Folk za Mesiju

Reditelj Jagoš Marković, jedan od naših najpopularnijih i najznačajnijih savremenih dramskih umetnika, krajem oktobra imao je premijeru komada "Bluz za Mesiju" u Beogradskom dramskom pozorištu, uskoro počinje sa probama "Pokondirene tikve" u Narodnom pozorištu u Beogradu, a naredne godine režiraće "Kraljicu Kristinu" u Dramatenu, švedskom kraljevskom pozorištu.

Tekst:  Vesna Knežević Baletić
Fotografije: iz privatne arhive i BDT-a

Bluz za Mesiju, drama Artura Milera, u adaptaciji i režiji Jagoša Markovića, sa Draganom Bjelogrlićem, Ljubinkom Klarić, Aleksandrom Srećkovićem, Paulinom Manev i izvrsnim Draganom Petrovićem u glavnim ulogama, premijerno je izvedena poslednjih dana oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu. Delo koje je ovaj veliki američki pisac napisao par meseci pred smrt, Beogradsko dramsko pozorište uvrstilo je u repertoar u okviru koncepta da na scenu postavljaju komade domaćih i stranih autora koji se bez iluzije i hrabro bave ključnim dilemama savremenog čoveka – od teze da nema nevinih, preko nepostojanja istine i morala do zabluda o individualnoj slobodi i pravu na izbor. "Bluz za Mesiju" bavi se upravo ovim temama, ali uz tezu da nevinih ima ali da upravo oni stradaju, i sa akcentom na pitanjima morala i slobode u okviru propadanja osnovnih kulturnih i društvenih vrednosti.

Reditelj Jagoš Marković ovu je temu izneo tako snažno da šokira. Zaljubljenik u glas Marije Kalas zaglušio je scenu popularnog gradskog pozorišta zvucima folk-muzike.

Jagoš Marković je jedan od najpopularnijih i najznačajnijih naših savremenih dramskih umetnika. Počeo je, kao čudo od deteta, da režira pre svoje dvadesete, a sada, u četrdesetim, ne ume više da nabroji ni nagrade ni naslove koji su ga proslavili. Neke od njegovih najznačajnijih predstava su "Skup", "Kate Kapuralica", "Lukrecija iliti Ždero", "Bogojavljenska noć", "Hasanaginica", "Pepeljuga"... Trenutno se u pozorištima Srbije, Hrvatske i Bugarske igra petnaest njegovih predstava.

Pozvan je da sledeće godine režira u Dramatenu, jednom od najcenjenijih pozorišta Evrope. Sa Jagošem Markovićem, nekoliko dana pred premijeru, razgovaramo o "Bluzu za Mesiju".

Šta vas je opredelilo da sada radite dramu "Bluz za Mesiju"?

– Retko ja predlažem tekst. Upravnici pozorišta ponude, a ja odaberem šta ću od ponuđenog raditi. Sa velikim zadovoljstvom sam uradio ovaj komad, ali sam prethodno uradio adaptaciju. U mom komadu radnja se ne dešava u Latinskoj Americi nego u Srbiji. Radi se o čoveku koji spasava i leči ljude a ima i neke nadnaravne sposobnosti. Diktator te zemlje hoće da ga ubije i to tako da ga razapne na krst. Diktator je uzeo lovu od jedne televizijske stanice da se snimi raspeće živa čoveka. Čitam ja tekst i stignem do dela gde se kaže da narod, koji inače voli čoveka koji im spasava i leči decu, želi da zna gde će ovaj biti razapet jer će to mesto postati važna tu-ristička atrakcija. Šta me je, dakle, opredelilo? Ne poznajem jednog, nego više ljudi koji daju i čine dobro, a za uzvrat ništa ne traže. A to im se vraća tako kako se vraća. Mi razapinjemo na krst one ili ono u nama što nas vodi u dobro. Ja verujem u ljubav. Zovite to i spas ako hoćete. S druge strane, konačno je došlo vreme da se opredelimo hoćemo li u vulgarnost ili u duhovnost. Mi smo bombardovani vulgarnošću. Ključno je vreme da se opredelimo. Ovaj komad govori o tome.

Da li ovaj svet želi da bude spašen?

– Mislim da želi. U svakom slučaju, ovaj komad je jedna opomena, SOS sa Crvenog krsta: "Aman ljudi, opredelite se za duhovnost." Možemo je zvati i ljubav. Predstava je dosta drugačija od svega što sam do sada uradio. Nimalo nije belkanto. Definitivno sam shvatio, u svojoj četrdesetoj, što reče Dante: "Na pola našeg životnog puta u mračnoj mi se šumi noga stvori." Ne mogu s prostaklukom i ne želim o tome da ćutim. O tome sam napravio predstavu, a ovaj tekst mi je pomogao da shvatim: zlo je glupo.

Koji momenat vam je naročito bio bitan u ovoj predstavi?

– Te dve krajnosti: jedna je epicentar vulgarnosti, a druga krajnost je čista dobrota. Vulgarnost sam u mozak gađao scenom u krčmi.

Da li su tradicionalne vrednosti danas nestale, odnosno da li se smatra da su one precenjene?

– Ne, ali je poredak poremećen. Odvedoše nas od biti ljudskosti. Ništa više nije strašno. Sve to piše u ovom komadu. Došao sam do uvida da ono što je normalno nije uobičajeno. Ja sam sa sobom u miru i meni je divno, ali gledam oko sebe. Nisu nestale prave vrednosti, ali mora ponekad da se vrisne sa scene.

Džanin, lik u drami, kaže da je bila slobodna samo kada je padala sa šestog sprata, u pokušaju da se ubije.

– Ne verujem u autodestrukciju kao oblik slobode. Ja sam Crnogorac i odavno znam izreku - Najlakše je poluđeti. Malo teže je živeti. Život je jedna teška disciplina, teška kategorija. Bezmerno poštovanje osećam za ljude koji su život ozbiljno shvatili. Ja sam prvo ozbiljno shvatio pozorište, a onda sam ozbiljno shvatio i život. A smrt treba i zaslužiti. Osećam duboko poštovanje za ljude koji rade. Ne mogu više da gledam mufljuze, lenštine, ladoleže, vampire i krvopije. Zato hoću da kažem kako se besprekorno radi u Beogradskom dramskom pozorištu. Imao sam gotov dekor za prvu mizanscensku probu. Sve funkcioniše. Zato sam i došao da radim u BDPu.

U Beogradskom dramskom pozorištu poslednji put ste radili pre dvadeset godina. Kakav čovek, a kakav reditelj se sada vratio na Crveni krst?

– Tada je u BDP došlo dete od dvadeset godina, duge kovrdžave kose. Radio sam tekst Ace Popovića (imam potrebu da ustanem kad ga pomenem) "Čarapa od sto petlji". Danas, u biti, vratio se isti čovek. Napredovao sam, status je drugačiji, sve maske i epidermi su drugačiji, ali je čovek isti. Isti Jagoš koji dođe u pozorište da istovari celog sebe. Jer, ja živim pozorište. Režija nije posao nego način života i mišljenja. A kakav sam reditelj u međuvremenu postao nije moje da kažem. Neću ja da tumačim svoju estetiku. Neću da se bavim sobom na taj način. Publika sve vidi i oseća i neću da joj omeđujem maštu. Publika sve zna i svako uzme ono što mu treba – neko zabavu, neko jad. Svi mi projektujemo sebe u knjigu, muziku, predstavu. A ako kralju ne sviđa se gluma, onda kralju ne sviđa se gluma. Neću da se bavim time. Ja trenutno imam petnaest živih predstava, a najstarija, "Crvenkapa" u Pozorištu Boško Buha stara je sedamnaest godina. Zato smem sebi da dozvolim da pomislim da sam u dobrim odnosima sa publikom.

Pozvani ste da režirate u Dramatenu, pozorištu Bergmana, Strindberga i Grete Garbo, u kojem je vaša "Gospođa ministarka” doživela istinski uspeh. To je velika čast.

– Jeste. Meni je bila čast i što sam došao u Dramaten. Istina je i da je dobro primljena "Gospođa ministarka". To je trebalo preživeti. Tek kada sam odgledao Strindberga u Dramatenu i čuo aplauz posle te predstave, ja sam shvatio šta se nama desilo. Sledeće godine u Dramatenu počinjem da radim Strindbergovu "Kraljicu Kristinu". Ništa manje. Već se zna i kada će biti premijera, ali neću da kažem, zbog uroka.