Proslavljeni slovenački reditelj Tomi Janežič režirao je u beogradskom pozorištu Atelje 212 dramu Ljubomira Simovića "Putujuće pozorište Šopalović", čija je premijera izašla 27. oktobra ove godine. Janežič je u ovom pozorištu, pre nekoliko sezona, radio "Kralja Lira" s Ljubom Tadićem u njegovoj poslednjoj ulozi, a 2006. uradio je sada već antologijski komad "Nahod Simeon" Milene Marković, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Sterijinog pozorja. Na ovogodišnjem pozorju, Janežič je dobio Sterijinu nagradu za najbolji komad, nagrade za režiju i za scenografiju.
|
Tomi Janežič (1972) ima reputaciju jednog od najdarovitijih reditelja s prostora bivše Jugoslavije. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Akademiji za pozorište, radio, film i TV u Ljubljani, gde je i magistrirao 2001. godine. Usavršavao se na brojnim pozorišnim seminarima, simpozijumima i radionicama (Mihail Čehov, Li Strazberg, Ježi Grotovski, Tomas Ričards, Odin teatar...), naročito na polju različitih glumačkih tehnika. |
 |
Bavi se i pedagoškim radom i predaje na Akademiji u Ljubljani i u Osijeku i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Razgovarali smo s Tomijem između dve probe "Putujućeg pozorišta Šopalović", neposredno posle završetka Bitefa, na kojem je bio član žirija.
Zašto ste izabrali da režirate "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića?
– Odabrao sam taj tekst zato što sam impresioniran opusom Ljubomira Simovića. Pre nekoliko godina, u Ateljeu 212, gledao sam njegov komad "Čudo u Šarganu" i pomislio sam da je to umetnik svetskog formata. Tada sam poželeo da radim njegovu dramu. Zapravo, posle te predstave počeo sam da čitam njegovu poeziju i prozu. On je jedan od retkih autora kojeg sam želeo lično da upoznam. To se i desilo, i Simović je ostavio snažan utisak na mene.
Zbog čega ste želeli da Simović pročita svoj tekst na prvoj probi? Kako je to izgledalo?
– Kao u starim vremenima. Znate da je Čehov čitao svoje komade. Prvi put sam došao na tu misao kad sam radio komad Milene Marković "Nahod Simeon" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. To isto sam poželeo za "Putujuće pozorište Šopalović". Mislio sam da bi nam mnogo značilo da čujemo autora kako izgovara tekst. I, zaista je to bio snažan doživljaj. Bilo je uzbudljivo slušati kako se na nekim mestima Simović smejao, na nekim se uozbiljio... I to njegovo besprekorno čitanje... Zaista, to je mnogo značilo svima nama. Evo, vaš reditelj Boris Liješević koji radi kao asistent reditelja na ovoj predstavi poslao mi je SMS poruku gde kaže: "Ceo dan želim da ti zahvalim i da ti kažem da nam je današnji dan, kad je Simović čitao svoj komad, bio najlepši pozorišni doživljaj u životu.
Kako ste vi pročitali "Putujuće pozorište Šopalović" i na šta ćete staviti poentu?
– Meni je ovaj tekst prilika da se bavim pitanjima koja me i inače zanimaju: Šta je gluma? Šta je pozorište? Šta je pozorišna predstava, šta se dešava u toku pozorišne predstave? Tražeći odgovore na ta pitanja, istražujem relacije između gledaoca i glumca. To je jedan plan. Na drugom planu, pošto se radnja drame dešava u vreme rata, u vreme velikog nasilja, tema je povezana s ratom, nasiljem i pitanjem kako se zlo uopšte rađa u čoveku. Nasilje je, pogotovo ako govorimo o krajnjim njegovim oblicima koja se dešavaju u ratu, nešto što ne mogu da shvatim. Mogu da tumačim, ali ne mogu da razumem.
To su dve ključne teme predstave. Ali ovaj komad ima i snažnu poetsku dimenziju. Tako postoji i pitanje da li je naš život prevashodno materijalan i šta je imaginacija. Da li je imaginacija manje istinita od ovoga što nazivamo – stvarnost? To su jako uzbudljiva i suštinska pitanja. Zaista je izazovno raditi ovu predstavu. Voleo bih da komad lišim svega suvišnog i svedem ga na samu suštinu. Pri tom, želeo bih da preispitam sva pozorišna sredstva.
Predajete na tri univerziteta, u tri države. Uz to, mlađi reditelji vam odaju priznanje time što žele da rade s vama da bi učili. Kako to primate?
– Učenje je za mene veoma važno. Pokušavam stalno da učim. Tokom rada na predstavi može se mnogo saznati jer posmatrajući sebe, glumce, saradnike, atmosferu, dinamiku u grupi ili istinitost na sceni – učimo. Meni je drago ako su tu ljudi koje to zanima.To mi mnogo znači. Zajedno učimo. To nije relacija koju imam sa studentima na Akademiji. Drugačije je, ali se ja veoma dobro osećam i u tom pedagoškom procesu, u radu sa studentima.
Predajete režiju i glumu, ali i scenografiju. Da li je to oblast koja vas uz vašu osnovnu delatnost najviše zanima?
– Da. Mada ne volim da koristim reč scenografija, kao što ne volim da kažem – dekor. Obično kažem: scenski prostor. Ne smatram sebe scenografom, nego mislim da sam neko ko oblikuje scenski prostor. Moje shvatanje prostora ima korene u radu profesorke Mete Hočevar koja je bila i moja profesorka. Ona je veliki scenograf, ali ovaj predmet ne naziva više scenografijom već prostorom igre. Čini mi se da je to veoma tačno. Igra uvek ima pravila, a jedno od pravila je uvek prostor. Da bi organizovao igru, moraš prvo odrediti u kojem prostoru će se nešto dogoditi. Potom, prostor određuje kako će se tamo nešto dogoditi. Kada bi se fudbal igrao na drugačijem terenu to bi bila potpuno drugačija igra. Zato, jedna od uzbudljivijih stvari u radu na predstavi jeste: pronaći prostor koji će odrediti kako će se u njemu igra odvijati.
Kakvo je svetsko pozorište danas?
– Mislim da je u dvadesetom veku umetnost doživela neverovatnu raznolikost. U prethodnim vekovima umetnička razdoblja su duže trajala, a dvadeseti vek je bio brz i mnogo više toga se događalo, menjalo. Pitanje je da li je time umetnost zaista išla dalje? Šta se suštinski dogodilo? U osnovi, sva ta raznolikost najviše govori o tome da se tu sve odvija pre svega na površini. Svet u kojem živimo ima sve simptome nekog raspadanja. Podseća me na period propasti Rimskog carstva. To se odslikava i u umetnost, te danas pozorište u nekom smislu liči na taj period. A tada je na ceni bio spektakl. Takođe, išlo se tako daleko u pokušaju da se publika fascinira da su organizovali predstave u kojima su ljudi zaista ginuli na sceni. Publici se to dopadalo. Ta dimenzija, spektakl i nastojanje da se na sceni nešto istinski desi – veoma liči na današnje vreme. Pomiču se granice onoga što može da se dogodi da bi se publika uzbudila. Fascinacija nasiljem samo je jedna od paralela.
Šta naročito volite u pozorištu?
– Probe. Tu se stvara neka kreativna atmosfera, ljudi krenu da se igraju, da žive u zadatim izmišljenim okolnostima i da izražavaju sebe kao čoveka kroz svoju ulogu i, u nekom smislu, nestane pozorišta. Nema gledalaca koji to procenjuju. Traži se tačan izraz. Onda sledi taj za mene bolan prelaz kada se vraćamo pozorištu i izlazimo pred publiku. Voleo bih kad bi publika mogla da svedoči taj proces stvaranja predstave tokom proba. Videla bi nešto istinsko, nešto ljudsko i intimno. Osnovno pitanje za mene jeste kako tu vrstu intime i neposrednosti uspostaviti u pozorištu.
 |
Slovite za reditelja koji ima sasvim specifičan rad s glumcem. Kako radite sa glumcima?
– Možda se radi o shvatanju procesa glume. Da li je gluma predstavljanje ili je gluma doživljavanje? Po meni, gluma (na slovenačkom se kaže igra, na engleskom se ista reč koristi za čin...) ne mora da ima veze sa predstavljanjem. Dete se ne igra da bi reprezentovalo. Radi se o drugačijem iskustvu. Radi se recimo, o stavljanju u određenu ulogu. |
Mi svi u životu glumimo. Ne mislim to u lošem smislu. Ne volim kad se gluma shvata kao nešto neiskreno i nešto lažno. Kaže se "Nemoj da glumiš". Kao da je to nešto loše. Ali to se kaže onome koji nije ubedljiv. Šekspir kaže da je ceo svet jedna pozornica. Za mene je gluma nešto jako lepo. Gluma je igra. Za mene je gluma iskustvo sa imaginarnim. Šta se desi ako svesno ulazimo u snove? Tu dolazi do intenzivnih iskustava, a neka od njih mogu da nam promene život. | 
