Hodanje po moru bistrog vazduha

Zaželeo sam trenutak mira u kojem se oči odmaraju, a telo puni energijom. Pronašao sam ga na Zlatiboru.

Tekst: Vanja Savić
Fotografije: Milan Melka

Na jednoj strani obronka stajao sam zadivljen toplim zracima svežeg jutarnjeg sunca koje se pomaljalo iza 1.496 m visokog planinskog vrha Tornik, a na drugoj su se već gomilali šetači koji su posle doručka kretali strmom cestom ka brdu Palisad. Ne znam zašto sam tada pomislio na stihove Vaska Pope: "Ne dam ovo sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu", urezane u spomenik posvećen odbrani zemlje i pobedi partizana za vreme Drugog svetskog rata. Učinili su mi se izveštačeni, tako izbačeni na "vrh brda", izvan korica pesničke zbirke u kojoj jedan od najvećih srpskih pesnika deluje daleko zagonetnije, bar meni, turisti opijenom prodorno bistrim vazduhom.

Iako mi se žurilo, jer sam na Zlatiboru ostajao samo jedan dan, nisam krenuo za gomilom. Ostao sam još nekoliko trenutaka na istom mestu, pod skijalištem. Kažu da obnovljena i moderna žičara Sportskog centra "Tornik" može da preveze i 3.000 ljudi na sat, da je staza ukupne dužina 1.650 m, sa visinskom razlikom od 374 metra na usluzi skijašima, uglavnom početnicima i deci, kao i da u podnožju Murtenice postoji rezervna staza za smučarsko trčanje i bijatlon, na kojoj se sneg zadržava do maja. Levo, bliže pijaci pored koje sam stajao, sankala su se i grudvala deca, sama ili sa roditeljima. Čujem njihove radosne i razdragane povike dok krećem ka tezgi sa nadaleko čuvenim zlatiborskim pršutom i izbegavam veliki džip sa zatamnjenim staklima.

– Gužva je ovde, manje leti nego zimi, ali snalazimo se nekako. Prođemo mimo njih i nastavimo dalje, a možete i Vi, gospodine. Al’ probajte prvo pršutu! Tamo gde je ona sušena gužve nema – poziva me mlada devojka obučena u "zlatiborsku odoru", mešavinu crnogorske i šumadijske narodne nošnje.

Uzimam tanko isečen šnit sušene govedine iz njene ruke i dok uživam u neponovljivom ukusu, krećem i sam u šetnju ka brdu. Izgubiti se ne mogu, jer svuda postoje mape i putokazi. Pored mene prolazi veliki beli konj i na njemu njegov vlasnik koji ga iznajmljuje, ali meni je do hodanja, a ne do jahanja.

Treba mi, kao početniku, bar dva i po do tri sata da se popnem po ovom dubokom snegu do spomenika i vratim se nazad u svoj apartman. Usput srećem jednog od brojnih domaćina, prodaje sok i slatko od brusnica. Ima ih na svakih pedeset do sto metara. "Prirodni lek za jačanje imuniteta", uspevam nekako da pročitam šta piše na kartonu pričvršćenom uz rasklopivi plastični sto, pod blagim udarima hladnog vetra i sitnog snega koji smeta širini pogleda. Koračam dalje ka vrhu, mimiolazeći se s onima koji već silaze u podnožje brda. Za otprilike nešto više od sat vremena, dok se razvedravalo i nebo se sve više plavelo, izašao sam na platformu sa koje se pucaju prostrani vidici na sve strane Zlatibora.

Baš kao u knjizi Zlatibor iz starog albuma Snežane Đenić- Ajdanić:

"... Zlatibor kao geografska celina obuhvata prostor između reka Sušice i Uvca i istočnih padina Tare i zapadnih Murtenice. Na severozapadu mu pripadaju sela Kremna i Mokra Gora, a na jugoistoku planina Murtenica, zlatiborska podgorja koja čine prelaz prema susednoj Tari, odnosno sandžačkim planinama." – Sve se to videlo u daljini. Premda, pred očima se nazire samo prostrana visoravan duga tridesetak i široka dvanaest kilometara, s pravcem prostiranja severozapad–jugoistok, oivičena planinskim visovima Gradinom, Crnim vrhom, Čigotom, Murtenicom, Tornikom, Čavlovcem i Vijogorom, uglavnom najvišim vrhovima ove planine smeštene u Zapadnoj Srbiji.

Posle pola sata, kako je precizno izmerio sat na mobilnom telefonu, iako vreme kao da je stajalo u toj "ruži od vazduha", krenuh nazad. Zbog dubine snega ne silazi se baš mnogo lakše nego što se penje. Istim putem nazad pešačio sam malo duže, pre svega zbog gužve oko jezera i po kafićima u centru koje sam morao da obiđem da bih stigao do četvorospratnice u kojoj sam odseo.

Posle porcije kiselog kupusa sa suvim rebrima, domaćeg specijaliteta, u obližnjem etno-restoranu, ušao sam u svoju sobu, skinuo skafander i utonuo u san kome nisam mogao da se oduprem. Već je pala noć kad sam se probudio i bilo je vreme da napustim Zlatibor, iako bi bolje bilo da je trajalo malo duže... To nezaboravno "hodanje po moru bistrog vazduha".

Turistički centar već dva i po veka Zlatibor je planina izuzetne lepote, prijatne subalpske klime, prostranih proplanaka, bujnih pašnjaka, vodom bogatih planinskih potoka. Ruža vetrova rascvetava se upravo nad ovim planinskim obroncima, prosečne nadmorske visine od 1.000 m. Leta su topla, a zime blage. Kiše padaju relativno često, a snega ima od oktobra do maja. Bio je odredište dokonih i bogatih još od sredine sedamnaestog veka, mesto za one koji su, pre svega, tragali za zdravljem, ali i za mirom zlatiborskih padina na kojima se oči odmaraju, a telo puni energijom. Ipak, pravi turizam se razvio tek kada je na Zlatibor došla jedna krunisana glava, kralj Srbije Aleksandar Obrenović. U početku je najinteresantnija bila Kraljeva Voda, mesto u kojem je njegovo kraljevsko veličanstvo ručalo, ali su se ubrzo pročuli i drugi zlatiborski visovi: Palisad, Ribnica, Oko. A onda je 1905. na Zlatibor, po zdravlje, došao još jedan kralj Srbije, Petar I Karađorđević. Posle njegovog boravka sagrađeni su i prvi veliki turistički objekti, hoteli i naselja sa vikendicama kojih danas ima na pretek.

Biljni i životinjski svet Nadmorska visina, velike količine padavina i veliki broj od preko dve hiljade sunčanih sati godišnje, dali su Zlatiboru veoma bujnu vegetaciju. Najrasprostranjeniji ekosistem su pašnjaci, tj. livade (suvati, zakosi, luke), na kojima raste čak 120 vrsta najraznovrsnijih trava, od kojih mnoge imaju lekovita svojstva. Do 600 m nadmorske visine, zastupljene su listopadne vrste (bukva, hrast, breza, lipa, jasen), a na više od 600 m dominiraju četinari (beli i crni bor, jela, smrča). I životinjski svet je raznovrstan. Zlatibor je nekada, a danas već manje, naseljavalo dosta vukova. Medveda sada i nema toliko mnogo, ali se i na njih još ponegde može naići. Divlja svinja, lisica, zec, kuna, jazavac, prepelica, jarebica i veverica na Zlatiboru su doskora bili uobičajena pojava, pa čak i u blizini naseljenih mesta. Još se samo na Zlatiboru mogu videti beloglavi sup i orao krstaš, vrste koje su zbog izumiranja zaštićene. Zlatiborski plato ima nagib prema severu i severozapadu, što je uslovilo da sva voda odlazi u Crno more, Drinom, Đetinjom i Moravicom. Brojne reke i potoci bogati su raznim vrstama ribe: klenom, krkušom, pastrmkom, mladicom i lipljanom.

Na 230 km od Beograda Rastojanje od ove planine do Beograda je 230 km, do Novog Sada 300 km – baš koliko i do Jadranskog mora. Preko Zlatibora vodi magistrala od Beograda ka primorju, direktne autobuske linije uspostavljene su sa Novim Sadom, Beogradom, Nišom, Jagodinom i drugim gradovima. Preko Zlatibora, a delom i kroz njegov masiv, prolazi železnička pruga Beograd–Bar.