| Nekada sam bio konceptualista, ali, još za vreme studija, napustio sam takav način izražavanja. Mislim da je na moju odluku dosta uticao, pre svega svojim autoritetom, profesor Mladen Srbinović, koji nije ni znao da ja to radim, ali me je kroz nastavu polako uvodio u jedan daleko bogatiji svet otkrivajući mi lepotu i problematiku čistog slikarstva. S vremenom sam uvideo da je to nešto mnogo sadržajnije i kompleksnije i da mi je u konceptualizmu postalo tesno. Zato sam ga napustio. Ipak ne sasvim – neka iskustva koristim i danas, ali u spoju s čistim slikarstvom. Jedino, posle studija, usledile su "godine koje su pojeli skakavci", što bi rekao Pekić. Radio sam, zbog egzistencije, u školama i, godinama, dizajn u štamparijama. Posle skoro dve decenije paralelnog rada uspeo sam da se odvojim i posvetim samo slikarstvu. Često me pitaju da li je moguće danas živeti od čiste umetnosti. |
 |
Vidite, moguće je. Ja nemam neki poseban atelje od sto pedeset kvadrata, radim ovde u uzurpiranoj dečjoj sobu. Nemam velike prohteve, ali zato imam svoju slobodu. Ne zavisim ni od galerista, ni od kupaca, ni od političara, ni od nekih mecena.
Dok razgovaram sa slikarom Vladimirom Dunjićem (1957, Čačak) u njegovoj maloj sobi – ateljeu, u novobeogradskom, izuzetno lepo uređenom, stanu, koji je svojim delima ukrasio postavljajući ih na adekvatna i vrlo pažljivo birana mesta, konstatujem da je preciznost i odmerenost u svakom pogledu jedna od vrlina ovog neobičnog umetnika. Suptilan u reagovanju na spoljašnji svet, Dunjić pronicljivo otkriva njegove vrline i mane sublimirajući ih u određenu likovnu pojavnost, koja danas, bilo da izražava kritički ili afirmativni stav, uvek nosi "dunjićevsku prepoznatljivost".
 |
Jedna od dominantnih tačaka te prepoznatljivosti građena je kroz usmerenost umetnika na čoveka, koji predstavlja centar vaseljene, gde se stiču i razilaze dobro i zlo. Likovni oslonac u pojedinim delima Dunjić je potražio u renesansi, pre svega među flamanskim slikarima. U tim ostvarenjima kao da je karakteristični Van Ajkov "Portret Arnolfinija" ili "Čovek s turbanom" (poluspuštenih kapaka i stisnutih usana), dobio, savremen, svedeniji izraz i mogućnost transformacije u niz različitih karaktera. U kasnijim ostvarenjima provlači se izvestan uticaj japanskih estampi, opet osavremenjen i redukovan. Specifična simbolika, zatim metaforičnost, blagi onirizam i drugi elementi, omogućuju Dunjiću veoma veštu likovnu harmonizaciju u kojoj često povezuje neka davna vremena sa sadašnjim trenutkom. |
– Moram da priznam da nikada nisam bio inspirisan starim majstorima na taj način da verujem da mogu da im se približim – kaže Dunjić. – Jer, oni su takvi slikari da nijedan savremeni umetnik ne može da dosegne njihov nivo. Ali polje slobode, koje je moderna umetnost izvojevala, daleko je šire nego što je to nekada bilo. Za mene je najsrećnija sinteza nekih iskustava tradicije i modernog. Odnosno postupak kojim se, putem primene nekih iskustava ranijih majstora, izrazi život, osećanja i karakter modernog čoveka. Besmisleno je da ja likovno tumačim čoveka iz Van Ajkovog vremena. Ali otkrio sam da nešto od jeze savremenog sveta, nešto od njegove tišine i otuđenosti najbolje izražavam elementima i tehnikama renesansnog umetnika. Tim sredstvima, mislim da najdirektnije mogu da delujem na čoveka današnjice – da mu ukažem na neku lepotu, ili da potenciram njegove mane – konzumerizam, na primer, koji je jedna od najvećih bolesti današnjice...
 |
|
 |
Posmatram, ispred sebe na zidu, Dunjićevo platno – simboličnu predstavu čoveka koja sadrži sve one stotine i hiljade ljudi opredeljenih za ratna razaranja, uništenja i svekoliku pošast savremenog sveta. On je vizuelno predstavljen samo kao jedan sivi sako s delićem kravate i košulje. Aplikacije po sakou sivo obojenih vojnika i drugih atributa rata (kineske igračkice) uočljive su tek kada se priđe bliže. Kadriranje na ovoj slici, kao i na nekim drugim rađenim u nekoliko poslednjih godina, kao da potiče iz savremenog iskustva fotografa, filmskih reditelja i, pre svega, sa bilbord-dizajna. Minimalnim kompozicionim sredstvima Dunjić je ovde postigao maksimalnu priču, i munjevito dejstvo na posmatrača nametnuvši mu pitanje i odgovor.
– Slika predstavlja gospodara rata – objašnjava Dunjić. – Jer, danas je rat u službi biznisa. Gospodari rata su obučeni kao poslovni ljudi. Ova slika je nastala kao jedan uveličani detalj mog dela "Služba".
Dunjić zatim objašnjava da je delo "Pandorina kutija", koje sada krasi jedan zid njegovog ateljea, nastalo kao vid njegovog razračunavanja sa onih dvadeset godina "koje su pojeli skakavci", kad je radio različite poslove da bi osigurao egzistenciju. Ovo delo, sačinjeno od devetnaest povezanih (ili nepovezanih) slika, kako umetnik kaže, stoji u ateljeu kao neka ikona koja ga uvek opominje.
– "Služba" je prethodila i "Pandorinoj kutiji". Slika je nekako rasla dobijajući nove segmente. Tim ostvarenjem, od dvadeset delova, napravio sam omaž Kafki (njegov portret je jedan segment). "Služba" je, nažalost, otišla iz mog ateljea iako to nisam želeo, ali nisam uspeo ni da je odbranim. Danas je u Venecueli. Zato sam naslikao "Pandorinu kutiju" – nova priča, ali ista struktura. Njen sadržaj opominje da ne moramo da budemo deo sistema koji nam ne odgovara. Uvek može da se nešto drugo uradi kako ne bismo učestvovali u nečemu što ne želimo. Primer za to je "Porodica bistrih potoka". Oni su pokazali da ima neki izlaz, da je moguće zadržati slobodu, da možemo ne pristati...
|
– Ali, kritički stav prema savremenom društvu u globalnom smislu, samo je jedna od mojih tema – nastavlja Dunjić. – Druge su vezane uz suptilnije i tananije oblike života. Za takve slike inspirišu me žene, mačke, biljke, cveće, leptiri. Kada sam bio mlađi moje interesovanje je bilo daleko šire. Bilo je tada više staza kojima sam hodao.
No, kako čovek oseća da mu ostaje sve manje vremena, on pokušava da određene teme dovede do kraja. Zato namerno sužavam polje. Želim da slike uradim u koncentrisanoj formi. Tako mi se nametnula problematika ljudskih očiju. Te su slike samo prividno portreti koje mi gledamo. Zapravo, ja hoću da postignem utisak da te oči sa slike posmatraju nas. To su oči kojima ja posmatram i sam sebe. |
 |
Želim da izazovem onu pomerenu poziciju introspekcije u kojoj čovek može da sagleda stvari, događaje, ljude i osećanja, čistije nego kad ih gleda spolja.
Iako kaže da sporo radi Dunjić je do sada naslikao više od 400 dela, kojima obrazuje nekoliko ciklusa, priredio je blizu dvadeset samostalnih izložbi i učestvovao na mnogim kolektivnim manifestacijama u zemlji i inostranstvu. Za svoj rad dobio je više priznanja.
Krajem leta 2007. Dunjić je okupiran radom na svojoj monografiji, koju oblikuje kao dizajner i pripremom slike "Euridika", za izložbu koja će predstavljati omaž Gistavu Morou. Ideja je potekla od slikara Ljube Popovića, a učestvovaće više autora. |
