Sve je po zaslugama

"Svoje pravo da se javno bunim morala sam da zaslužim još u osnovnoj školi. Morala sam da budem najbolji đak, profesori nisu mogli ništa da mi prebace, pa sam mogla da im se suprotstavim. Tako je i danas kad mislim da ministar finansija u vladi Vojislava Koštunice nije u pravu i da ne razume šta su samostalni umetnici u Srbiji." - Svetlana Bojković

Tekst: Radmila Stanković, Fotografije: Vukica Mikača

Krajem prošle godine dobila je najdraže glumačko priznanje – Dobričin prsten. Uručen joj je 18. decembra, na njen 58. rođendan i u svojoj kratkoj besedi zahvalila je svima, posebno svojoj dvojici muževa, dvojici velikih umetnika koji su obeležili njen život – glumcu Milošu Žutiću i reditelju Ljubimiru-Muciju Draškiću, kojih više nema među živima. Prošla godina obeležena je i njenim velikim povratkom u Jugoslovensko dramsko, nekada njeno matično pozorište u koje je došla kao "Bojanova beba", kako su zvali glumce koje je još sa Akademije doveo reditelj Bojan Stupica. Po mišljenju kritike i na oduševljenje publike, bila je izvanredna u predstavi "Šuma" Ostrovskog, gde je prvi put sarađivala sa rediteljem Egonom Savinom.

Inače, zanimljivo je da je ova, danas bez sumnje najbolja srpska glumica srednje generacije, inače i prva dobitnica nagrade "Žanka Stokić", ostvarila desetine velikih i nagrađivanih uloga na scenama JDP, Narodnog pozorišta i Ateljea 212, ali da nikada nije zaigrala ni u jednoj Šekspirovoj drami. Kaže da bi danas morala da ima ogromno poverenje u reditelja da bi zaigrala, recimo, u "Antoniju i Kleopatri". Od osamdeset uloga koliko ih je nakupila u ovih 35 godina staža koje je pre dve godine pretvorila u penziju, igrala je u "Pučini", bila je Elizabeta od Engleske u Šilerovoj drami "Marija Stjuart", igrala u Kornejevom "Sidu", bila je Heda Gabler u istoimenoj Ibzenovoj drami, Beliza u Molijerovim "Učenim ženama", Ledi Vindermir u Vajldovoj "Lepezi ledi Vindermir", Maša u "Tri sestre"...

U trenutku kada smo razgovarale, spremala se da ide u Banjaluku, da bi u tamošnjem Narodnom pozorištu spremala naslovnu ulogu u Nušićevoj "Gospođi ministarki", u režiji Milice Kralj, ćerke njenog najčešćeg i najdražeg kolege Petra Kralja.

O Svetlani Bojković se uglavnom zna da je bila veoma dobar đak i da i danas oni koji je poznaju kažu kako je pravi štreber, stroga prema sebi, pa tako i prema drugima. Danas je zadovoljna što je njena kći iz braka sa Milošem Žutićem, Katarina Žutić, našla svoj put, da je više ne prepoznaju kao kćer dvoje velikih glumaca i da je, kako kaže Svetlana, "izgrađena ličnost koja ne pristaje na bedne kompromise". Za svoje vaspitanje, ova glumica će reći da je predstavljalo stereotip patrijarhalnog vaspitanja onog vremena, gde žensko dete ne treba da nađe momka niti da bira, već on nju da nađe, da ona bude izabrana. Otac je, u porodici, Svetlani predstavljan kao zaštitnik. Još dok nije postala majka, Svetlana se zaricala da će svoje dete vaspitavati u svemu suprotno od onoga kako su nju vaspitavali. I tako je kasnije radila. Nikada nije terala Kaju da bude odličan đak, mada je uvek volela da ima bar malo bolje ocene u dnevniku. Nije joj ograničavala izlaske, Katarina je svoje momke slobodno dovodila u kuću, išla s njima na letovanje... Uverena je da se sve to isplatilo i da je njena kći mnogo ranije došla do nekih saznanja nego ona:

- U životu sam imala silne inhibicije, pa i dan-danas ih imam, zbog vaspitanja kojim se od mene očekivalo da budem pasivna u odnosu mladić–devojka i da svaka inicijativa treba da potekne od muškarca. Iako sam potpuno svesna da su to tempi passatti, u meni je i dan danas ostalo nešto od tog vaspitanja u kome je muškarac bio taj od koga potiče inicijativa za sve. Ja sam odgojena tako da je isključivo muška rečenica: "Kada se vidimo sutra?" To meni, za sve ove godine života, preko usta nije prešlo.

Koliko se Miloš Žutić, vaša ljubav iz amaterskog pozorišta Dadov, uklapao u tu sliku?

- Kada sam se zaljubila u njega, on je imao svoj posao, bio je zaštitnik deset godina stariji od mene, imao je inicijativu i ja sam se rano udala za njega. Doduše, možda bih se malo duže zabavljala s njim, ali meni je i kao studentkinji bilo ograničeno vreme dolaska kući. Najkasnije do 11 uveče morala sam da se pojavim na vratima. U vreme moje mladosti i zabavljanja, devojke su retko išle s momcima na letovanje. I da bih bila slobodna i sa čovekom koga sam volela, jedino rešenje bilo je – udaja.

Nikada niste prestali da osećate neku vrstu grižnje zbog razvoda sa Milošem. Je li i to posledica vaspitanja koje ste poneli iz kuće? - I vaspitanja i mog ličnog odnosa prema toj intimi. Brak, a potom i razvod koji sam imala, u suštini su duboko intimne stvari ukoliko su ljudi ozbiljni a nisu površni i hohštapleri. Spolja gledano, ja sam najpre šokirala svoje roditelje činjenicom da sam se odlučila na razvod, kao što je to bio emotivan šok i za Mišu i mene. Meni je sve to bilo veoma bolno, iako je moralo da se dogodi. Ima nešto nedostojno u razvodu. Neko s kime si delio sve, od trpeze do postelje da tako kažem, odjednom ti postane stranac. To je strašno. Ali, i to je bolje nego živeti sa večnim ožiljkom koji će kad-tad da se probudi u bilo kom od partnera. Međutim, ako pogledate dobru stranu tog vaspitanja koje sam ponela iz kuće, onda ostaje jedno međusobno poštovanje partnera koje smo Miša i ja zadržali posle razvoda. Možda sam ja malo old fashion devojka, ali ja volim da ono što je ženski deo posla u kući i ostane moj deo posla. Naravno, da se zna, ja nisam nikakva feministkinja. Ja volim, da citiram Duška Radovića, da muškarac pre svega bude muško. Dakle, muževnost je ono što me privuče muškarcu, ali moram da priznam kako se ta pojava danas nekako proredila. Taj muško-ženski odnos mnogo se promenio.

Scena iz predstave "Sabrane priče" D. Margulisa

Prošlo je dve godine od smrti Mucija Draškića. Kako živite prvi put sami?

- Teško mi je da o tome mislim. Još nemam distancu u odnosu na Mucija, još uvek to negde "zaturam". Sve što se desilo smeštam u neku gotovo filozofsku ravan: ceo život je stalno učenje, pa i kroz bol i gubitak. A ja se trudim da budem dobra učenica.

Iako ste puno putovali po svetu, pa i prošlog leta ste krstarili Volgom, zanimljivo je vaše objašnjenje da je Beograd zapravo vaš životni krug? - To je posledica moje tvrdnje da je prostor zapravo u čoveku a ne u fizičkom prostoru. I to ilustrujem činjenicom da se Karl Maj nije pomerio iz svoje radne sobe, a napisao je "Vinetua", jednu od najlepših avanturističkih knjiga za decu. S druge strane, smatram da na svojim putovanjima obogaćujem svoj unutarnji prostor. Samo putovanje, osim ostalog i letenje avionom, nešto je što me u trenutku izmesti iz svakodnevne situacije i neke stvari postavi na pravo mesto. Kad imam probleme tuge i krize, izmeštanje iz prostora kod mene te probleme relativizuje.

Spadate u ređe glumice koje su odlaske u inostranstvo pre svega koristile da vide novu pozorišnu produkciju, a ne da zaglave u radnjama sa odećom i cipelama?

- Beograd je od pedesetih godina prošlog veka imao dodire sa svetom i posle je Beogradski internacionalni teatarski festival, u svetu odavno poznat kao BITEF, to samo potvrdio. Ovde su igrali Lorens Olivije i Vivijen Li, ja sam ovde gledala Pola Skofilda i Dajanu Rig, mladu Džuli Kristi koja je ovde igrala u "Kralju Liru"i "Komediji zabune". Kao devojčica ovde sam slušala Marija del Monaka koji je pevao u "Karmen" i "Pajacima" u Narodnom pozorištu, na Kolarcu sam slušala Artura Rubinštajna i Davida Ojstraha, Jehudi Menjuhina... Danas, kad god sam negde u svetu, a posebno u Engleskoj, koristim priliku da odem u pozorište. Tako sam gledala i Ingrid Bergman u Londonu, Ralfa Ričardsona... a poslednji put sam pre godinu dana gledala Džudi Denč u Šekspirovom komadu "Konac delo krasi", ili "Sve je dobro što se dobro svrši" kao i Dajanu Rig, posle nekoliko decenija, u "Iznenada prošlog leta", Tenesija Vilijamsa. Ova nekadašnja Bondova devojka ima danas valjda sedamdeset godina, ali je sjajna glumica. Gledala sam i "Henrika IV" sa Ijanom Meklahlinom i Frančeskom Anis, volim da gledam vrhunske mjuzikle jer me fascinira ta čudesna tehnika kad gledate u Njujorku ili Londonu "Lepoticu i zver", ili "Kralja lavova". Mene to ne baca ni u kakav očaj, što vidim nešto tako lepo, a kod nas nema ničeg nalik tome, već me baš ohrabruje to što uvek postoji nešto bolje i bolje.

Svojevremeno ste išli kod tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića da tražite da smeni ministra kulture Miodraga Đukića, što se kasnije i dogodilo. Beskompromisni ste borac za prava samostalnih umetnika, što vas je dovelo u sukob sa današnjim ministrom finansija Mlađanom Dinkićem prema kome ste veoma oštri u javnosti. Otkuda vam tolika potreba da se svakoj nepravdi kad je o umetnicima reč, protivite javno i žestoko? - Moram najpre da vam kažem da ja nikada nisam bila ni u jednoj partiji već sam uvek bila slobodan strelac. I verovatno se stoga i bavim glumom kao stalnom potragom za istinom i čistotom stava. U želji da sve bude što bolje, što pravednije, što ljudskije, ne mogu da ne primetim ono što ne valja i imam stalnu potrebu da ukazujem na to. Mislim da je to moja pozitivna osobina, ma kako to neki ljudi tumačili. S druge strane, možda je to u meni i nasledno, jer je moj deda po majci bio advokat, koji je najpre bio sudija. Zbog svoje bundžijske naravi, zbog svoje lajavosti, u vreme Kraljevine Jugoslavije, bio je prognan u Makedoniju. Posle je poverovao u ideju levice, učestvovao je u organizovanju 27. marta 1941. godine, ali kada je shvatio ko stoji iza toga okrenuo je leđa svojim drugovima komunistima, pa su ga oni strpali posle Drugog svetskog rata u zatvor, pa je proveo godinu dana u Zabeli. Danas zbog takvih stvari ne šalju u zatvor, ali mogu da te ubiju kad si iz njihovog kruga. Meni se događa da mi ljudi na ulici, na pijaci, u prodavnici, prilaze i čestitaju za ono što javno govorim. Ali, to mi se događalo i u školi. I tada sam se borila za prava đaka, ali sam uvek smatrala da to pravo mogu da zaslužim samo činjenicom što sam najbolji đak i da niko od profesora ne može ništa da mi zameri. Tako je i danas. Mada, u poslednje vreme se šalim da bi mi bilo bolje da umesto Živku Popović u "Gospođi ministarki", igram njenog sina Raku koji stalno viče: Dole vlada!

Sa Petrom Kraljem u predstavi "Bračna igra" E. Olbija