Zdravlje je život

Srbija je pri samom vrhu po kvalitetu lečenja kardiovaskularnih bolesti. Kad je o bolestima srca reč, i pored toga, nažalost, u svetu smo odmah iza Rusa, tačnije, na drugom smo mestu po umiranju od tih bolesti: od sto umrlih, njih šezdeset ima dijagnozu – bolest krvnih sudova srca i mozga. Generacije rođene šezdesetih godina prošlog veka masovno oboljevaju od srca, čime plaćaju danak lošim navikama u životu i psihosocijalnom stresu koji smo imali i imamo, kao i neadekvatno lečenom krvnom pritisku i povećanoj masnoći u krvi. O ovim temama razgovaramo sa akademikom Miodragom Ostojićem, kardiologom, direktorom Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije.

Tekst: Radmila Stanković

Postoje naučnici u Srbiji koji svojim imenom ruše svaku predrasudu o zemlji koja je, nažalost, i dalje poznatija po haškim zatvorenicima. Jedan od njih, lider u oblasti kardiologije jeste profesor doktor Miodrag Ostojić, direktor Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije. Odavno je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, autor je na stotine naučnih radova, a na početku karijere proveo je godinu dana (1978) na specijalizaciji u Hjustonu (Bejlor koledž medicine i Metodistička bolnica) kod čuvenog profesora dr Majkla Debejkija, a zatim je 1985. više od godinu dana proveo u istoj bolnici na fakultetu kao gostujući profesor. Imao je ponudu da ostane u SAD, i da samim tim koristi mogućnosti koje najbogatija i najmoćnija zemlja pruža, ali uprkos fantastičnim uslovima koje je imao u Teksaskom medicinskom centru, nije ostao, jer on je jednostavno "biljka koja uspeva samo pod ovim podnebljem, sa ovim lepim, dobrodušnim narodom i klimom". I ovde je napravio karijeru koja ga je odvela u sam vrh svetske kardiologije.

Ove godine, na njegovu inicijativu, osnovan je Fond Srbije za vaše srce, čiji je on predsednik Upravnog odbora. Ciljevi fonda su očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sa posebnim naglaskom na prevenciji i lečenju kardiovaskularnih oboljenja primenom savremenih znanja i tehnologije. Na pitanje zbog čega je značajno postojanje ovakve organizacije, dr Ostojić za naš list odgovara:

- Ovaj Fond se učlanjuje u svetsku federaciju za srce, jer skoro sve zemlje imaju takve nacionalne fondacije. Njegov je cilj da sprečava i ublažava epidemiju kardiovaskularnih bolesti koja postoji u Srbiji, delujući preko nekoliko poluga. Jedna je edukacija ne samo doktora, već i takozvane laičke populacije, organizacija simpozijuma, predavanja, TV konferencija... Drugi cilj je da se sakupe izvesna sredstva da bi se pomoglo određenim institucijama. Radeći dugo u zdravstvu, video sam da se najteže kupuju relativno jeftine stvari. Planirate nešto što košta milion evra, a onda dođete u situaciju da ne možete da nađete još dve hiljade evra. Tako smo 26. septembra, za Svetski dan srca, iz ovog fonda poklonili tri elektrokardiografska aparata Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu, i jedan Klinici za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije. Sredstva smo dobili zahvaljujući donacijama Gradskog zavoda za građevinsko zemljište, Termoelektrani Obrenovac, novčanim prilozima pojedinaca, odricanju od honorara naših stručnjaka koji su držali predavanja... Sve je to uplaćeno na račun Fonda.

Donedavno se u vašoj Klinici u salama za kateterizacije radilo u dve smene, tačnije, pacijenti su primani od pola osam ujutru do pola osam uveče. Međutim, uveli ste i treću smenu?

- To smo morali da uradimo jer postoji prava epidemija kardiovaskularnih bolesti u Srbiji, jer uveliko maršira generacija rođena šezdesetih godina koja ima probleme sa ovom bolešću. Tako smo morali od kraja oktobra 2005. godine da otvorimo sale za kateterizaciju 24 sata. Do sada je urađeno oko 400 slučajeva akutnog infarkta miokarda sa smrtnošću od dva odsto, što je vrlo značajno smanjenje jer lečenje konvencionalnim metodama dovodi do smrtnosti od deset do dvanaest odsto. Za uspešan ishod ovakvog lečenja srčanog udara u salama za kateterizaciju najvažnije je da se bolesnik vrlo brzo po nastanku bola u grudima javi hitnoj medicinskoj pomoći koja snimanjem EKG-a dolazi do dijagnoze, i bolesnika odmah transportuje u salu u bilo koje doba dana ili noći trista šezdeset pet dana godišnje. Ministarstvo zdravlja Srbije i Fond za zdravstveno osiguranje zaista su razumeli koliko je problem ta epidemija kardiovaskularnih oboljenja, pa mi radimo subotom, nedeljom i praznicima, čime ubrzavamo pozivanje bolesnika sa liste čekanja. Ovo otvaranje sala 24 sata za akutni srčani udar predstavlja veliki civilizacijski pomak za našu sredinu: metaforički, rekao bih, veći i od izgradnje podzemne železnice u Beogradu. Fond za zdravstveno osiguranje je u taj projekat za petsto bolesnika uložio milion evra i, evo, našli smo se na kraju prve godine njegovog rada. Ovih dana treba da obnovimo projekat i za iduću godinu.

Ove godine, na njegovu inicijativu, osnovan je Fond Srbije za vaše srce, čiji je on predsednik Upravnog odbora. Ciljevi fonda su očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sa posebnim naglaskom na prevenciji i lečenju kardiovaskularnih oboljenja primenom savremenih znanja i tehnologije. Na pitanje zbog čega je značajno postojanje ovakve organizacije, dr Ostojić za naš list odgovara:

- Ovaj Fond se učlanjuje u svetsku federaciju za srce, jer skoro sve zemlje imaju takve nacionalne fondacije. Njegov je cilj da sprečava i ublažava epidemiju kardiovaskularnih bolesti koja postoji u Srbiji, delujući preko nekoliko poluga. Jedna je edukacija ne samo doktora, već i takozvane laičke populacije, organizacija simpozijuma, predavanja, TV konferencija... Drugi cilj je da se sakupe izvesna sredstva da bi se pomoglo određenim institucijama. Radeći dugo u zdravstvu, video sam da se najteže kupuju relativno jeftine stvari. Planirate nešto što košta milion evra, a onda dođete u situaciju da ne možete da nađete još dve hiljade evra. Tako smo 26. septembra, za Svetski dan srca, iz ovog fonda poklonili tri elektrokardiografska aparata Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu, i jedan Klinici za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije. Sredstva smo dobili zahvaljujući donacijama Gradskog zavoda za građevinsko zemljište, Termoelektrani Obrenovac, novčanim prilozima pojedinaca, odricanju od honorara naših stručnjaka koji su držali predavanja... Sve je to uplaćeno na račun Fonda.

Donedavno se u vašoj Klinici u salama za kateterizacije radilo u dve smene, tačnije, pacijenti su primani od pola osam ujutru do pola osam uveče. Međutim, uveli ste i treću smenu?

- To smo morali da uradimo jer postoji prava epidemija kardiovaskularnih bolesti u Srbiji, jer uveliko maršira generacija rođena šezdesetih godina koja ima probleme sa ovom bolešću. Tako smo morali od kraja oktobra 2005. godine da otvorimo sale za kateterizaciju 24 sata. Do sada je urađeno oko 400 slučajeva akutnog infarkta miokarda sa smrtnošću od dva odsto, što je vrlo značajno smanjenje jer lečenje konvencionalnim metodama dovodi do smrtnosti od deset do dvanaest odsto. Za uspešan ishod ovakvog lečenja srčanog udara u salama za kateterizaciju najvažnije je da se bolesnik vrlo brzo po nastanku bola u grudima javi hitnoj medicinskoj pomoći koja snimanjem EKG-a dolazi do dijagnoze, i bolesnika odmah transportuje u salu u bilo koje doba dana ili noći trista šezdeset pet dana godišnje. Ministarstvo zdravlja Srbije i Fond za zdravstveno osiguranje zaista su razumeli koliko je problem ta epidemija kardiovaskularnih oboljenja, pa mi radimo subotom, nedeljom i praznicima, čime ubrzavamo pozivanje bolesnika sa liste čekanja. Ovo otvaranje sala 24 sata za akutni srčani udar predstavlja veliki civilizacijski pomak za našu sredinu: metaforički, rekao bih, veći i od izgradnje podzemne železnice u Beogradu. Fond za zdravstveno osiguranje je u taj projekat za petsto bolesnika uložio milion evra i, evo, našli smo se na kraju prve godine njegovog rada. Ovih dana treba da obnovimo projekat i za iduću godinu.

Ove godine u Beogradu je održan Internacionalni simpozijum sa koga je zahvaljujući razumevanju i pomoći nacionalne televizije (RTS) tri dana direktno prenošeno 38 intervencija iz sala za kateterizacije Kliničkog centra Srbije u salu Best Vestern hotela "M" gde je tri stotine doktora svojim sugestijama i pitanjima interaktivno učestvovalo u lečenju tih trideset osam bolesnika. Kodirektor ovog simpozijuma sa vama bio je Japanac, profesor doktor Šigero Saito, svetski poznati interventni kardiolog i altruista. Zahvaljujući uspehu beogradskog skupa pozvani ste u Kobe (Japan), na sličan, ali veći simpozijum koji je okupio hiljadu stručnjaka iz oblasti interventne kardiologije. Šta je bila tema vašeg izlaganja?

- Bio sam pozvan kao internacionalni gostujući predavač, što je predstavljalo veliku počast i odgovornost. Tim pre što je bilo relativno malo doktora iz Evrope i Amerike koje su Japanci pozvali na ovaj skup kao gostujuće predavače. To je poziv na visokom nivou, plaćena biznis klasa u avionu, najbolji hotel, a mi njima jedva platimo ekonomsku klasu kad oni dolaze kod nas. Međutim, divno je što oni to sasvim razumeju, shvataju da smo mi mala i siromašna zemlja. Profesor Saito je čak svoj put u Beograd finansirao sam. Moje izlaganje je bilo veoma aktuelno i odnosilo se na neinvazivnu (testovi opterećenja, stresna ehokardiografija, dopler ehokardiografija multidetektorska, kompjuterizovana tomografija, magnetna rezonanca) i invazivnu (koronarografija, kateterizacija, intravaskularni ultrazvuk, specijalne žice koje mere protok kroz srčane krvne sudove) procenu težine suženja na srčanom krvnom sudu. Mi iz ovih oblasti imamo sopstvenih iskustava, a jedan smo od centara sa najvećim iskustvom u tzv. stresnoj ehokardiografiji. To radimo tako što pacijenti ili trče na pokretnoj traci, voze bicikl ili dobijaju lekove u venu, a mi im na ultrazvuku i na EKG (elektrokardiogram) pratimo rad srca i ustanovljavamo da li sve dizne rade. Ako je neka dizna sužena, onda se jedan deo srca slabije grči kao pumpa, i mi ustanovljavamo da takvom pacijentu treba raditi koronarografiju. Zahvaljujući tome što su radovi iz naše institucije citirani u najboljim svetskim knjigama, ja sam i dobio poziv da govorim o ovoj temi.

Gde su ustanove medicine u Srbiji, ako poredite sa onim što je najbolje u svetu, kad je reč o lečenju kardiovaskularnih bolesti?

- Meni pacijenti povremeno postavljaju to pitanje: da li ima negde bolje? Ja kažem da ima bolje, ali to se ne odnosi na kadrove. Počev od srednje medicinskog, višeg do kardiologa i specijalista, naši su kadrovi ravni najboljima u svetu. Međutim, kad je reč o potrošnom materijalu i instrumentima, to u Srbiji još nije na najvišem nivou. Mi u Kliničkom centru imamo opremu iz 2004. godine i to je relativno dobro. Posle dve godine danonoćnog rada potrebna je sada izvesna dogradnja sistema, i hardverska i programska, koja donosi poboljšanja ostvarena u toj oblasti u poslednje dve godine. Naravno, ta oprema se ne proizvodi ovde već nju isporučuju velike svetske firme kao što su Simens, Filips ili Dženeral elektrik, pa naš uspeh zavisi od toga koliko se dobro održavaju ti aparati, kog je kvaliteta servis koji ih održava... Jedno je izvesno – od svih zemalja koje su nastale nakon raspada bivše SFRJ, i od svih zemalja bivše Istočne Evrope, mi smo u samom vrhu, da ne kažem da smo najbolji. Postoje centri u svetu koji imaju nešto bolju opremu nego mi, pa tako nismo najbolji, ali smo pri samom vrhu. Zato što smo vrlo dobri i možemo da organizujemo ovakve simpozijume kakve imamo svake godine i gde dolaze i rade najčuveniji svetski kardiolozi. Pomenuo sam već doktora Saita, a ostali su Antonio Kolombo (Milano), Karlo di Mario (London), Đumbo Ge (Šangaj), Aleksandar Doganov (Sofija), Hrirstodulos Stefanadis (Atina), Metju Samuel (Čenai - Indija), Leo Finci (Ženeva), Kostas Totuzas (Atina), Maja Stroci (Zagreb), Marko Noć (Ljubljana), Darko Zorman (Ljubljana). Naravno, zajedno sa celim mojim timom i najiskusnijim interventnim kardiolozima sa Dedinja i Vojno-medicinske akademije, iz Sremske Kamenice, Niša, Kragujevca i Podgorice. Sledeće, 2007. godine dolazi i Franc Eberli iz Ciriha, a sala za kateterizaciju u kojoj je on direktor, kolevka je interventne kardiologije. Tamo je 16. septembra 1977. godine urađena prva u svetu dilatacija suženog srčanog krvnog suda. Takođe će se u Beogradu 11. aprila 2007. godine na zajedničkom lečenju naših bolesnika u salama za kateterizaciju Kliničkog centra Srbije, pored već pomenutih ovogodišnjih učesnika naći i S. Šandra (Hajderabad, Indija), T. Siminiak (Kovanovko, Poljska), M. Rau (Bad Nojhajm, Nemačka), M. Veber (Bad Nojhajm, Nemačka ), B. Petrovski (Skoplje) i možda još neko, jer mi imamo dosta prijatelja.

Kao anegdotsku zabelešku, navešću da smo zahvaljujući tim prijateljima zadržali kontinuitet članstva bivše Jugoslavije u svim svetskim i evropskim kardiološkim organizacijama od 1955. godine, a novoformirane države su aplicirale za novi prijem!

Čini se da se poslednjih godina problemu srčanih bolesti u Srbiji pridaje neuporedivo veća pažnja nego proteklih decenija?

- Kada je reč o dve nove sale na našoj Klinici koje služe za ispitivanje funkcije srca i srčanih arterija, a za to je veoma zaslužan ubijeni premijer Zoran Đinđić koji me je lično primio, saslušao, i pošto je sagledao problem učinio je da posle devet godina mog pisanja raznim vladama, to dobijemo. Od Beča do Atine te 2004. godine nisu postojale bolje sale za to. Kada uradim koronarografiju, ja u roku od dva minuta pošaljem snimak u Hjuston ili u Milano da bih se konsultovao sa kolegom. Naravno, kao što sam pomenuo, potrebna je sada izvesna nadogradnja te opreme novootkrivenim, modernijim programima.

Poslednjih godina Vlada Srbije i Fond za zdravstveno osiguranje uočili su ogroman problem koji postoji u ovoj oblasti i uložili su nemala sredstva kako na prevenciju, tako i na lečenje obolelih. Uspeli smo da sve najbolje lekove stavimo na tzv. pozitivnu listu, pa ih pacijenti dobijaju tako što se isplaćuju na teret Fonda. Tako je danas moguće pravilno lečenje i visokog krvnog pritiska i povećanog nivoa masnoća u krvi, a i šećerne bolesti. Zahvaljujući toj pomoći države mi smo od 1. januara do 1. avgusta 2006. godine uradili više intervencija širenja srčanih arterija, ugrađivanja stentova, nego cele 2005. godine. To pokazuje da se sredstva ulažu, ali ujedno govori i o ogromnom entuzijazmu kardiologa, radiologa, specijalista... odnosno celokupnog medicinskog osoblja. Oni ne gledaju na radno vreme, niti na subotu, nedelju ili na državni praznik. Nije lako održati takav program rada, ali imam ekipu koja saučestvuje u toj nesreći koja nas je zadesila sa epidemijom kardiovaskularnih bolesti i pokušava da je reši. Nažalost, i kad je reč o bolestima srca, tu zauzimamo drugo mesto u svetu, odmah iza Rusije: od 100 umrlih, njih 60 ima dijagnozu – bolest krvnih sudova srca i mozga.

I zdravi, a oboleli posebno, voleli bi da čuju savet vrhunskog stručnjaka u oblasti kardiologije kao što ste vi.

- Apelujem pre svega na prevenciju, na zdrav život. Recimo, ustanovljeno je da se ekonomski mnogo više isplati prestanak pušenja i regularno fizičko vežbanje, nego sve sale za kateterizacije srca koje vrede svaka po milion ili milion i po evra. U Americi su izračunali: ako se smanji procenat pušača za samo 1 odsto, u toku sedam godina bilo bi devedeset osam hiljada hospitalizacija manje, što Ameriku košta tri milijarde dolara. A ulaganje u program protiv pušenja beznačajno je u odnosu na to koliko bi se vratilo. Mislim da smo i mi kao društvo to shvatili i da se i ovde krenulo širokim frontom u borbu za srce – od prevencije, do lečenja obolelih.