književnika, publiciste, teoretičara i sociologa politike, kulture i umetnosti koju je izdala Agencija "Matić". Zbirka tekstova nastalih "kao glosarijum ili subjektivna enciklopedija" izašla je iz štampe još pre dve godine.

Mogli biste se zapitati zašto smo čekali do sada i zašto je ranije nismo iskoristili, ali možda je ponekad i bolje sačekati pravi trenutak za polazak na takav put. Uostalom, tek zbog složenosti terena i vremenskih uslova pod kojima se naš kulturološki karavan kretao, pojavila se potreba za prepakivanjem stvari u našim putnim torbama. Tako nas je na samom polasku savetovao i naš vodič, gospodin Božović, jer stranputicama u traganju i "pogreškama u definisanju kulture gotovo da nema kraja", a mi smo se ipak, kao i svi radoznali putnici, nadali da ćemo na kraju ipak stići do svoje željene destinacije.

Pre nego što krenemo iz Beograda ka staništima kulture u svetu, možda bi bilo dobro da ukratko definišemo kulturu koja živi u našoj domaćoj svakodnevici?

– U nas vlada velika zbrka o mestu kulture u društvu. Ona je na margini najviše stoga što se njen položaj određuje u politici. Kao najširi pojam i kao umno zbivanje u kojem se uspostavlja stav o celini čovekovog postojanja, kultura bi morala da određuje i samu politiku. Nastojanje da se vrednosti u kulturi vezuju samo uz "humanističku" i "duhovnu" kulturu pogrešno je, jer se ostaje u tradicionalnim iskustvima. Kultura se sa nedodirljivog Olimpa spustila do podnožja svakodnevlja, do stila i načina življenja. Kao živa, dinamična i promenljiva kategorija, kultura teži prekoračenju dostignutih vrednosti, saznanja, pogleda i verovanja. Ona, tada, označava prestup u odnosu na svetlucave laži, okoštale vrednosti i fanatizam u mišljenju. Ideja slobode u temeljima je kulture. Koliko je sporna "kultura" nekultivisanih ovde je opipljiva i porazna činjenica. Ona povećava nered u državi tako da ljudi ne znaju šta im valja činiti. A kritika je Ahilova peta kulture, jer ne stvara aktivno nezadovoljstvo u odnosu na nevrednosti, koje i zbog toga dominiraju.

Čini nam se da putujemo "u informativnom prostoru" i da "kultura koja je nekada označavala samo čovekov duhovni prostor, danas označava ceo čovekov svet". Kolika je danas, u vremenu globalizacije, razlika između pojma kulture i pojma civilizacije?

– Uspon novih tehnologija bitno utiče na sve što se događa u kulturi, a posebno u medijima. Međuzavisnost kulture i civilizacije neizbežna je. Nije se umna Isidora Sekulić bez razloga uplašila od opasnosti da se mašinizira čovekov ne samo mozak već i njegovo srce. Danas na civilizacijskoj sceni već nadmoćno vladaju komercijalni mediji. Oni razaraju stari i stvaraju novi medijski ambijent. To je jedinstven civilizacijski iskorak koji ima i svoje lice i svoje naličje, svetlu i mračnu stranu. Posebno je značajno to što se globalizacija medija odvija ne samo uz njihovu izrazitu centralizaciju i nadgledanje već i uz barokno širenje popularne kulture, koja prekoračuje regionalne i državne granice. Tako ova forma globalne kulture ruši nacionalne i državne granice u domenu vrednosti i uspostavlja planetarno zajedništvo. Globalni mediji promovišu individualizam, ljudska prava, a posebno prava žena, manjinska prava i prava ljudi sa posebnim potrebama. S druge strane se u ovim medijima favorizuje "laka zabava", nasilje i seks, što pokazuje da su oni najviše usmereni na to da oblikuju potrošačko društvo i da stvaraju "konzumenta", a ne slobodnog i kultivisanog građanina.

Koliko su danas jedna od druge udaljene priroda i kultura?

– Njihova udaljenost je drastična. Svet prirode je ugrožen. Kultura ga nije zaštitila. Čovek je obezvredio svoje zemaljsko stanište. Oskvrnavljeni su iskonski elementi života: voda, vazduh i zemlja. Zaboravlja se na ograničene kapacitete prirodnih sistema. Veštački izumi probili su ozonski omotač. Sunce, kao izvor energije i svetlosti, pretvorilo se u veliku opasnost. Savremena civilizacija nametnula je pragmatski interes u prvi plan nerazumnog "progresa". Stvorena je civilizacija otpada. Ona se oblikovala kao ružnoća savremenog sveta i kao otrov svekolike prirode. Empirijska slika je zastrašujuća. I u svetu i u našoj zemlji. Zagađivači životne sredine gotovo su nesavladivi. Mnogo je nesklonih bistrim potocima i čistim rekama. Hemijske supstance ispuštene iz fabrika ozbiljno su zapretile čovekovom zdravlju, biljnim i životinjskim vrstama. Ljudskoj bezobzirnosti nema kraja, a zakoni su uzaludni kad se ne primenjuju kako valja. Planeta je u opasnosti. Nažalost, čovek je postao glavni zagađivač prirode. Što je najgore, savremenik nije shvatio da je surova ruka podignuta na prirodu ista ona ruka koja je posegla na čovekovu prirodu. Zato je i nezaobilazna individualna ekologija. U svakom slučaju, zaštita prirode i prirodnih izvora, s razlogom,postavlja se dramatično, jer je zbog degradacije prirode došlo do opadanja kvaliteta življenja i do poremećaja životnog stila svakodnevlja. Tako je postradala kultura svakodnevlja.

Ima li slobodnog vremena za kulturu u današnjem vremenu naglašene informatičke komunikacije i potrošačkog društva? Šta je tu najveći problem?

– Slobodno vreme je donelo probleme koji nisu samo istorijski novi, nego i teško rešivi. Na dinamiku slobodnog vremena, na odmor, razonodu i razvitak ličnosti utiču mnogi postvareni posrednici u koje spadaju i nove tehnologije. Oni blokiraju slobodu, spontanost, neposrednost i kreativnost pojedinca. Nasrtljiva reklama postala je čovekov vremeubica i forma perfidnog nasilja. Njeni najraznovrsniji vidovi ispoljavanja grade i razgrađuju stil svakodnevnog života. Tako se razapinje mreža zavisnosti. Osećanje dosade je drastična nevolja slobodnog vremena. Filozof bi rekao: dosada je "put u ništa". Drugi tvrde da je dosada bolest mašte. Zaista, dosada nije ništa drugo do mrtvo vreme bitisanja, život bez aktivnog stava i bez kreativnog odnosa prema stvarnosti. To je vreme teskobe i čame. I što je najgore, to je trajanje bez interesovanja i bez radoznalosti. Za modernog čoveka je rečeno da je izgubio smisao da se čudi. A pošto je "sposobnost čuđenja početak mudrosti", savremenik je uplovio u neprirodnu ravnodušnost, koju prate osećanja plitkosti i "moderna” neosetljivost. Danas se, nažalost, umnožavaju oni kojima je uvek dosadno, čak i nezavisno od "specifičnih" spoljnih uticaja. Oni su od sebe dosadni!

Kakav je uticaj medija na naše putovanje?

– Taj uticaj je od velikog značaja, nekad adekvatan, nekad sporan. Novinari su, u stvari, promoteri vrednosti, pa i vrednosti putovanja. U traganju za prihvatljivim životnim formama, novinar postaje nezamenljivo kritičko ogledalo. U tome, on će uspeti samo ako ima čulo za bitno, za smisao i vrednosti putovanja. Kad ostane u mrežama komercijalizma i komformizma, kad podilazi najnižem ukusu, izneverava svoju profesiju.

Ima li dobrih vesti o putovanjima?

– Nedavno je stigla i jedna dobra vest. Bela šengenska lista izgleda postaje naša realnost. Vizna liberalizacija i ukidanje viznog režima možda će učiniti da zaboravimo one užasne redove ispred stranih ambasada, ona silna ponižavanja. Da bismo stigli do normalnog putovanja, naša zajednica moraće da istraje u suzbijanju korupcije i organizovanog kriminala. A kad dođe do putovanja našeg sveta, biće to dokaz da nismo taoci zatvorenog društva.

Znamo da ste puno putovali. Kako se lično određujete prema putovanju?

– Ne volim mnogo čin putovanja, ali zato volim da stignem u zemlju u koju sam se zaputio. I uvek sam maštao da mogu da se u trenutku iz stana, na Zelenom vencu u Beogradu, nađem, dok trepnem okom, tamo gde sam namerio. Ako bih bio potpuno iskren, priznao bih vam da najviše volim da se vratim. To mi se dešavalo i kad sam putovao u Ameriku, Rusiju, Francusku, Italiju. Svuda! Ne volim putovanja kao zadatak i kao obavezu. Volim kad to osvajanje nepoznatog teče mirno – kad otkrivam lagano kako pulsira drugost, različitost i neotkriveno. Bliska mi je objektivna i subjektivna neočekivanost. Najvažnije mi je da događaje, male i velike, pretvorim u doživljaje, u živu neposrednost. Halabučnost me sluđuje i čini nespokojnim gotovo do očajanja. Nepodnošljiva mi je "frka". Na putovanjima, kao i u životu, najviše mrzim presing. Tako se i događa da pod tuđim pritiskom vršite izbor. Zato ne volim aranžmane koji se nameću reklamom i agresivnim nagovorom. Nikada nisam putovao u grupama, niti u "paket aranžmanima" jer mi je nepodnošljiva kolektivna psihologija.

Šta niste zaboravili sa tih putovanja?

– Ne zaboravljaju se predvečerja Pariza, bistroi na Seni, vertikale Njujorka, žamor italijanskih trgova, mir planina u rano jutro dok još vazduh bridi, večeri potpunog opuštanja i prepuštanja negde na Mediteranu. Čudesne lepote Tunisa i Egipta. U stvari, sve je to bilo putovanje do sebe.

Kuda nas dalje vodi naš put u potrazi za Kulturom, kuda uopšte putujemo? Kojoj promeni pridajete najveći značaj?

– Promeni u sebi samom. Ona je preduslov da se ne održava život bez hrabrosti, strasti i snova. To bi nam omogućilo da ne plovimo niz struju kolektivnog beznađa i da se ne utapamo u sveopštu prosečnost. Pristati na pritisak uma, znanja i pameti, znači obračunati se sa sobom – bez milosti. To je istovremeno i udar na naše poroke, uskosti i predrasude. Ne pristati na preovlađujuće nekritičko mišljenje i trivijalizaciju stvarnosti, vodi nas do poricanja "jeftinoće" niskog ukusa i života u banalnosti.

Možda je bolje da se vratimo u Srbiju i pokušamo da shvatimo tragove vremena na našoj kulturi? Šta je tamna strana tih tragova?

– Kič je u nas prisutan u svim oblastima ljudskog života – od mode do politike. Politički stereotip kič je u najčistijem obliku. Mediji, a pre svih televizija, skloni su svim vrstama kiča. Ovdašnji je kič našao najsigurnije utemeljenje u političkom ekstremizmu. U rđavom političkom pozorištu igra se odavno nedarovita i brutalna predstava. To je spektakl visokog rizika. U njemu su bili najbučniji "patrioti". Njihove prejake reči delovale su ubitačno i zlokobno. Pritisnuti mrzilačkom strašću, živeli su i u virtuelnim i paralelnim svetovima. Tu su i mogli sebe da doživljavaju kao spasitelje i mesije. Njihovi zahtevi u stilu sve ili ništa završavali su se kao ništa. Izgleda da su za naš ratnički neoprimitivizam bili neophodni ostrašćeni patrioti i maloumni ratoljupci. To su najuverljivije pokazala nacionalistička orgijanja – podsticana udvoričkim medijima i folklornim škartom – koja su se završila u šovinizmu. Sredina u kojoj sve ovo može da bude prisutno, a prisutno jeste i sada, rodno je mesto najvulgarnijeg kiča. To je jasan pokazatelj urušenosti skale vrednosti.

"Kultura je sve od stvarnosti do večnosti" pisao je naš helenist Miloš Đurić 1929. Kako pozvati i pustiti Kulturu da sama i slobodna pronađe svoj put do nas i nauči nas radosti igre života u dve hiljade i nekoj godini?

– Moderna društva postala su odveć neosetljiva za čitav domen igre. Teoretičari kulture dramatično skreću pažnju da igra u savremenoj kulturi nema tako značajnu ulogu kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji. Tehno-ekonomska civilizacija redukovala je njeno prisustvo. Homo ludens je ugrožen jer je ostao bez unutrašnjih sadržaja i unutrašnje dinamike. A obnova svakodnevlja kao stila čovekove aktivne i kreativne samopotvrde nezamisliva je bez plodnih iskustava igre. Izvan prinude i nametnutog poretka, u nerazdvojnom jedinstvu zbilje i ne-zbilje, igra bi se mogla naći tamo gde čovek realizuje svoj san o svojoj celovitosti i slobodi postojanja. Smatra se da savremeni čovek nije uklopljen u igru sveta. Najgore je to što pravila te igre deluju kao usud a "igrač kao igračka". Zato ima razloga za nespokojstvo, jer granice ljudske slobode ujedno su i granice igre koja je temelj kulture.

Mi smo eto završili svoj "put za Katmandu" ne odlazeći iz Beograda, jer ponekad je bolje tragati za kulturom u sebi. Ne lutati po belom svetu u potrazi za njom, jer ona se u današnje doba može pronaći samo u proverenim, najčešće skrivenim oblastima planete Zemlje. Jer, ona prava, najvrednija i nepatvorena Kultura naše civilizacije upravo je najudaljenija od svog kreatora, čoveka i javnosti, smeštena duboko u našem slobodnom duhu.

Prof. dr Ratko Božović završio je Filozofski fakultet u Beogradu, a doktorirao 1971. Uža specijalizacija: teorija i sociologija kulture, sociologija slobodnog vremena i sociologija umetnosti. Bio je rukovodilac smera Sociologija kulture i kulturna politika na poslediplomskim studijama Fakulteta političkih nauka. Bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti, na Filološkom fakultetu, na smeru Sociologija jezika i književnosti poslediplomskih studija, kao i na poslediplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Sada je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Fakultetu vizuelnih umetnosti u Podgorici.   Dela: "Kultura slobodnog vremena" (1971), "Metamorfoze igre" (1972), "Iskušenja slobodnog vremena" (1975), "Nedoumice oko kulture" (1978), "Lavirinti kulture" (1984), "Pod znakom pitanja" (1985), "Kroz crveno" (1989), "Kult – ura" (1990), "Noćna mora" (1990), "Izveštaj iz ludnice" (1993), "Razbijeno ogledalo" (1997), "Putovanje u noć" (1997), "Nulta tačka" (1997) i "Sedmorica iz Stradije" (1998), "Uzaludna knjiga" (1999), "Bez maske" (1999), "Sedmo nebo" (2000), "Dnevnik 2000" (2000), "Dominacija i otpor" (2000), "U traganju za dokolicom" (2004), "Ludosti uma" (2006), "Leksikon kulturologije" (2006), "Od Stradije do Stradije" (2007), "Poenta" (2007).