|
Madrid je grad u kojem se na svakom koraku sreće istorija. Duh vekova kada je Španija bila imperija "u kojoj sunce nikada ne zalazi", kako je rekao najveći španski vladar, Filip II, oseća se svuda. Mnoštvo spomenika i statua vladara, počev od trga pred kraljevskom palatom na kojem je poređano toliko kraljeva Kastilje, Aragona, Leona i Asturije da vam zastaje dah, do statue Palog đavola u parku Retiro. Spomenik palom đavolu podignut je u čast svih tašti Španije kao izraz neukrotivog mačizma muške polovine njegovih žitelja.
Iako su obale rečice Mansanares bile naseljene još u neolitu, staro ime Madrida – Maherit – prvi put se javlja po padu grada u ruke Mavara. Kada je kralj Alfonso VI definitivno proterao osvajače iz srca Kastilje 1083, nije ni slutio da će jedan drugi vladar, već pomenuti Filip II, to dobro branjeno utvrđenje i palanku proglasiti za špansku prestonicu 1561. On je to učinio iz inata, potpuno zbunivši članove kraljevskog veća i posle žestoke svađe zauvek osudio na lagani zaborav dotadašnju prestonicu Toledo.
Madrid i danas zbunjuje. On jeste evropska metropola, a opet, potpuno je drugačiji. Svoj. Baš kao i Španija. Moćni Pirineji uvek su bili neka vrsta bedema prema Evropi, dok su mora i 14 kilometara Gibraltarskog moreuza otvarali vrata za uticaje drugih svetova i kultura.
U upoznavanje grada stranci obično kreću iz "nulte" tačke, nultog kilometra. Na Puerti del Sol, najživljem, centralnom madridskom trgu, u kamenu je upisan znak "km 0" kao središte Španije. I tu počinje prvo iznenađenje. Madrid miriše na more! Iza svakog ugla starih kamenih kuća u tesnim uličicama očekujete da ugledate more. Ubrzo shvatate odakle dopire taj miris. Iz mnoštva kafanica i barova u kojima se pripremaju najprimamljivije đakonije od svega što se nađe u ribarskoj mreži i što se iz svih luka duž Sredozemnog mora, Atlanskog okeana i Baskijskog zaliva svakodnevno doprema u prestonicu. Zato gurmani u Španiji kažu da je Madrid najveća španska luka.
 Ne samo najveća nego i najživlja španska luka! Jer ovaj grad posle ponoći nalik je na druge gradove u devet uveče, možda zato što se sav društveni život Španaca odvija napolju, na trgu, ulici ili u kafani. Do duboko u noć kafeterije i restorani su puni, a saobraćaj na ulicama živ kao da je upravo kucnuo čas završetka radnog vremena. Avenija Gran Via, ili trg Santa Ana, blešte kao usred podneva.
Na renesansnoj Plasi Major, glavnom trgu sa 114 kolonada i 377 balkona, često se mogu gledati ulične pozorišne predstave. Strancu se čini da je ceo Madrid odlučio baš te noći da se provodi. Već sutradan biće mu jasno da je tako svake noći, naročito leti, kada vladaju paklene vrućine. Vraćajući se kući, naravno, u sitne sate, Španac neće propustiti da kupi srećku od slepog prodavca kome niske lozova vise oko vrata. Pošto su vlasti samo njima dozvolile da prodaju "lutriju slepih" koja im je jedini izvor prihoda, nema trga ili raskrsnice bez ovih živih statua.
Šetnja noću kroz grad sa obiljem trgova i raskošnih fontana, palata, jezuitskih manastira i kraljevskih parkova, maestralno osvetljenih, dočarava nam njegovo bajkovito, romantično lice, gotovo nestvarne lepote, na momente mistične.
A onda, kada sunce okupa grad, dovoljno je poći u neki od mnoštva muzeja i galerija: Umetnički centar kraljica Sofija, Arheološki muzej, Pomo- rski muzej, Muzej Amerike, Muzej romantizma... Svakako je nezaobilazan Prado sa svojih 10.000 umetničkih dela u depou od kojih je izloženo samo oko hiljadu i među njima najbolja platna flamanskog, renesansnog, nemačkog i naravno španskog slikarstva. Ili prošetati parkom Retiro, zelenom oazom koja se prostire na 110 hektara u srcu grada.
Uživanje je šetati kroz drvorede koji grade velelepne ulice sa nazivima najslavnijih imena španske književnosti i umetnosti. Usred parka nalazi se veštačko jezero na kojem se održavaju kajakaške trke, a na obali jezera čuvena Kristalna palata. To prekrasno zdanje, gotovo celo od stakla, podignuto je 1887. kad se u Madridu održavala velika izložba posvećena Filipinima. U njoj su, kao u staklenoj bašti, bile izložene egzotične tropske biljke pacifičkog podneblja. Danas se u njoj održavaju razne kulturne manifestacije. Ako neko želi da oseti boemsku, umetničku i buntovnu dušu Španaca mora popiti čašu dobrog vina, ili bar kafu, u kafeu Hihon, stecištu madridske boemije XX veka.
A korida? Ne, nije zamrla. I dalje se vode oštre polemike da li je ona demonstracija varvarstva ili vrhunske umetnosti. Danas su se tim polemikama priključila i društva za zaštitu životinja, naročito van Španije, koja žele da "pripitome" ovu zemlju. Ali ona ne uzmiče, brani svoju osobenost, te se reke ljudi slivaju prema čuvenoj areni "Plaza de toros" na čijim je klupama godinama sedeo i Ernest Hemingvej koji je Španiju voleo kao svoju drugu otadžbinu, a Madrid više od svog rodnog grada. Kao i mnogi drugi bio je fasciniran tim susretom "oči u oči" torera i bika, čoveka i zveri i trenutkom u kojem će jedan od njih okrvaviti suvi pesak arene.
Na trgu Španija Don Kihot, na konju, i Sančo Pansa, na magarcu, jašu u susret novim avanturama. Iznad njih je Servantes, a sasvim gore u oblacima, "Žirafa", zgrada koja je jedno vreme bila najviša zgrada u Evropi. Hiljadu je ovakvih suprotnosti u Madridu. Hiljadu spektakularnih prizora, hiljadu detalja koji nas opijaju zanosnom igrom umeća življenja: "vivir la vida", živeti život, što i jeste smisao života kako kažu Španci. I, na kraju, jedna zanimljivost: kada je Dejvid Lin, reditelj, snimao svoj čuveni film "Doktor Živago", bio mu je potreban samo veštački sneg da bi na madridskim ulicama dočarao Moskvu s početka 20. veka. | 
