Predstaviti Dejana Medakovića nije nimalo lako, jer je, zacelo, reč o eruditi, književniku, istoričaru, naučniku svetskog glasa, omiljenom profesoru Beogradskog univerziteta, akademiku i jednom od najuglednijih i najvećih srpskih istoričara i istoričara umetnosti. Dejan Medaković predsedava Vukovom zadužbinom, uglednom kulturnom institucijom, bio je predsednik SANU, imao značajne funkcije na Beogradskom univerzitetu i u brojnim domaćim i stranim naučnim i kulturnim institucijama... Na pitanje kako i kojim redom sve njih treba nabrajati Dejan Medaković kaže: "Volim da sam prvi počasni građanin Karlovaca, volim da sam imao dobre prijatelje, ali većina njih, nažalost, nije više među živima, Mića Popović, Mihiz, Voja Đurić. "
Gospodine Medakoviću šta vama lično predstavlja nedavno pojavljivanje knjige "Sveta gora fruškogorska" budući da iza ovog dela stoje decenije vašeg rada i istinske, duboke posvećenosti manastirima Fruške gore?
– Pišući ovu knjigu kroz duge dve decenije iskustva prikazao sam neke ključne momente iz života fruškogorskih manastira. Želeo sam da dam jedan istoriografski pregled, da obeležim glavne nosioce njihove istorije, istraživače koji su tu radili, da označim istoriju, probleme školskog tipa i lako sam mogao da uočim prazninu između onog što se učilo u školi i onog što je stvarnost. Pokazao sam da mogu da prebrodim taj raskorak i da pokažem kako je bilo, kako jeste i kako će biti.
|
Može li se ovo delo nazvati nekom vrstom vaše duhovne zadužbine?
– To je tačno. Moram da naglasim da sam prvo zbližavanje sa fruškogorskim manastirima doživeo kao đak Karlovačke gimnazije, jer smo ih kroz školske ekskurzije obilazili dva puta godišnje. Moj prvi utisak o fruškogorskim manastirima kasnije sam potkrepljivao redovnim odlascima i proučavanjem literature, zatim iz ličnih kontakata, tako da se ta slika stalno nadograđivala. Posle Drugog svetskog rata, sa svojim prijateljima sam praktično pohitao u manastire Fruške gore da vidimo u kakvom su stanju. Bili smo zaprepašćeni količinom mržnje usmerene na satiranje tragova naše prisutnosti vekovima na ovoj zemlji.
Kakav je bio taj prizor?
– Svi manastiri su bili osakaćeni, polurazoreni. |
 |
 |
Izgledalo je da je uspelo ustašama i ustaškoj tvorevini da uništi te tragove srpske kulture i duhovnosti. Vratili smo se sa dubokim impresijama, ojađeni i uvređeni i nismo mogli do kraja da verujemo da je to moguće. Bilo je to kao ružan san. Posle tih žalosnih utisaka vraćali smo se i uočavali, pratili budno sve promene pa i najmanje – da li se nešto popravilo i zakrpilo, a naročito da li se u te manastire vratio život. To "vraćanje života" bilo je ključno kada je došlo do procesa revitalizacije.
Kako se odvijao taj proces?
– On ima više faza. To je kao kad pokušavate da pomognete unesrećenom čoveku koga je udario auto. Prvo mu zaustavite krvarenje, zatim ga prebacite u bolnicu, sledi lečenje i spasavanje života. Tako je i sa spomenicima. Imate pre svega nekoliko urgentnih faza da se nešto spase, a potom slede arhitektonske intervencije. Većina manastira bila je urušena i trebalo je utvrditi njihovo pravo stanje. Tek posle ovih intervencija manastiri dobijaju drugi lik, ne deluju više tako beznadežno. Tek posle ove intervencije možemo da razmišljamo o narednoj fazi, a to je vraćanje života u manastire. Jer ništa ne vredi ako sve intervencije koje ste pomenuli izvedemo, a u manastirima nema života, ako su prazni.
 |
Kako je tekao proces vraćanja monaha u opustele manastire Fruške gore?
– Sve je išlo sporo. Mogu da kažem da je početak oživljavanja monaških zajednica zapo- čeo povratkom monahinja. One su bile te koje su načinile prvi korak, ušle u manastire i počele da im vraćaju život. To je bio slučaj sa Opovom, Krušedolom, Beočinom. Čak su mnogi manastiri koji su ranije bili muški postali ženski. Inače, ovo je faza čiji su plodovi vrlo brzo viđeni. A zatim su počeli da dolaze i monasi. |
Rekao bih da je to epoha patrijarha Germana. Njegova najveća zasluga je u tome što je uspeo da u ratu i u prvim decenijama posle rata stabilizuje i razvije monaško jezgro. Drugo, što je uspostavio kontakt sa vlastima koje su počele da shvataju značaj manastira i kulture koju oni imaju. Gubio se onaj rigidni stav. Uspostavljen je gradski, republički, pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, mnogi lokalnog profila. U Sremskoj Mitrovici i drugim gradovima u Srbiji formirale su se takve institucije.
Koji biste primer posebno izdvojili?
– Najbolji i najuočljiviji primer je bački manastir Kovilj, koji je imao samo jednog monaha i to iz Kovilja. To je jedan manastir koji je bio u akutnoj agoniji. Danas tamo ima dvadeset pet monaha i svi su obrazovani. Ima tu ljudi različitih profesija, profesora, lekara. To je jedno cvetajuće bratstvo, po ugledu i po svemu. Jedno novo naseljenje monaha ne može i ne sme da bude ispod nivoa moralnih vrednosti koje monasi moraju da imaju u svom okruženju. Sa divljenjem bih spomenuo manastir "Đurđevi stupovi". To je hram koji je bio skoro srušen, a sad je to manastir koji je jako uznapredovao. Znate, jedan monaški život koji ide po tipiku, pravilu koje je ispisano za monahe i to ide dobro. Uskoro će se restaurirati i drugi zvonik. To je značajan Nemanjin spomenik koji će biti važan kulturni i duhovni centar i koji će biti od koristi celoj jednoj regiji. Isto se može reći i za manastir Studenicu. Nedavno je završena njihova gostinska kuća koja je prelepa, podseća na bolji hotel, postoji mogućnost konačenja što ranije nije bilo moguće. Ja sam svojevremeno tamo vodio svoje studente, spavali smo na slami; jeste da je nestao deo neke romantike, ali ovako je mnogo bolje.
Kako vi, kao istoričar gledate na prošlost, istoriju, pa i tradiciju, danas kada je čovečanstvo pred vratima ere globalizacije?
– Po mome shvatanju, prošlost je jedna kreativna snaga a ne sentimentalno okretanje i gubljenje veze sa stvarnošću. Danas se sugeriše zaborav i traži da se prošlost što pre izbriše iz svesti. Po mom mišljenju nema nikakve budućnosti bez savlađivanja istorijskog iskustva. Šta je tradicija – zbir narodnog vekovnog iskustva. Dakle, ono što je ušlo u kolektivnu svest kao poruka koju su proverili vekovi. U ime čega bih se ja odrekao toga? Zašto bih sebe pretvorio u ubogaljenog putnika bez prtljaga? Svi mi na ovoj planeti nosimo jedan prtljag, bili toga svesni ili ne, odricali ga se ili ga poštovali. Po meni, nasleđe ne treba da se pretvori u neki teret koji treba odbaciti, već u nešto što nas tera na viši nivo duhovnosti. Stalno se vraćam duhovnosti, jer je to jedan od najvećih problema savremenog čovečanstva. Danas, u procesu globalizacije, postoji velika nesrazmera između duhovnih i materijalnih vrednosti. Čovek je usredsređen na takozvani materijalni boljitak, a zaboravlja se njegova duhovnost i kako će to on opstajati pred velikim istinama koje će se i dalje nametati. Prosto se pitam kuda mi to idemo?!
Koliko tu pomaže vera?
– Čoveku bez vere i duhovnosti preostaju samo praznina i prašina. Od prašine si i u prašinu ćeš se vratiti. Tu prazninu treba ispuniti. Jer, nije lako podneti saznanjeda ste sada i ovde a da već sutra nećete biti. Sve religije imaju svoju recepturu koju nude kako bi čovek lakše podneo saznanje o svom nestajanju. S jedne strane stoji priča o raju, dok se s druge čovek suočava sa pustošima svakodnevnice. A tu prazninu treba nekako nadvladati.
Kako prevladavate tu prazninu?
– Za mene je vodilja pre svega ono što je preda mnom, što bih nazvao postizavanjem. Nikako u postignutom. Uvek mora da postoji nešto što je ispred mene, čemu mogu da težim i da svojim činjenjem i duhovnim naporima savlađujem tempo života. Za sebe mislim ono što je moja draga prijateljica Isidora Sekulić govorila: "Ja sam kreativni pesimista." Uviđam teoriju nestanka, ali svaki pojedinac svojim delanjem može da smanji apsurd života. Treba se osloniti na veru koja osmišljava život čoveka, njegove napore i žrtve. Savremeni čovek beži od žrtve. Uši su nam napunjene samo boljitkom i mogućnostima uživanja. A mi nismo stvoreni samo da uživamo, moramo odraditi sam život. Rođenje deteta je najveća nagrada koju je Bog mogao da izmisli da bi čovečanstvo opstajalo. Dakle, treba poštovati to iskustvo i primenjivati ga kad god možete, i uvek biti na strani života. | 
