Pesnik koji piše romane

Kada završite roman, priču ili pesmu, opet ste na početku. U književnosti ne postoji minuli rad. Uvek ste pripravnik u odnosu na ono što želite da napišete – kaže za New Review književnik Dragan Velikić.

Tekst: Spomenka Jelić Medaković
Fotografije: Imre Sabo

Iako je prvi roman napisao kada je imao samo dvanaest godina, a tu svesku još čuva, ovom književnom obliku strasno se posvetio krajem osamdesetih. Književnik Dragan Velikić (1953), koga danas oslovljavaju sa Vaša ekselencijo, jer je od juna 2005. ambasador Republike Srbije u Austriji, diplomirao je svetsku književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Za sobom ima četrnaest knjiga i mnogo kolumni, objavljenih u nedeljnicima "NIN", "Vreme", "Reporter", i u dnevnom listu "Danas". Od 1994. do 1999. bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pre romana objavio je knjige priča – "Pogrešan pokret" 1983. i "Staklena bašta" 1985. Objavio je knjige eseja: 1993. "YU-tlantida", 1994. "Deponija", 1998. "Stanje stvari, i 2006. "Pseća pošta". Njegov roman prvenac "Via Pula" pojavio se 1988, imao tri izdanja i Nagradu "Miloš Crnjanski". Slede romani "Astragan", "Hamsin 51", "Severni zid" (za koji je dobio stipendiju Fonda "Borislav Pekić"), "Danteov trg, "Slučaj Bremen", "Dosije Domaševski". Knjige Dragana Velikića prevođene su na desetak evropskih jezika među kojima primat drži nemački jezik.

Na 52. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga novi roman Dragana Velikića "Ruski prozor", pojaviće se na štandu izdavačke kuće Stubovi kulture čiji je autor od 1996. (Prethodno je bio autor "Vremena knjige"). I, možda ima neke simbolike: to je stota knjiga u biblioteci Peščanik ovog izdavača.

Iduće godine navršiće se tačno dve decenije od kako se pojavio Vaš prvi roman "Via Pula" za koji ste rekli da je odredio da li ćete dublje zaroniti u ovaj književni oblik ili ćete skrenuti u neki drugi prostor. "Ruski prozor" je vaš osmi roman? Gde ste sada?

– Ja sam eksteritorijalan pisac. Pišem na srpskom jeziku, dakle, ja sam srpski pisac, međutim, sam sebi dajem intonaciju. Nikada nisam pevao u horu. Najteže je biti ničiji, ali po meni to jedino ima smisla. Za pisca je najbolje kada je sam. Ako ima šta da kaže. Ako nema, onda ništa i ne može da izgubi, rasterećen je dara, i može da se prepusti raznim strategijama. Tako je to svuda, ne samo kod nas. Ruski pisac Gajto Gazdanov rekao je da svaki čovek ima dva života, onaj koji živi, i onaj koji je trebalo da živi. Literatura i nastaje u tom prostoru između ta dva života, tamo gde se oni dodiruju. Kada završite roman, priču ili pesmu, opet ste na početku. U književnosti ne postoji minuli rad. Uvek ste pripravnik u odnosu na ono što želite da napišete.

Šta je to novo što donosi "Ruski prozor" u odnosu na vaše prethodne romane?

– To će najbolje moći da kažu moji čitaoci. "Ruski prozor" je roman o ljubavima. Šta sve ljubav jeste, šta sve može biti, šta smo sve spremni da uradimo da bismo došli do nje, da bismo se ispunili tim osećanjem bez kojeg život nema smisla. Kad kažem ljubav, onda mislim i na ljubomoru, tu nuklearku duše koja od našeg srca pravi "hirošimu". I naravno, humor. U "Ruskom prozoru" ima mnogo prostora za smeh.

Kada pišete roman, da li ga vidite kao celinu, odnosno osećate li atmosferu u kojoj će živeti vaši likovi?

– Ne znam kako to drugi rade, ali ja sam pre svega pesnik koji piše romane. Ništa nemam unapred, sem opsesije da rečima izrazim i stvorim određen svet koji u sebi nosim. Posle dođu kritičari, i to što sam stvorio, pokušavaju da tumače. I sve se svede na pokušaj da od kajgane naprave jaja.

U ovom poslednjem romanu potencirate, ako se na varam, ne toliko melodiju koliko ritam rečenice, koji je direktno u službi njenog psihološkog značenja.

– Kao mlad bavio sam se muzikom. Svirao sam orgulje i električni klavir u beogradskim bendovima sedamdesetih. Iskustvo muzike odredilo je boju moje literature, pa tako i moju rečenicu. Naravno, i iskustvo filma je meni važno, jer ta vam tehnika omogućava da jednim rezom premestite junaka za deset godina u vremenu i hiljadu kilometara u prostoru. Strašno je kada piscu treba čitavo poglavlje da svog junaka izvede iz spavaće sobe na terasu.

Izjavili ste, nakon predstavljanja romana "Ruski prozor" u Kulturnom centru Beograda, aprila 2007. godine, da ćete posle ove knjige napraviti predah. Da li još tako razmišljate ili stvaralački "nemir" već otvara novu stranicu? – Čak i kada ne bih radio posao koji već dve i po godine radim, posao koji vas drži 24 sata na stend-baju, sigurno bih napravio dužu pauzu. Jer, postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše. Pisac ne piše samo kada uzme olovku u ruku, ili sedne za kompjuter. Pisac piše dok misli, u kretanju i mirovanju. Nikada mi nije bila problem fabula, sama radnja romana. To vam je kao da odete u berbu grožđa. Ali, iz vinograda ne donosite vino. Do vina je dug put. Sadržaj vašeg romana "Severni zid" vezan je za Beč u kojem sada kao ambasador naše zemlje živite već nekoliko godina. Da li ovaj carski grad, kako ga nazivaju, danas doživljavate na drugi način?

– Više ne dišem grad, a kad to kažem mislim na jedan sasvim drugi život koji vodim. Beč dobro poznajem. Pre nego što sam postao ambasador, često sam dolazio u Austriju, mogu slobodno da kažem da sam je obišao uzduž i popreko na svojim čitalačkim turnejama. I ne samo Austriju, već i Nemačku. Prirodno je da se moji junaci kreću kroz prostor kroz koji se i ja krećem, kroz prostore koje dobro poznajem, u kojima sam živeo. "Severni zid" je doslovno beogradsko−bečki roman.

Knjige su vam najviše prevođene u zemljama nemačkog govornog područja, gde su i vaši glavni izdavači, van matice. Da li, osim tekstova i eseja pisanih za razne časopise, nameravate da i roman napišete na nemačkom jeziku i tako izbegnete sve teškoće koje nosi dovođenje jednog jezika u ravan drugog?

– Ne, ne, i suviše kasno sam naučio nemački jezik. Da bi pisali na stranom jeziku, morate odrastati u tom jeziku. Nije dovoljno samo misliti i govoriti, važno je i osećati. Ja nisam Nabokov. Ali i on, koji je većinu svojih romana napisao na engleskom, rekao je jednom da najkraći put gde god da se uputi vodi kroz njegov maternji, ruski jezik. Samo na maternjem jeziku poznajete svaku prečicu, svaki zaton, slepe ulice i tajne prolaze. Jezik je živ organizam. Niko danas ne piše književnost na latinskom. Samo lekarske recepte. Naravno, i literatura se može pisati po receptu. Odabrati kurentnu temu, ići za onim što, kao, publika traži. Zaboravlja se da publika traži ono što joj se nudi. Velika je odgovornost naše domaće kritike što u prvi plan stavlja književna dela koja može unapred da objasni. To je kao da sašijete odelo, pa izađete na ulicu da nađete osobu kojoj to odelo odgovara.

Međunarodni beogradski sajam knjiga u odnosu na svet? Koje mesto mu pripada, prema vašoj oceni?

– To je naš najveći i najvažniji sajam knjiga, i već sama ta činjenica je dovoljna da se potrudimo da ga učinimo što značajnijim u evropskim okvirima. Sigurno je da će sa integracijom Srbije u EU i Beogradski sajam knjiga još više dobiti na značaju. Kod nas se mnogo prevodi, dakle, postoje razlozi da mnogi svetski pisci dođu na Beogradski sajam knjiga. I oni dolaze. Odrednica "međunarodni" imaće sve više smisla. Naravno, u takve manifestacije valja ulagati. Da li znate da ulaganja Austrije u kulturu nisu manja od njihovog vojnog budžeta? Austrija jeste neutralna, nije članica Natoa, ali njena kultura je njena najjača divizija. Nije dobro kada nam je kultura važna samo onda kada ništa drugo trenutno nemamo na meniju. Kultura nije ni aperitiv, ni desert. Ona je glavna stavka menija.

Sudbinu nam određuje stomak   "...Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? I ne pomaže tu zavirivanje u biografije. Jer, tamo svega ima sem stomaka. Kakav je nečiji stomak, to nigde ne piše. O tome se grobno ćuti. Stomak je meko mesto, i krije se oklopom, svejedno da li si kornjača, jež ili umetnik. I zato, ako ti je stomak osetljiv, ne krivi druge zbog toga. Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak." (Odlomak iz romana "Ruski prozor" Dragana Velikića)   Moj koncentrat ljubavi   "...Ja sve mogu sa tobom, jer ti si moj koncentrat ljubavi, a ljubav je Bog. Dušo, kad se jednom sretnemo, nemoj žaliti što se to nije ranije dogodilo. Što me nisi sreo na vreme? Koje je to pravo vreme? Gde to piše? Pa, prirodno je da u početku lutamo. Vezujemo se uz pogrešne ljude. Jedino je važno da ne ostanemo s njima do kraja života. Svet je prepun simbioza. Većina neguje vlastiti promašaj. Zato razapinju one koji se s promašajem ne mire, koji po svaku cenu idu dalje, ne zatvaraju oči, već se sami sebi suprotstavljaju. Ne plaši se, ja sam tu, ne možemo se mimoići." (Odlomak iz romana "Ruski prozor" Dragana Velikića)