Fragmenti sećanja na Momu Kapora

"Momo je napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija", reči su književnika i akademika Matije Bećkovića.

Tekst: Kosta Rakić
Fotografije: Milan Melka

Nestao je s našeg obzorja Momo Kapor – posebna, neponovljiva ličnost, šarmer, džentlmen, šmeker, gospodin u farmerkama - kako su ga neki zvali. Saradnja duga četvrt veka ostavila je neizbrisiv trag u svima nama, koji smo svih ovih godina bili uključeni u rad Jat Revije.

Sećam se da je sa Revijom Momo odlučio da sarađuje negde sredinom devete decenije prošlog veka. Jednog toplog predvečerja pozne jeseni otišao sam s prijateljem na večeru kod Ive, u restoran Kluba književnika. Tamo naiđosmo na poveće društvo. Još u predvorju začuh Momin smeh. Pored njega su sedeli Zuko Džumhur, Paja Vujisić, Bogdan Tirnanić i još nekoliko poznatih noćobdija. Momo i ja često smo se sretali na raznim mestima i u različitim miljeima. Ti susreti bili su obasjani Mominim zaraznim smehom, njegovom razdraganošću, vrcavošću duha i rečitošću, koji su otkrivali puno bogatstvo njegovog bića. Posle večere, na njegovo insistiranje, izdvojismo se iz društva i on mi reče da je video poslednji broj Jat Revije, da mu se dopada po sadržini i kvalitetu, i da bi želeo da se sam uključi pisanjem tekstova iz beogradskog miljea.

Tako je počela Momina saradnja sa Jat Revijom, u početku sporadična, a posle sve intenzivnija. Tokom dvadeset pet godina njegove saradnje s našim časopisom bilo je mnogo lepih dana. Sećam se njegove radosti zbog učešća na aukciji "Galerija nad Atlantikom", na Jatovoj liniji Beograd– Njujork. Bio je oduševljen što će ponovo, bar za kratko boraviti u tom gradu. A imao je i razloga za to. Kad god bi mu neko, kao kosmopoliti, postavio pitanje u kom gradu bi najviše voleo da živi, odgovor je uvek bio Beograd, ali ako bi ikada morao da ga napusti, jedino drugo mesto življenja bio bi Njujork.

Januara 2004. Momo je započeo, kao kolumnista, stalnu saradnju sa Jat Revijom. Objavljivanjem svog prvog članka u rubrici "Vodič kroz mentalitet" iz broja u broj, do kraja života, beležio je svoja lucidna zapažanja i razmišljanja o zemlji i gradu u kom je odrastao i koji je toliko voleo. Bili su to tekstovi istančanog ukusa puni života i stvaralačke strasti, u kojima su prikazane sve vrline, ali i mane srpskog mentaliteta. Posebna vrednost te rubrike jeste što je bila ilustrovana prepoznatljivim vanserijskim Mominim crtežima.

Sredinom 2006. pozvao me je telefonom da ga posetim radi dogovora oko pripreme njegove nove knjige. Iz te saradnje iznikla je knjiga Vodič kroz srpski mentalitet, u kojoj je mesto našla većina tekstova i crteža koji su objavljivani u Reviji. Zanimljivo je to da je izdavač prihvatio da se knjiga štampa samo na engleskom jeziku, što se pokazalo kao uspešan izdavački poduhvat, jer je knjiga veoma dobro prihvaćena i doživela je i drugo izdanje.

Odnos Mome Kapora prema Jat Reviji najbolje se vidi u priči pod naslovom "Ko nekad u osam" objavljenoj u poslednjem broju našeg magazina i nek tim rečima budu, barem za sada, završeni fragmenti mojih sećanja na Momu Kapora.

"Da sam nešto prespavao poslednje pola veka i da su me probudili u ulici u kojoj sam proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao. Umesto trošnih, prizemnih kuća ili onih sa jednim spratom, kočopere se višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jedinog, sirotog 'granapa', u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: 'Nema', bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas izlaze iz njih. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim između parkiranih kola i sve to samo za pola veka! Kada sam bio dečak, izlazila su samo dva lista – Borba i Politika. Pored svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da Borba košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude jeftiniji. I jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je Politika imala rubriku 'Da li znate?' i čitulje. Izlazio je još jedan list – Grolova Demokratija, koju su napredni omladinci, spontano, čim izađe, otimali od kolportera, polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji su je prodavali.

Danas imamo bog te pita koliko dnevnih novina i ko zna koliko šarenih, nedeljnih, a reč 'nema' odavno je izašla iz upotrebe, sem kada se govori o parama.

Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je lakše nego za koje pisati!

Odlučujem se, dakle, za Reviju, zbog toga što se može naći na tri kontinenta, tako da mogu da pročitam šta sam napisao kad se nađem negde u svetu."

Momo Kapor, slikar, književnik i novinar rođen je u Sarajevu 1937. Diplomirao je slikarstvo 1961. na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, veliki broj romana i zbirki priča među kojima se ističu: Foliranti, Provincijalac, Una, Beleške jedne Ane, Skitam i pričam: putopisni dnevnik, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, 011, Istok-Zapad i mnogi drugi. Autor je niza dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Njegova poslednja knjiga Kako postati pisac, objavljena je ovog proleća. Prevođen je na francuski, nemački, engleski, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.