Inspiracija se ne uči

Jedan od najznamenitijih savremenih američkih pesnika, dobitnik među ostalim i prestižne Pulicerove nagrade, Čarls Simić, boravio je proteklog meseca u Beogradu kao gost srpskog Pen centra, Kulturnog centra Beograda i Američke ambasade.

Tekst:  Mila Milosavljević
Fotografije: Milan Melka

Povod za dolazak Čarlsa Simića, posle dvadeset pet godina odsustvovanja iz svog rodnog grada bio je izlazak iz štampe njegovih dveju najnovijih knjiga, knjige eseja "Zastrašujući raj" i zbirke poezije "I đavo je pesnik" (obe knjige prevela je Vesna Roganović). Simićev dolazak je zapravo bila uvertira za Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, najveću manifestaciju u čast knjige. Rodni grad Beograd Čarls Simić je sa porodicom napustio neposredno posle Drugog svetskog rata. Simićevi su se najpre nastanili u Parizu, gde je mladi Čarls kao gimnazijalac zavoleo poeziju čitajući francuske klasike. Naročito je snažan utisak na njega tih godina ostavila poezija Artira Remboa. Potom je usledio odlazak u Ameriku. Pesnik se seća da su prve godine bile veoma teške. Danju je radio na raznoraznim poslovima da bi noću pohađao predavanja na univerzitetu. Uzgred, usamljenički život mladog emigranta i u neku ruku jezička barijera na velika su ga vrata uvele u svet knjige.

Gospodine Simiću, kakvim pamtite prve godine u emigraciji?

– Mnogo sam čitao. Američke su biblioteke bile tako dobro snabdevene, a formalnosti oko dobijanja knjiga bilo je jako malo, tako da sam umeo i po nekoliko puta nedeljno da odem do biblioteke i snabdem se velikim brojem knjiga. Knjige ste mogli da nosite kući, bilo da je u pitanju neka vredna enciklopedija ili beletristika. Tih prvih godina u Americi sam mnogo, mnogo čitao.

Kad ste odlučili da se posvetite poeziji? Šta je zapravo u vama probudilo pesnika?

– Jedno sam vreme bio ubeđen da ću postati slikar. Slikao sam dosta dugo, negde do svoje tridesete godine. Zvučaće kao šala – a nije – da sam odluku da postanem pesnik doneo onog trenutka kad sam shvatio da su se najlepše devojke okupljale oko mojih vršnjaka iz škole i okruženja koji su se deklarisali kao pesnici. Rekao sam sebi da i ja to mogu i počeo sam da pišem pesme. Išlo je, međutim, veoma teško. Pisao sam i bacao svoje pesme koje mi se nikako nisu dopadale. Ipak, desilo se da su u jednom američkom književnom listu objavili jednu moju pesmu, što me je ohrabrilo. Onda je iznenada moje pesničke ambicije prekinula vojska. Ispred mene je bilo mnogo vojničkih dana u Evropi, što sam opet iskoristio za čitanje. Čitao sam različite knjige, a ponajviše poeziju. U kasarni sam, zapravo, i sazreo kao pesnik. U jednom času sam shvatio da ništa što sam do tada pisao nije dobro, te sam zatražio od brata da mi pošalje sve moje beležnice. Kad je pošta stigla sve sam te stihove bacio u smeće i počeo ispočetka potkovan veličinama svetske poezije, od antičke Grčke pa do mojih savremenika.

Čarls Simić rođen je u Beogradu, 9. maja 1938. godine kao prvi sin Đorđa i Jelene (Matijević) Simić. Pred kraj Drugog svetskog rata njegov otac, inženjer, napustio je zemlju i zahvaljujući poslovnim vezama sa američkom kompanijom u kojoj je radio pre rata, uspeo da ode u Ameriku. Supruga i njegova dva sina uspeli su da emigriraju 1953. godine za Francusku i posle godinu dana čekanja na useljenje, pridružili su mu se u SAD. Porodica je najpre živela u Njujorku, a zatim u Čikagu, gde je Čarls Simić pohađao gimnaziju Ouk Park, u koju je nekad išao i Ernest Hemingvej. Kad je maturirao, radio je razne privremene poslove u čikaškom listu "San tajms". Vratio se u Njujork 1958. godine, danju je radio, raznosio pakete, bio prodavac košulja, knjižar, moler, blagajnik, da bi noću mogao da uči. U to vreme pisao je i prve pesme i objavljivao ih u književnim časopisima. Ubrzo posle vojske odslužene u Nemačkoj i Francuskoj, po povratku u Njujork, oženio se 1964. godine modnom dizajnerkom Helen Dabin, da bi 1967. godine diplomirao na Njujorškom univerzitetu. Nedugo zatim izdavačka kuća Kajak objavljuje i njegovu prvu zbirku pesama (1968). U međuvremenu radio je kao pomoćnik urednika u fotografskom magazinu i objavio drugu knjigu pesama. Od 1970. do 1973. predavao je na Kalifornijskom državnom koledžu, a potom englesku književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, sve do maja 2004. kada se penzionisao. Živi u Stafordu (Nju Hempšir).

Rekli ste da se osećate kao Amerikanac. U kojoj je meri Amerika uticala na vaše stvaralaštvo, a u kojoj meri u njoj ima udela srpskih pesnika?

– Tačno je da se osećam kao Amerikanac, jer ja u Americi živim pune pedeset tri godine. Moja deca su Amerikanci, moji prijatelji takođe. Prirodno je stoga da i moja poezija bude inspirisana tamošnjim impresijama. Kada su u pitanju srpski pesnici, najveći uticaj na moje stvaralaštvo ima legendarni Vasko Popa. Inače, Popa je u Americi veoma poznat pesnik. Što se savremenih srpskih poeta tiče, divim se poeziji Novice Tadića, a volim i pesme Radmile Lazić, za koju se ovde takođe zna.

Kakav uticaj ima politika na vas kao pesnika?

– Politika je jedna neminovnost. Ima pesnika koji apsolutno na politici grade svoje stvaralaštvo. Mene politika inspiriše jer je u potpunosti odredila moj životni put. Moju kuću u ulici Majke Jevrosime u centru Beograda rušili su bombarderi Hitlerove Nemačke, zatim saveznici. Zato sam i otišao iz Beograda, zbog politike. No, to ne znači da pesnik mora da ima jasan politički stav.

Bibliografija Do danas Čarls Simić je objavio više od šezdeset knjiga poezije i eseja. Najznačajnije zbirke su mu "Haronova kosmologija", "Svet ne završava: pesme u prozi", za koju je 1990. godine dobio prestižnu Pulicerovu nagradu, zatim "Šetnja s crnom mačkom", "Venčanje u paklu". Dobitnik je dve nagrade PEN-centra za prevođenje srpske poezije na engleski i više puta je bio nominovan za američku Nacionalnu književnu nagradu. Osim ostalih, dobio je i nagrade "Edgar Alan Po", nagradu Američke akademije, Grifinovu nagradu, najugledniju kanadsku nagradu za poeziju, niz stipendija koje se dodeljuju piscima u SAD. Pored poezije, Čarls Simić je i autor brojnih esejističkih knjiga i stalni je kritičar "Njujorške kjiževne revije". Ovaj autor postigao je velike uspehe i na polju prevodilaštva. Za brojne prevode dela francuskih, engleskih, srpskih, makedonskih i slovenačkih pesnika dobio je više nagrada i priznanja.

Godinama ste na univerzitetu predavali kreativno pisanje. Kako izgledaju vaša predavanja i da li je pisanje poezije nešto što može da se savlada u školi?

– Inspiracija se ne uči. Talenat takođe. Ako ne postoji nešto što te pokreće, što te nadahnjuje, nema ni poezije. I nače, na moje radionice kreativnog pisanja dolaze studenti sa kojima prethodno porazgovaram, odaberem ih iz grupe mladih ljudi koji žele da postanu pesnici. Onima koji nemaju talenta to otvoreno kažem. Na mojim časovima studenti otvoreno razgovaraju, kritikuju stvaralaštvo svojih kolega, hvale jedni druge. Ipak, onima koji uspešno okončaju školu ne garantujem pesničku afirmaciju. Od mnogo toga zavisi hoće li neko od njih objaviti svoju knjigu i postati priznat pesnik.

Svesno ste odabrali poeziju, iako je tu čitalački auditorijum umnogome manji nego kad je u pitanju proza?

– To na globalnom planu jeste tačno, ali s druge strane oni koji vole poeziju mnogo su verniji kao čitaoci. U Americi znaju za mene i moju poeziju jer su moje pesme zastupljene u udžbenicima i uče ih đaci u američkim školama. Tako da i pored relativno malih tiraža poezije u odnosu na prozu – u pitanju je tiraž od petnaestak hiljada primeraka – ljudi znaju za mene i moje stvaralaštvo.