Daj nam sunca!

Pozorišna sezona je još u zamahu, a već bi se moglo reći da ju je obeležio Kokan Mladenović, pozorišni reditelj i od letos upravnik Ateljea 212, koji je u "Atelje" uveo revoluciju, u medije pometnju a, u međuvremenu, na scenama od Subotice do Kruševca postavio hit predstave.

Tekst: Vesna Knežević Baletić

Kokan Mladenović (1970) diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića i od tada širom Srbije i bivše Jugoslavije režirao više desetina zapaženih i nagrađivanih predstava. Bio je umetnički direktor pozorišta "Dadov", umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru i direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Laureat je značajnih pozorišnih nagrada. Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju koje će se od 26. maja do 4. juna održati u Novom Sadu, biće prikazane čak tri njegove predstave.

Da li se u Ateljeu 212 ove sezone dešava revolucija?

– Atelje 212 je osnovan da bude revolucionaran i hrabar. Sve što se dešava u našoj sezoni pod nazivom "Revolucija", prirodni je nastavak jednog pozorišta u kome su Mira Trailović i Jovan Ćirilov osnovali BITEF, pozorišta u kome se, odmah posle brodvejske premijere, igrala čuvena Kosa, u kome je Beket bio na repertoaru dok se veliki svet tek učio avangardi, u kome je Ljubomir Muci Draškić svojim Ibijem ismevao ludilo vlasti, a Radovanom Trećim sveprisutnu malograđanštinu, u kome se bušila rupa u Berlinskom zidu, dovoljno velika da se kroz nju prolazi s Istoka na Zapad, i obrnuto. Ove sezone, pokušavamo da, radeći desetak naslova koji iz različitih aspekata tretiraju fenomen revolucije i prevrata, odgovorimo na nimalo ugodno pitanje – šta se to s nama dogodilo od petooktobarske revolucije kojom je svrgnut Miloševićev režim, do danas. Je li to još jedna promašena decenija naših života, "jesmo li se", kako bi to rekli naši stari "za to borili" i kuda i zašto idemo?

Povodom revolucionarnog naziva tekuće sezone Ateljea 212 i povodom kompletnog dešavanja oko predstave Kosa, u javnosti postoje komentari da ste vi više vešt pozorišni menadžer nego revolucionar. Da li to primate kao kompliment ili kao klevetu i da li su ta dva pojma nužno kontradiktorna?

– Kakva je to revolucija, ako za nju ne zna niko? Revolucija se i pravi gromoglasno, na sav glas, sa željom da se stvari suštinski promene. Da li ćemo imati više publike ako sakrijemo svoje predstave od javnosti? Da li ćemo koristeći zastarele modele plasmana predstava moći da utičemo na stvarnost oko sebe više nego ako ih suštinski promenimo i shvatimo u kom vremenu živimo i kome se obraćamo? Pozorišta moraju da se bore za publiku, da je proizvode i zadrže. Raspadom bivše Jugoslavije koja je, sviđalo nam se to ili ne, bila zemlja sa kvalitetnijom kulturnom politikom od zemlje u kojoj mi danas živimo, nastupilo je vreme sistematskog ulaganja u primitivizam, vreme estrade i stimulisanje osrednjosti. Danas je, više nego ikada ranije, važno da pozorišta budu puna i da se ono što se sa scene saopštava, i formom i sadržinom, tiče publike, da je intrigira, provocira i uzbuđuje. Predstava Kosa je, očigledno, jednoj novoj generaciji pozorišnih gledalaca uspela da ponudi nadu u promene, veru da je pobuna još moguća. U rekordno kratkom roku, za svega nekoliko meseci, uspeli smo da skoro deset hiljada pre svega mladih ljudi vidi predstavu i na nogama dočeka pesmu "Daj nam sunca" na kraju predstave. Marketing postoji da gledaoca zainteresuje za predstavu, ali nema tog marketinga koji će vam podvaliti pozorišnu splačinu kao ukusno jelo u kome ćete uživati!

Da li je današnja pozorišna scena u Srbiji smela i provokativna ili udvorička?

– Pozorište je, kako to Šekspir kaže "ogledalo društva". Naše je pozorište, nužno, ogledalo društva u kome nastaje, a to društvo je, složićemo se, dezorijentisano tranzicionom jalovošću, obesmišljeno političkim trgovinama i pretvoreno, da se poslužimo banalnim metaforama, u farmu koju nadgleda veliki brat. Teško je očekivati da pozorište ostane imuno na sunovrat sistema vrednosti u društvu, ali je naš teatar, uveren sam, uprkos svim svojim problemima, bolji i smeliji od društva u kojem nastaje.

Dok se pletu priče oko upravnika Kokana Mladenovića, reditelj Mladenović žanje uspehe pred prepunim dvoranama i arbitrima pozorišnih festivala (pomenimo samo Dunda Maroja i Kosu) i ima čak tri predstave u dve selekcije ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Koliko vam to znači?

– Ja sam, pre svega, pozorišni reditelj. Ubeđen sam da je scena jedino važno mesto u pozorištu i duboko verujem da sve ostalo u pozorištu postoji da bi opslužilo tu čaroliju koja nastaje na sceni i zbog koje već nekoliko hiljada godina ljudi hrle u teatar. Svoj mandat upravnika shvatam kao četvorogodišnju režiju jednog teatra, njegovog specifičnog jezika i uloge u društvu. Što se mojih poslednjih režija tiče, Dundo Maroje Marina Držića, postavljen u Kruševačkom pozorištu, predstavlja ovu sjajnu dubrovačku komediju u muškoj izvedbi, onako kako bi je izvodili štićenici Kaznenog zavoda u Kruševcu, skupljeni sa raznih strana naše domovine, objedinjeni u želji da nadrastu svoj glumački amaterizam i oskudnost sredstava koje su im na raspolaganju za prikazivanje renesansne raskoši. O Kosi smo već govorili, a treća predstava kojom ću se predstaviti na ovogodišnjem Sterijinom pozorju jeste Pomorandžina kora Maje Pelević, komad koji sam režirao sa sjajnim glumcima Novosadskog pozorišta i koji govori o našoj nemogućnosti da se odupremo ultimativnim zahtevima vremena u kome živimo.

Mnogo ste radili u pozorištima van Beograda i polazeći odatle osvajali najveće nagrade. Kakva je pozorišna scena u Srbiji van prestonice?

– Beograd je grad sa tržištem glumaca i saradnika dostojnim ozbiljne evropske metropole. On vam omogućava sjajnu glumačku ekipu, ali vas, istog trena, suoči sa prezauzetošću aktera, obavezama snimanja, gostovanja i proces nastajanja predstave pretvori u stihiju koju je teško kontrolisati. S druge strane, manji gradovi, poput Sombora ili Kruševca, bez obzira na mestimične oscilacije u kvalitetu glumačkog ansambla, omogućavaju da proces nastajanja pozorišne predstave bude dostojan pozorišne umetnosti. Pozorišta u unutrašnjosti plaćaju preskup danak uljuljkivanju u lokalne aršine i čestim promenama uprava. Nedostatak kontinuiteta i autonomije pozorišnih kuća, kao mora pritiskaju teatre širom Srbije.

Šta (kao reditelj) trenutno radite, šta planirate, a šta priželjkujete?

– Upravo sam u Ujvideki sinhazu u Novom Sadu završio rad na Čovekovoj tragediji Imrea Madača, jednom od kapitalnih dela evropske literature, svakako najvećem štivu napisanom na mađarskom jeziku i jednom od onih komada koji, poput Ibzenovog Per Ginta pokušavaju da obuhvate istoriju ljudskog života, sa svim njenim blistavim trenucima i neverovatnim ponorima.

Šta nam do kraja sezone predstoji u Ateljeu 212?

– Pazarni dan Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, komad koji kroz specifični jezik Aleksandra Popovića razobličava naše mentalitetske zablude pomešane sa istorijskim stranputicama, zatim Fajnmanova Rasprava sa Če Gevarom u režiji Dušana Petrovića i Revolucija – master klas komad koji nastaje u saradnji Ateljea sa slavnim Bacačima sjenki iz Zagreba.

Najavili ste novu pozorišnu manifestaciju u Beogradu: "Mucijeve dane". Kažite nam, molim vas, nešto više o tome.

– "Mucijevi dani" su festival koji osnivamo u slavu sjajnog reditelja i upravnika Ateljea 212 Ljubomira Mucija Draškića. Festival nije takmičarskog karaktera, njegova svrha je razmena iskustava, saradnja i kreativno druženje pozorišnih ljudi iz nekadašnje Jugoslavije, prvenstveno iz gradova u kojima je Muci Draškić ostavio značajan rediteljskitrag. Tako će nam se na ovogodišnjem, prvom festivalu predstaviti pozorišta iz Zagreba, Sarajeva, Novog Sada, Sombora, Kruševca i, naravno, Atelje 212.

I na kraju, da se vratimo na početak. Da li je tačno da će tema sledeće sezone u vašem pozorištu biti SFRJ. Zašto?

– Sledeća sezona našeg teatra će proteći pod sloganom nEXt YUGOSLAVIA. EX – jer je to realno i NEXT – jer se ja lično nadam da bi moglo biti realno.