|
Stešnjena između starije žene sa ogromnom korpom prepunom kržljavog voća i povrća i vesele dečice u plavim školskim uniformama, koja su se neprestano došaptavala, gurkala i kikotala, nestrpljivo sam čekala da započne moje dugo iščekivano putovanje po Zelenortskim ostrvima. Bila sam jedina bela osoba među tamnoputim putnicima "hajejsa", popularnog Tojotinog kombija koji služi kao glavno prevozno sredstvo u zemlji. Arlindo, lepuškasti vozač sa kosom upletenom u kikice ukrašene raznobojnim perlicama, po ko zna koji put obilazio je glavni trg i doslovno otimao putnike od svojih konkurenata. Najzad, kada se upakovasmo kao sardine u konzervi i već počesmo da gubimo nadu da ćemo ikada krenuti, Arlindo uključi radio, a glasna, zarazna muzika u tren oka razgali dušu umornih putnika. Nestadoše razlike između bogatih i siromašnih, mladih i starih, stranaca i starosedelaca, mi postadosmo jedno telo koje se njiše uz zvuke te čudne mešavine radosti i tuge, afričkih ritmova i setnog portugalskog fada. Verovali ili ne, nikada nisam lepše putovala!
Da nije fantastične muzike i čuvene "bosonoge dive" Sezarije Evore, malo ko bi čuo za Zelenortska ostrva, vulkanski arhipelag u Atlantskom okeanu, nedaleko od obale Senegala. Nije ni čudo ako se zna da je ova mlada zemlja, nekadašnja portuglaska kolonija, svoju nezavisnost stekla tek pre nekih tridesetak godina.
Od prvog trenutka, kad sam iz aviona ugledala obrise ostrvlja, nisam mogla da se otmem utisku da se neko gorko našalio nazvavši ih "zelenim". Crvena, pustinjska zemlja, peščane dine, goli planinski venci nad kojima dominira crna kupa još aktivnog vulkana, bili su jedino što sam mogla da vidim dok sam sletala na aerodrom u glavnom gradu Praja na ostrvu Santjago. Od zelenila nije bilo ni traga! Zbog surovih klimatskih uslova ostrva su bila nenastanjena sve do dolaska Portugalaca 1462. godine, iako su na svega 450 km od zapadne obale Afrike. Ubrzo nakon otkrića ona postaju glavna usputna stanica za prevoz robova do Novog sveta, što im je dalo značaj i donelo kratkotrajan prosperitet. Česte suše i glad, međutim, koje su pogađale ostrva tokom 400 godina duge portugalske kolonizacije, kao i premalena ulaganja u razvoj zemlje, iscrpljivanje njenih inače neznatnih prirodnih resursa, doveli su do velikog talasa iseljavanja u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, tako da danas više stanovnika Zelenortskih ostrva živi u dijaspori nego u samoj zemlji.
I dan-danas se na ostrvima proizvodi jedva desetak odsto potrebne hrane, a pijaća voda se neretko dobija desalinizacijom morske. Zbog toga su cene u ovoj afričkoj zemlji evropske, ili čak više, što neretko zbunjuje turiste koji dolaze u sve većem broju. U zavisnosti od brošure koju imate, ova ostrva se nazivaju "novim Bahamima" ili "portugalskom verzijom Kanara", ali teško da bi i jedna od ove dve tvrdnje prošla ozbiljniju proveru zbog nedovoljno razvijene infrastrukture, odnosno relativno malih smeštajnih kapaciteta van glavnog turističkog centra Santa Marija na ostrvu Sal. Vlada, međutim, polaže velike nade u razvoj turizma, koji polako ali sigurno izrasta u glavnu privrednu granu zemlje.
Za tri i po nedelje mog boravka na Zelenortskim ostrvima, obišla sam šest od ukupno deset ostrva. Svako je priča za sebe. Razlikuju se ne samo po geografskim i klimatskim karakteristikama, već i po stanovništvu, dijalektima kojima se govori, muzici koja se svira.
Sal i njegov sused Boa Vista, glavni su turistički centri zemlje. Nude različite vrste turističkih atrakcija, pretežno prelepe peščane plaže, a konstantna vazdušna strujanja idealna su za jedrenje na dasci. Iako masovni turizam i nekontrolisana gradnja prete da u skorijoj budućnosti unište osetljive ekosisteme ovih ostrva, još uvek su morske dubine koji ih okružuju prepune raznovrsnog podvodnog sveta i pravi su raj za ronioce.
Santo Antao, najzapadnije u lancu ostrva, neodoljivo podseća na peruanske Ande sa svojim terasastim, zelenim dolinama i oštrim bazaltnim vrhovima. Ispresecano je uskim, vijugavim planinskim putevima sagrađenim od ručno tesanih vulkanskih stena koji slikovito govore o graditeljskim sposobnostima domorodaca. Ostrvo je odredište ljubitelja pešačenja i dobre kapljice, jer se na njemu nalaze brojne destilerije groga, nadaleko čuvenog nacionalnog pića koje se dobija iz šećerne trske.
Kulturna prestonica zemlje, živopisni kolonijalni gradić Mindelo na ostrvu Sao Visente, nezaobilazno je stecište poklonika dobre muzike i burnog noćnog života. U toku mog boravka na ostrvu održavao se karneval te je čitav grad plesao uz zvuke sambe do ranih jutarnjih časova. Najveće iznenađenje, za mene lično, bio je susret sa vlasnikom najpopularnijeg kluba na ostrvu koji je rođeni Beograđanin.
Najsnažnije utiske sam ponela sa ostrva Fogo (Vatra) koje je ime dobilo po još aktivnom vulkanu čija se poslednja erupcija dogodila 1995. godine. Crna vulkanska kupa koja se izdiže iznad nivoa mora do visine od skoro 3000 metara ne imponuje samo svojom grandioznošću već i surovom lepotom. U njegovom podnožju smeštena su dva naselja čijih 900 stanovnika prkosi stalnoj opasnosti od iznenadne erupcije vulkana. Najbrojniji stanovnici ovih mesta su deca što potvrđuje podatak da je čak 42 odsto populacije Zelenortskih ostrva mlađe od 14 godina. Iako žive u izrazito siromašnim uslovima, bez električne struje i tekuće vode, ovi neverovatno lepi mališani sa karakterističnim zelenim očima očarali su me svojim neposrednošću i vedrim duhom.
 |
U gradiću Sao Filipe, poslednje večeri mog boravka, imala sam prilike da prisustvujem nezaboravnoj svirci lokalnih muzičara koji su ne samo po svojoj virtuoznosti, spontanim improvizacijama, već i fizičkom izgledu neverovatno podsećali na kubanske. Pevali su o svojoj zemlji, o siromaštvu, ljubavi i gubitku, o suncu i kiši koja nikad ne dolazi. I tada sam prvi put shvatila šta je zapravo "saudade", osnovno osećanje koje prožima muziku "zelenih ostrva". Reč za koju nema pravog prevoda, reč u kojoj je sadržana ljubav i bol za nekim ko nam nedostaje, i strah da nam se zapravo nikad neće vratiti.
Sao Nikolau, Majo i Bravu nisam stigla da obiđem. Ona su ostala kao razlog za neku sledeću posetu, kao odgovor na pitanje "šta ćeš opet tamo"? Jer, onima koji to nisu doživeli, teško je dočarati energiju crne vulkanske zemlje, zvuke koladejire i morne, sunce i suze u očima zelenortske dece…, veliko moje "saudade"! | 
