Virtuelni hod kroz iluminacije

Mnogi veliki gradovi u svetu dobili su sinonime za svoja imena po kojima su jednako prepoznatljivi. Njujork je poznat kao "Velika jabuka", Rim kao "Večni grad"... Kada se izgovori "Grad svetlosti" nikome ne treba objašnjavati da je u pitanju glavni grad Francuske. Nema metropole koja ume toliko da opčini kao što to može Pariz.

Tekst: Ivana Kladarin Panić
Fotografije: Milan Melka

Kad pomislim na Pariz, sluh mi dočarava zvuke harmonike iz malenih bistroa. Podvriskuju plesačice iz Foli Beržera. Džez se na pramenovima dima leluja iz klubova. "U Parizu su ulice raspevane, a kamen kao da govori", nadaleko su poznate reči pisca Henrija Milera.

Zatvaram oči. Ispred malenog kafea, obasjan mesečinom, sedi Remarkov junak Ravik i ispija kalvados. Još jedna besana noć. Razapet između mučnog života u tuđini i ljubavnih patnji, pogled podiže ka Trijumfalnoj kapiji. Ovaj slavoluk, jedan od najznačajnijih gradskih simbola, visok pedeset metara, dovršen je 1836. Na njemu je prikazano više desetina pobeda Napoleonove vojske i spomenik Neznanom vojniku iz Prvog svetskog rata.

Prestajem da razmišljam o herojima mojih omiljenih novela iz mladosti. Pažnju mi, igrom svetlosti, zaokuplja kula Gistava Ajfela, jedinstven arhitektonski poduhvat industrijskog doba, podignut davne 1889. Hrabro pobeđujem prostranstvo Jelisejskih polja, osluškujem ptice iz Bulonjske šume, džinovskim koracima gazim avenijom Šanzelize. Stižem do srca Pariza – Trga Konkord, gde je tokom Buržoaske revolucije pogubljeno preko 1.200 ljudi, uključujući i kraljevski par. Na mestu gde se nekada nalazila giljotina u nebo stremi obelisk iz hrama Ramzesa II u Luksoru, koji je egipatski vicekralj Mehmed Ali poklonio Francuskoj 1830. godine. Ispred raskošne fontane na trgu okupljaju se ljubavnici...

Kad pomislim na Pariz, u nozdrvama se razlegnu njegovi mirisi, mirisi koje je teško objasniti, ali koje nema ni jedan drugi grad na svetu. Sećanjima mi proleću slike impresionista razlivenih oblika. Moneov grad u pastelnoj izmaglici. Degaove balerine zaustavljene u pokretu. Vatrene igračice kankana iskaču sa Lotrekovih plakata.

Samo je jedan Pariz i samo je jedan Luvr. Fikcija je da staklena piramida ispred najpoznatijeg muzeja na svetu, prema napisima Dena Brauna u bestseleru Da Vinčijev kod, krije Sveti Gral. Istina je da se u ovoj nekadašnjoj kraljevskoj palati nalazi najbogatija zbirka umetničkih predmeta načinjenih od postanka sveta do danas. U veličanstveno prostranstvo Luvra na krilima me unosi Nike iz Samotrake, antička boginja pobede. Krećem se kroz lavirint umetnosti. Egipatski pisar me ne gleda u oči – svoje poverenje je poklonio Šampolionu. Odmahuju mi Eros i Psiha. Tajanstveno se smeši Da Vinčijeva Mona Liza a Bogorodica i Sveta Ana proviruju iz pećine. Magična svetlost isijava sa Rembrantovih slika. Rubensove putene žene razmeštaju se u kitnjastim ramovima. Ukrcavam se na Žerikoov Splav Meduza i uplovljavam tamo gde najviše volim da obitavam – među impresioniste.

Kad pomislim na Pariz, u ustima mi se otapaju raznovrsni ukusi sireva uz lagano krckanje bageta i gutljaj crnog vina. Na mansardama umetnici iz raznih zemalja razgovaraju o večnim pitanjima etike i estetike. Iznad grada, na Monmartru, spravljaju se specijaliteti francuske kuhinje čuvene po svojim ukusima.

Sedim na stepenicama najpoznatijeg boemskog kvarta na svetu. Atmosfera je neponovljiva. Osećam se jedinstveno u šarenilu suncobrana malih kafea i štafelaja uličnih portretista. U središtu svakodnevne izložbe na otvorenom, slušam uličnog muzičara napuklog glasa dok izvodi Brelove šansone. Pored mene na suncu blešti snežnobela bazilika Sakre-Ker.

Vraćam se u podnožje do najčuvenije gradske crkve na ostrvu Site izgrađene u gotičkom stilu. Sa krova Notr Dama iskeženo me posmatraju zastrašujuće nemani. Ignorišem ih i ulazim. Igoov Kvazimodo se umornim korakom penje prema zvoniku. Spuštam se u kripte gde se nalaze ostaci kuća od pre dva milenijuma. Vreme brzo prolazi dok šetam bogatom riznicom. Po kamenom podu i zidovima crkve, završene početkom XIII veka, zraci sunca obojeni mnogobrojnim vitražima ispisuju istoriju postanka francuske metropole.

Grad je nastao sredinom III veka pre naše ere oko keltskog utvrđenja Lutecije, koje se prvi put pominje u šestoj knjizi Julija Cezara iz ciklusa O Galskim ratovima. Kada su se Rimljani približili ovom naselju 52. godine pre naše ere, Parizi, keltsko pleme po kojem je grad dobio ime, spalili su Luteciju i sve mostove. Rimljani su na levoj obali Sene, na brdu danas poznatom kao brdo Svete Ženevjeve, sagradili novi grad sa termama, forumom i amfiteatrom. U rimskoj Galiji ovaj grad je nazivan Civitas Parisiorum, ili Parizija.

Grad su tokom dva milenijuma podizali vladari i vojskovođe, umetnici i pustolovi, dodajući mu svoj pečat. Iz takve svojevrsne eklektike nastao je današnji velegrad. Tokom vekova Pariz se menjao, ali je ostao svoj, ostao je nedosanjani san svih umetnika i simbol ljubavi svih zanesenjaka sveta. Zbog njegove lepote i burne istorije, koja je ostavila dubok trag, svake godine Pariz poseti do trideset miliona turista, čime on čini najposećeniju turističku destinaciju u svetu.

Usmeravam korake ka Trgu Invalida. U njegovom centru obasjan suncem blešti zlatni krov crkve Luja XIV. Tu su smešteni zemni ostaci Napoleona Bonaparte dopremljeni 1840. sa ostrva Sveta Jelena. Nalaze se u kružnoj kripti sa staklenim krovom, položeni u monumentalni sarkofag od crvenog mermera. Nedaleko odatle, u Rodenovom muzeju, njegova veličanstvena skulptura Mislioca pokušava da otkrije suštinu postanja.

Kad pomislim na Pariz, oživljavaju raskošne slike zlatnog doba francuske istorije. Kralj Sunce pleše na pozlaćenoj baroknoj pozornici. Marija Antoaneta ne zna kojom poslasticom da se zasladi. Žozefina prolazi kroz aleje ruža u bašti Malmezona.

Nedaleko od grada je Versaj, velelepni zamak iz XVII veka, otvara svoje kapije. Jedan od najlepših vrtova sveta prima me u zagrljaj. Ovo sedište francuske monarhije, od vladavine Luja XIV 1682. do revolucije 1789. godine, bilo je najluksuznija palata u Evropi.

Kada se izgovori: "Grad svetlosti", svi znaju da je o francuskoj prestonici reč. Zato danas, kad pomislim na Pariz, pred očima mi zatrepere milioni popaljenih svetiljki u prolećnoj noći. Sena duboko sakrivena u genetskom kodu grada teče lenjo, povezujući ga sa Burgundijom na jednom kraju i kanalom Lamanš na drugom. Sa dolaskom noći ukrcavam se u sećanju na jedan od brodova. Pored mene Preverova sen lagano recituje nezaboravne stihove "Sena je ko neka osoba, neki put trči i ide žurno, uvek ubrzava korak kad suton pada...". Brod lagano plovi rekom koja ubrzava. Grad sa reke svetluca očaravajuće.

Avioni Jat ervejza iz Beograda za Pariz tokom letnjeg reda letenja poleću svakim danom u 9.20. Iz "Grada svetlosti" povratni letovi predviđeni su za 13.00 sati. Od 16. juna do 15. septembra biće uveden i dodatni let u iz Beograda sa polaskom u 13.55 ponedeljkom, sredom, petkom i subotom, dok je povratni let iz Pariza planiran za 17.25.