 Imala je 22 godine kada je dobila Zlatnu Arenu na filmskom festivalu u Puli, a 2006. je u Berlinu za uloge u filmovima Jasmile Žbanić Grbavica i Gospođica (rediteljka Andrea Štaka), bila nominovana za najbolju glumicu Evrope! U međuvremenu je snimila desetine filmova i televizijskih ostvarenja, a od početka glumačke karijere član je Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Ove jeseni je u Beogradu dobila nagradu Osvajanje slobode. To je priznanje koje prijatelji u znak sećanja na aktivistkinju Građanskog saveza Maju Maršićević-Tasić dodeljuju uspešnim ženama, što je nekako logično, jer u svetu muškaraca ženi je potrebno mnogo više da se izbori za slobodu svog izraza:
– Ima tu raznih razloga i uzroka, ali u suštini reč je o duhovnom nasleđu koje žene dobijaju svojim rođenjem i vaspitanjem na ovim prostorima. Kćeri se, za razliku od sinova, vaspitavaju da uvek pomalo sumnjaju u sebe, u svoja opredeljenja, da se ne upuštaju tako lako u ono u šta nisu sasvim sigurne. Muškarci se usuđuju da svašta probaju, njihovo samopouzdanje je ogromno. Mnoge stvari koje se muškarcima ne zameraju, od privatnog života do društvenih normi, ženi se i te kako stavljaju na dušu.
Šta je bilo vaše prvo, lično, osvajanje slobode?
– Bila sam na prvoj godini studija kada sam htela da ostanem i da prespavam kod svog tadašnjeg dečka. Leto pre toga sam prvi put išla sama na more. Nazvala sam kuću telefonom i javio se moj otac. Znala sam da to njima neće biti lako, ali nisam želela da ih lažem. Htela sam da imaju poverenje u mene, da ga ne uzgube ako ih budem lagala. Otac je ćutke primio moje saopštenje da ću da prespavam kod prijatelja i sutradan, kada sam došla kući, nismo o tome pričali.
Šta vam kao glumici i građanki u ovom trenuku najviše smeta u Srbiji?
– Smeta mi činjenica da ne postoji izvesnost, sigurnost u sistemu. U dobro uređenim zemljama postoji čvrst sistem i ti možeš da se buniš protiv njega. Ali ti se, kao običan čovek, kao potrošač, osećaš zaštićeno, možeš da se osloniš na taj sistem, čak i onda kada on greši. Jer, možeš da se boriš protiv njega. Ja bih volela da ovo naše društvo bude takvo. Međutim, ja ne mogu da živim u drugoj sredini i na drugom mestu, jer sebe doživljavam kao biljku koja živi samo na jednom klimatskom području.
Snimali ste uspešne filmove sa rediteljima, tačnije rediteljkama van Srbije?
– Da, ali to je bilo zato što je njima bila potrebna glumica kao što sam ja. Nisam ja tamo morala da se prilagođavam, već je baš trebalo da budem ova koja sam, odavde. Ja ne mogu da zamislim drugo mesto na kome bih živela osim Beograda. Ovaj prostor je inspiracija moje umetnosti, ovde se pune moje kreativne baterije, ovde intenzivno živim. Više unutra, a sve manje spolja. Gluma je najvažniji deo mog života i ja uživam u onome što radim, bez obzira na formalni uspeh ili neuspeh. Ja sam najsrećnija osoba na svetu, jer zarađujem novac od svoje ljubavi.
Šta je, po vašem mišljenju, realno očekivati od kulture jedne male zemlje kao što je Srbija?
– U svojoj želji da se primaknemo onome čemu se divimo, trudimo se da se menjamo, da ličimo na ono čemu bismo hteli da se prilagodimo. Tinejdžeri to dokazuju tako što, u svojoj želji da ne odskaču od sredine, svi liče jedni na druge – svi imaju iste frizure, iste patike, farmerke, jakne... A samo čudaci koji su autentični izgledaju drugačije od njih i oni privlače pažnju. Mi treba da budemo to što jesmo, da takvi kakvi jesmo budemo zanimljivi ostatku sveta. Gledam rumunski film koji je poslednjih godina privukao izuzetnu pažnju javnosti, to je posebna priča. Ti filmovi su krajnje uronjeni u tu rumunsku stvarnost, nema ni malo šminke da bi se ličilo na neke lepše, bolje, bogatije. Svakoga od nas druga osoba privlači svojom autentičnošću i originalnošću. Privlači nas svojom unutarnjem iskrenošću. Tako vam je i sa zemljom. Ne treba da ličimo ni na koga, ne treba da se bojimo da budemo to što jesmo, i ne treba da se stidimo toga ko smo. Ima mnogo loših stvari kod nas i među nama, ali ne treba da ih negiramo i da se pravimo kao da ne postoje.
Vaša filmska karijera poslednjih godina, ali i primeri drugih glumaca poput Mikija Manojlovića ili Slavka Štimca, pokazuje da film kao da opet okuplja umetnike iz bivših republika?
– To za mene nije nikakava novost, još manje iznenađenje. Pokazalo se da to jedino ima smisla. Jer, čak i u komercijanom pogledu, to se jedino isplati, ako se ima u vidu da se ljudi na najvećem delu prostora te bivše zemlje između sebe dobro razumeju. Oni govore nominalno različitim jezicima, ali nisu im potrebni titlovi. Da sam ja reditelj ili producent, ponašala bih se kao neko ko ima mogućnosti da bira glumca sa jedne velike teritorije kao što je bila bivša Jugoslavija. Kada sam snimala kod Vinka Brešana neki su se pitali zbog čega je uzeo Srpkinju da igra Hrvaticu, a ja mislim da je to pitanje na koje uopšte ne treba odgovarati. Ja sam poslednjih godina igrala Hrvaticu, Bosanku, Albanku i dopalo mi se što sam imala mogućnosti da sebe testiram u tim ulogama.
Kako danas doživljavate tezu o tzv. angažovanom filmu?
– Ne mislim da bi naši filmski stvaraoci morali po svaku cenu da budu angažovani, ali mislim da su teme prijateljstva, ljubavi, poverenja, lojalnosti, porodice, veoma bitne za svako društvo, pa tako i za ovo. Toga, međutim, u našim filmovima nema ili ima u tragovima. Da ne govorim o temama nasilja u porodici, homoseksualnosti, bolesti, hendikepiranosti, obolelima od AIDS-a... Ne mislim da je samo politika nešto o čemu bi trebalo govoriti. Niti verujem da je kultura jednog društva na zdravim osnovama ako se prave samo komercijalni filmovi. Smatram da takvu produkciju država uopšte i ne treba materijalno da podržava. Dobra kulturna politika bi morala da pruža podršku filmovima koji će imati šanse na međunarodnim filmskim smotrama gde bi mogli na najbolji način da predstavljaju Srbiju. Danas se u svetu zna samo za dva reditelja odavde – za Emira Kusturicu i Gorana Paskaljevića. I ni za koga drugog. A šta je sa tim mladim, svežim, pametnim, prodornim, agresivnim rediteljima koji će svetu pokazati novi senzibilitet i novu sliku Srbije?
Danas predajete trećoj godini studenata glume na BK Akademiji. Šta je to čemu biste voleli da ih naučite, osim glume, naravno?
– Volela bih da shvate koliko je važno da pokažu da im je do nečega stalo – do glume, do pesme, do ljubavi, do prijateljstva, ali da im je stalo. I da to pokažu. Mladi ljudi se plaše da pokažu kako im je do nečega veoma stalo, jer zaboga, važno je biti cool. To je možda dobro za društvo u srednjoj školi, ali za mene je u životu veoma bitno pokazati ljudima koliko ti je nešto važno. Tim mladim ljudima koji studiraju kod mene, ni inače nije lako. Ne smeju da sede i čekaju da život dođe na njihova vrata. Oni moraju njega da animiraju i privode u svoje glumačko okrilje. Gluma nije posao koji će se proveravati na nekom egzaktnom testu. Glumac je sam pred sobom i ima samo strast i želju da nešto učini. U suštini, sve se svodi na jednu reč – borba. I na to da ne treba da kriju o čemu sanjaju. Pod uslovom i da posegnu za tim snom.
Ali uslovi života ovde i danas nisu baš previše fer prema tim mladim ljudima?
– Nikada nisu fer, nisu to bili juče, ni prekjuče, neće biti ni sutra. Nikome ko krene da odrasta nije lako. Objektivni problemi se nekako lakše premoste od onih subjektivnih, najvećih, koje čovek mora da savladava u sebi. To je preuzimanje odgovornosti, trenutak u kojem sam moraš da doneseš odluku. Dokle god roditelji odlučuju umesto nas, mi održavamo tu iluziju kako ćemo jednog dana mi njima pokazati. Kada taj trenutak dođe, svi se mi pomalo prepadnemo od te odgovornosti. Lako je buniti se protiv autoriteta, ali kada ti treba to da postaneš, onda je to veliki korak. I često pomislimo kako je najlepše ostati mamino i tatino dete.
Šta radite ovih dana?
– Upravo sam u Sarajevu završila snimanje novog filma Jasmile Žbanić “Na putu”. Imam jednu lepu, neveliku ulogu. Reč je o ljubavnoj priči, o ljudima tridesetih godina koji pokušavaju da pronađu svoj životni put. Ovde sam igrala u novom filmu Miroslava Momčilovića “Čekaj me, ja sigurno neću doći”. I tu je u središtu filma priča o ljudima tridesetih godina, gde igram majku jednog od junaka. Njena priča kao da predstavlja moguću budućnost tih mladih ljudi. A reč je o tome da se svi ukrug ne vole. On voli nju, ona voli drugog, drugi voli treću... I niko nikome ne uzvraća ljubav, svi žele nekog drugog. Malo gorka, malo opominjuća priča o tome kakvi su naši izbori i kakve su posledice naših izbora.
Vi ste mi odavno kazali da ste prilikom svakog svog izbora uračunali i plaćanje, ma koliko koštalo?
– Naravno. Nisam radila ono što nisam želela. Kao što nikada ne bih mogla da živim sa jednim, a da želim drugog. | 
