Anđeli u Beogradu

– Visoka kultura nije i ne može biti predmet neoliberalističke agresivnosti. Novac za visoku kulturu, a to je, nesumnjivo, pozorište, postoji, ali se loše raspoređuje. To se možda ne vidi u vremenu bez krize. Ali, lako je u dobrom dobar biti – kaže Gorčin Stojanović, pozorišni i filmski reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Tekst: Vesna Knežević Baletić

Tekuća, još mlada sezona dobro je počela za Gorčina Stojanovića, pozorišnog i filmskog reditelja, kolumnistu i umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Predstava Sanjari u režiji Miloša Lolića i produkciji JDP-a osvojila je glavnu nagradu ovogodišnjeg Bitefa, Beogradsko dramsko pozorište počelo je sezonu komadom Tonija Kušnera Anđeli u Americi, a RTS za to vreme prikazuje televizijsku seriju Ono kao ljubav. Oba potonja ostvarenja nose rediteljski potpis Gorčina Stojanovića, koji uz pomenuti rad bez zastoja objavljuje kolumne i tekstove u beogradskim dnevnim listovima i periodici i ne libi se da se uključi u javne akcije i izjasni se o mnogim pitanjima naše tranzicione zbilje. Pismen i rečit, svestan sebe i društvenog trenutka, pa još stasit i dobro stilizovan, lep je primer beogradskog intelektualca Novog doba, u najboljem smislu reči.

Gorčin Stojanović (1966) rođen je u Sarajevu, a u Beogradu je završio pozorišnu režiju i diplomirao u klasi Egona Savina i Dejana Mijača. Režirao je, od Šekspira do Nušića i niza savremenih autora, u JDP-u, Ateljeu 212, Bitef teatru, BDP-u, pozorištu "Boško Buha", u mnogim pozorištima van prestonice i za TV. Režirao je filmove Stršljen i Ubistvo sa predumišljajem, kultno ostvarenje snimljeno po romanu Slobodana Selenića.

Razgovaramo s Gorčinom početkom oktobra, pred premijeru komada Anđeli u Americi, koji ima podnaslov "Gej fantazija na nacionalne teme". Toni Kušner je za ovu dramu, napisanu pre dvadesetak godina, dobio Pulicerovu nagradu za najbolju dramu, četiri priznanja Toni, Nagradu Kruga britanskih kritičara... Komad se bavi nemilosrdnom analizom društva savremene Amerike i postavlja dijagnozu duhovnih, psihičkih i fizioloških bolesti koje ga nagrizaju, kroz pojedinačne intimne priče usamljenih ljudi u potrazi za samoopredeljenjem. Ugroženost gej populacije, rasizam, antisemitizam, nedostatak ljubavi, otuđenost – neke su od tema kojima se komad bavi. I, uprkos vremenskoj i geografskoj udaljenosti, zastrašujuće je aktuelan i danas. Zato pitamo:

Koliko ste, dok ste radili komad i gradili likove, pratili pisca, a koliko ste imali na umu našu današnju situaciju?

– Neverovatno je koliko su rečenice iz komada danas gotovo dnevno aktuelne. Jedan od zadataka reditelja jeste takozvana aktualizacija komada. Tu je potrebno da, poput dirigenta, izvučete određene deonice, u ovom slučaju one deonice koje će kod publike pobuditi asocijaciju na sadašnji trenutak, bar emotivnu asocijaciju, a možda i misaonu. U ovom komadu to nije bio problem, jer je gotovo svaka rečenica bolno aktuelna. Ovaj komad je dovoljno precizno napisan. Ne treba ga dopisivati, što ja inače i ne volim da radim. Više volim da dirigujem nego da dopisujem note. Dirigentski posao je dovoljno zanimljiv, a na meni kao dirigentu je da u komadu pronađem te tačke na kojima će on da proradi prvo na emocionalnom, pa onda i na misaonom planu.

Kao reditelj, radite u pozorištu, na TV i filmu. U kojoj formi i u kom se mediju najradije izražavate?

– Na jednoj strani, režija shvaćena kao neprekidni niz donošenja nepovratnih odluka, jedinstvena je disciplina, bez obzira na tehnološke razlike u medijima. S druge strane, pozorište je uzbudljivo upravo zbog svoje neuhvatljivosti i suštinske okrenutosti čoveku, a ne tehnologiji. Na sceni, čovek je ceo vidljiv i gledalac sam određuje u kom će trenutku i šta gledati, element manipulacije i dalje, naravno, postoji, ali je oljuđeniji nego na filmu ili na televiziji. To je suštinska razlika. A tu negde je, izgleda, i odgovor na pitanje mojih afiniteta.

Šta vas opredeljuje kada birate tekst za režiju u pozorištu?

– To da li me pogađa. Da li se moje teme, ono što me zanima ili opseda, poklapa s piščevom temom. Ili, bar, piščevom temom onako kako je ja čitam. Režija, svaka režija, uvek je krivo čitanje. Ne postoji pravo čitanje, naime. U tom smislu – već čitajući tekst, reditelj ga režira, krivo čita. Uostalom, kao i svaki drugi čitalac: lako ćemo se dogovoriti o sadržaju Hamleta, ali će za nekoga to biti priča o osveti, a za nekog drugog priča o ljudskim slabostima. Posle prvog čitanja ja znam da li bih radio neki komad. To je najvažnije, taj prvi utisak o tekstu. Kasnije počinje rad, zanat, znanje. Ali, najvažniji je udar koji komad izvrši ili ne izvrši prilikom prvog susreta.

Uz stalni posao u JDP-u i rediteljski rad, vi i pišete – o muzici i fudbalu, pozorištu i kafani, bombardovanju i ljubavi... Da li je to želja da se što direktnije obratite publici ili potreba da se i tako kreativno izrazite?

– Ja pišem od sedamnaeste godina. Baš na rođendan, taj sedamnaesti, odneo sam prvi tekst za novine, kritiku trećeg albuma Električnog orgazma, i, od tada, evo već dvadeset šest godina, pišem. Odmah sam bio kolumnista, tako se dogodilo, tako da sam stekao izvesnu rutinu u pisanju, u čemu je, ne šalim se, dosta pomogla činjenica da sam išao u jezičku školu u kojoj smo, u ona šuvarevska vremena, imali daktilografiju, i to – četiri godine. Kucanje naslepo i sa deset prstiju i dalje je jedina ozbiljna veština koju posedujem. Posle dve godine otišao sam u vojsku, upisao pre toga Akademiju, a kad sam se vratio pisao sam o filmu za zagrebačko Oko i za sarajevske listove Odjek i Oslobođenje. Pišem, povremeno, i eseje o pozorištu. A od devedeset pete pišem kolumne na šire teme, prvo u Našoj Borbi, pa Vremenu, Blicu. Sve je to, čini mi se, nastavak mog rediteljskog mišljenja o svetu, jer reditelj se ne može biti dok ne počnete da promišljate svet, a kako zanat zahteva konkretizaciju, onda je to reagovanje na nedeljnom nivou između ostalog i vežba, rediteljska vežba. Fudbal je pak deo strasti prema igri, iste strasti zbog koje radim i živim u pozorištu.

Da li ste zadovoljni kako publika prima televizijski sitkom Ono kao ljubav koji se upravo emituje na RTS-u?

– Jesam. Svakodnevno mi nepoznati ljudi prilaze i komentarišu, baš kao i poznanici, svi imaju potrebu da mi kažu reči hvale. Rejting serije je dobar, i raste, ako je to neki pokazatelj. Nisam dovoljno dobar poznavalac televizije, ali mi se čini da postoji potreba publike za različitošću. Možda je i to deo uspeha.

Molim vas, recite nam nešto o novoj sezoni u JDP-u.

– Voleo bih da mogu da govorim celovito o planovima. No, s obzirom na finansijsku situaciju, mogu samo da kažem da je, posle premijere Rasprave Pjera de Marivoa, u režiji gosta iz Rumunije, Aleksandrua Darijea, na redu Slobodan Unkovski i Šekspirova komedija Kako vam drago. Oba komada bila su moje dugogodišnje želje, ne samo repertoarska potreba, i vrlo sam zadovoljan što će te dve komedije obeležiti ovu sezonu u JDP-u. Na sceni Studio uskoro će biti premijera domaćeg komada Za sada nigde Ane Lasić u režiji Dine Radoman, jedan radionički i eksperimentalni proces rada dovešće do te predstave, to je, uostalom, namena scene Studio. Ali, za dalje je teško reći. Sve je neizvesno.

Kako će pozorišta u Beogradu u ovoj godini krize rešiti nesrazmere između želja (potreba) i loših materijalnih mogućnosti?

– Vlastodršci će morati da odgovore na pitanje da li žele pozorište u Beogradu. Visoka kultura nije i ne može biti predmet neoliberalističke agresivnosti. Uostalom, novca ima. Samo odlazi na pogrešna mesta. Dovoljno je užasavajući podatak da sezona u JDP-u, Ateljeu ili BDP-u košta onoliko novca koliko je grad dao za Madonin koncert koji nije bio komercijalno isplativ, a za imidž grada je potpuno beznačajan i ni po čemu Beograd ne smešta u nekakav svetski kontekst. Baš kao ni Univerzijada, jedna nepotrebna i skupa priredba o kojoj ni najposvećeniji pratioci sportskih dešavanja ne mogu mnogo kazati. Uostalom, kad ste gledali prenose sa drugih Univerzijada? I znate li da nabrojite pet prethodnih gradova u kojim je održavana? Novac za visoku kulturu, a to je nesumnjivo pozorište, ponavljam, postoji, ali se loše raspoređuje. To se, možda, ne vidi u vreme bez krize. Ali, lako je u dobrom dobar biti. Političari moraju da shvate prioritete.

Šta je obaveza intelektualca danas u Srbiji?

– Kao i svakog intelektualca bilo gde. Da primećuje stvari, da vrši neprestani uvid, da razvija kritičko mišljenje i da se ne libi javnog govora.

Kakvi su vaši planovi – da li nešto novo već radite, da li ćete raditi, šta biste želeli?

– Kriza je narušila i moje planove. Trebalo je da budem u Novom Sadu, i da radim Šekspirovog Timona Atinjanina u SNP-u. I još neke druge stvari. Planovi postoje, u svim oblastima u kojima se krećem, ali ovo vreme ne dopušta da se o tome govori kao o izvesnim stvarima. A ja baš i ne volim da najavljujem nešto što je sasvim neizvesno.