Prenosilac vizantijske tajne poruke

Mihailovićeve slike s tematikom Nemanjića iz raznih perioda, sjaje simfonijom boja, a sve ih je on nazvao jednostavno: "Velike istorijske priče".

Tekst: Jelica Roćenović

Nezadovoljan "gubljenjem duše" u umetnosti, sa svojim prepoznatljivim buntom i slobodnim jezikom reći će: "Svi gradovi liče jedan na drugi: spavaonice sa velikim američkim reklamama! Šta ima novo u Parizu? Dva crna konja privezana ispred jedne galerije. Konji su pametniji od takvih galerista! Zato bih ja najradije izlagao u Kragujevcu, ili, možda, pre u nekom selu pored Kragujevca." Nepredvidljiv u reakcijama, ovaj naš čuveni pariski slikar važi za "čudaka". Ni prema prijateljima u SANU, čiji je član, Bata nije baš slatkorečiv. Zapravo, Bata Mihailović slika na način koji samo potvrđuje večiti nesporazum između sveta i velikog umetnika.

Ni Ivo Andrić nije umeo da objasni šta to takvog stvaraoca tera da iz ništavila otima "komadić po komadić života i sna ljudskog", ali mi ubedljivo zvuči njegova misao da stvarajući neki "viši red", svaki pravi umetnik remeti "niži, vidljivi".

Bata Mihailović je, rekla bih, jedan od najređih stvaralaca tog "višeg reda" u srpskoj kulturi. Tokom čitavih stvaralačkih pola veka otimao je komadić po komadić istorijskog života i sna svog naroda da bi mu ukazao na veliku dramu koja se za naše dane pripremala pod prividno mirnom maskom zvanične stvarnosti.

Divne Mihailovićeve slike, s tematikom Nemanjića iz raznih perioda, sjaje simfonijom boja, a sve ih je on nazvao jednostavno: "Velike istorijske priče". Bata Mihailović je osećao da bi mogao da izdrži tragično osećanje sadašnjosti. Duboko u duši, srpski nemanjićki svet u svojoj je pesmi i istorijskoj priči čuvao zavet o pobedi duhovnog nad materijalnim, dobra nad zlom. Zato Bata misli da se sva mudrost ovoga sveta može svesti na rečenicu: "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe", kojom je živeo taj stari svet. Danas Slike Bate Mihailovića sa istorijskom tematikom uznemiravaju možda i više nego u godinama kad su nastajale.

Mada decenijama živi i stvara u Parizu, za Batu je nedostojno ponižavanje u stilu "da uđemo ako možemo u vaše društvo... u vaše sutra, u vaše juče". U Beogradu je izgradio kočoperan stav da nikada neće biti mali čovek koji čuva svoj duh!

Pariz je stoga za Batu veliki jer "pruža šansu onima koji u njega dolaze da ostvare pravo na ćutanje". U svojim likovnim reminiscencijama na velike srpske vladare, Mihailović se najčešće opredeljuje za kralja Milutina. Milutin je dostojan sin Uroša Prvog, koji je podigao Sopoćane, i Jelene Anžujske, koja je podigla manastir Gradac, jedne katolikinje, dakle, i jednog pravoslavca. Kao takva ličnost on je mogao da u svojoj državotvornoj politici spoji visoku svest o potrebi jedinstva Evrope, i Srpstvu kao "Istoku na Zapadu i Zapadu na Istoku", kako je ulogu Srbije u hrišćanskoj Evropi predodredio Sveti Sava. Stoga se ne treba čuditi Mihailovićevoj fascinaciji ovim srpskim kraljem koji je i na pravoslavnom i na katoličkom tlu podigao preko četrdeset crkava i manastira.

Mihailovićev kralj Milutin je ponekad tužan, kao onaj svetlog lika na slici iz 1988. a ponekad zamišljen kao na slici koju je završio 2000. godine, gde ga vidimo kako pogled upravlja ka nevidljivom Hristu Pantokratoru u kupoli manastira!

Bata Mihailović je stvorio jedan umetnički svet satkan od čiste poezije, koji kao i srednjovekovne srpske epske pesme (impresionirale su i Getea), ne prestaje da nas uzbuđuje i navodi na sanjarenje o nekoj višoj, Božjoj pravdi, po kojoj će i Srbi jednog dana izaći na sunčanu stazu. Ima jedna prekrasna Mihailovićeva slika koju je on nazvao: "Predak". Za to mršavo lice koje izranja iz modrikaste tame pisac Dobrica Ćosić je rekao: "To je moj otac!"

Sklona sam, međutim, da pomislim da je i taj starac sa jednim tamnim i jednim plavim okom takođe gračanički Milutin. Za Batu Mihailovića samo kralj Milutin može biti sveti Đorđe koji ubija aždaju, kao što je Milutin zaista istorijski arhetip našeg idealnog pretka.

Dostojna jeste takvog pretka Simonida, mlada vizantijska carska princeza – bela, svečana, kakva je Milutinu došla iz Carigrada. Devojčica zaljubljena u starog kralja Milutina, koji je pred njom u Skoplju kleknuo na kolena, čudesna kao ljubav – sva u bojama purpura i krvi – eto kako je Simonidin portret oslikao Bata Mihailović. Lepota slika Nemanjića Bate Mihailovića, skriva unutarnje, kao i Svete hrišćanske tajne u koje su bili posvećeni svi nekadašnji evropski kraljevi. Ako i nije mogao do kraja pročitati palimpsest srednjovekovnog rukopisa, više nego bilo ko pre njega u istoriji srpskog slikarstva, Bata Mihailović mu se približio naslućujući dublji smisao davno rasturenog vizantijskog mozaika.

"Velike istorijske slike" Bate Mihailovića stoga su slike neprolazne vrednosti, poziv na hrišćansku renesansu svih Evropljana, a ne samo njegovog naroda.

Pored istorijskih ličnosti srpskog srednjeg veka, Mihailović je naslikao i "istorijske portrete" svojih prijatelja. Ocrtavajući samo obrise lika naglasak je stavljao na karakter. Da li je delio zebnju sa Dejanom Medakovićem kada ga je portretisao 1976. iskazanu njegovim stihovima: "Ako saberem sve ratnike moga roda/ da li ću moći da podnesem/ neme prekore/ što smo bestidno izdali zastave/ kojima su verovali/ do svoga kraja?" Batin "Medaković" je paleta plavog: od jedva plavičastog do kobaltnoplavog i tamnog lica na kojem blistaju dva plava oka kao dva svetloplava kristala.

Matiju Bećkovića je predstavio kao zamišljenog, melanholičnog pesnika, a Dragoslava Mihailovića kao čoveka tragične sudbine.

Slikarku Ljubinku Jovanović Bata je naslikao u romantičnoj svetlosti njihovog pariskog ateljea: sa plavim šeširom, u beloj bluzi oivičenoj čipkom, teških tamnih trepavica, kako nešto svečano (možda hleb?!) spušta na sto. I Božica Ćosić svetli nekim uzvišenim sjajem, kao monahinja. Više je značajnih srpskih slikara slikalo manastir Gračanicu, ali niko kao Bata Mihailović nije video taj hram u sjaju zrelog žita oko manastira ("Zlatno Kosovo", 1978) i tu jedinstvenu lepotu tako preneo na platno.

A nigde čoveka u tom nebeskom sjaju osim jednog sveštenika čija crna kamilavka odjekuje krikom u jari letnjeg dana.

Bata Mihailović je i slikama Beograda pokazao da je "čisti" Vizantinac!

Da je čovekova Ljubav, Vera, Nada veća i od njega samog.

Svojim "Velikim istorijskim pričama" Bata Mihailović me podseća na El Grekovog "Dečaka koji raspiruje žeravicu". On poštuje Greka i takođe je kao i El Greko iz Kandije izgrađivao svoju umetnost kao jednu poruku, a takođe je kao i El Greko bio pod uticajem vizantijske tradicije. Za razliku, međutim, od Greka, Mihailovićeve "Istorijske priče" sa religioznim temama, usuđujem se da tvrdim, dublje su po veri da "Ljubav sve prevashodi".

Sve slike Bate Mihailovića su Sećanje.

Jezik Tajne iščezlog evropskog srednjeg veka.

Bata, takođe, slika kao što srpski seljak obdelava zemlju.

Prirodno.

Ne laže i ne naseda na propagandu.

Kao veliki umetnik zna da svaki novi čin počinje starim snom.

Zato je istorija opsesija Bate Mihailovića, a "Loza Nemanjića” naslikana da podseti na purpur i vreme kada se i u Srbiji i u Evropi živelo i disalo proslavljanjem Hrista.

Stoga je Bata Mihailović slikar Kontinenta.

Negde posle bombardovanja Beograda, 1999, ovaj veliki savremeni slikar i mislilac rekao je jednu rečenicu koja zaslužuje da se pamti i ispunjava:

"Velika je radijacija u zemlji i treba mnogo ljubavi da se ona potre.”