|
Izložba "Francusko-srpska saradnja u oblasti arheologije" koja je otvorena u beogradskom Francuskom kulturnom centru krajem marta 2008. godine, javnosti je približila dosadašnje rezultate i otvorila neke nove stranice u istraživanju i konzervaciji Caričinog grada, Sirmijuma i Odeljenja za preventivnu zaštitu "Diana" Narodnog muzeja u Beogradu.
Želja organizatora – FKC, Arheološki institut i Narodni muzej u Beogradu, zatim muzeji u Sremskoj Mitrovici i Leskovcu – bila je da prikaže rezultate plodotvorne saradnje između francuskih i srpskih stručnjaka u oblasti arheologije koja traje već 35 godina. Pod istim nazivom izložbe objavljena je i publikacija koja sadrži tekstove Noela Divala, Vujadina Ivaniševića Miroslava Jeremića, Bernara Bavana, Perice Špehara, Vladana Zdravkovića, Mile Popović-Živančević, Patrika Blana, Mari Lor Kurbules, i Maje Franković.
 |
Kako nam je na samoj izložbi posebnu pažnju privukla trodimenzionalna prezentacija mogućeg izgleda kasnoantičkog naselja Caričin grad – Justinijana prima, odnosno glavnih građevina ovog lokaliteta smeštenog na jugu Srbije, kod planine Radan 28 kilometara od Leskovca, zamolili smo autora, arhitektu Vladana Zdravkovića da za čitaoce "New Review" objasni kojim je elementima bio rukovođen u svojim rekonstrukcijama (restitucijama, kako je na izložbi naznačeno) ovih zdanja, od čijeg nas nastanka u vreme cara Justinijana I (527–565) deli više od 14 vekova.
– Želim da na početku istaknem da je moje interesovanje za istoriju gradova, zapravo genezu urbanih entiteta počelo još 1992. godine kada sam bio student Arhitektonskog fakulteta u Beogradu – napominje Zdravković. |
– Tačnije, profesor Dimitrije Mladenović, koji je vodio predmet Istorija gradova, razvio je to interesovanje kod mene. Za temu sam tada izabrao Beograd, smatrajući da je dovoljno istražen te da ću na osnovu tih podataka lako uspeti da sačinim svoju rekonstrukciju. Nije, međutim, bilo lako. Nisam tada znao da raspolažemo sa tako malo relevantnih podataka iz urbane istorije našeg glavnog grada... Posle četrnaest godina bavljenja izradom arhitektonskih studija naših srednjovekovnih gradova u grafici i multimediji osnovni motiv ostao je isti – popunjavanje praznine u vizuelnom predstavljanju naše istorije i nasleđa na što je moguće naučno objektivniji i likovno i estetski prihvatljiv način.
Kad ste se priključili ekipi koja istražuje Caričin grad i na čemu zasnivate svoje trodimenzionalne "tvrdnje" da su određena zdanja upravo tako izgledala kako ih vi rekonstruišete?
|
– Sa francusko-srpskom ekipom koja istražuje ovaj lokalitet, počeo sam saradnju 2003. godine. Već te godine uradio sam arhitektonsku studiju Akropolja na ovom lokalitetu u 3D multimediji (MM). Takav rad je podrazumevao pribavljanje i analizu već postojeće arheološke i arhitektonske dokumentacije, zatim uvid u postojeće stanje na lokalitetu i širok spektar ličnih studija o svakoj građevini. Tek posle odbrane idejnih rešenja pred mešovitim naučnim timom pristupio sam radu u 3D. Već na prvom javnom izlaganju ovog materijala u Beogradu (FKC), domaća publika je veoma blagonaklono primila takvu rekonstrukciju, a za stručnjake je takav prikaz postao dobra platforma za dalje rasprave.
Da li je i inostrana javnost videla ove predloge restitucija?
– Da, posle Beograda materijal je bio prikazan na izložbi 2004. godine u Beču. Izložba se zvala "Tri grada, tri epohe", a uz Caričin grad, predstavljen je na isti način Beograd i Petrovaradin. To je zapravo bila prateća manifestacija Međunarodne konferencije za primenu računara u arheologiji i arhitekturi. U okviru konferencije održao sam predavanje upravo o Caričinom gradu.
Kako su strani stručnjaci reagovali?
– Bilo je to izuzetno iskustvo i odlična prilika za poređenje. |
 |
 |
Jer, na konferenciji su bili timovi naučnika i eksperata raznih profila iz oko 30 zemalja, tako da sam imao sagovornike za problematiku sva tri grada koja sam tamo prezentovao. Mađarski i austrijski arhitekti su se posebno interesovali za moju rekonstrukciju srednjovekovnog Petrovaradina, jer su smatrali da se rekonstrukcija na osnovu dotadašnjih istraživanja ne može uraditi. Ja sam krenuo od cistercitske arhitekture. Petrovaradin je, zapravo, cistercitska opatija, koju su sazidali francuski pripadnici tog reda za račun ugarskog kralja, pa otuda i poreklo imena Belafons – "studenac kralja Bele". Na toj konferenciji, ipak, najveći broj pitanja odnosio se na Caričin grad. I, možda je najvažnije istaći, da naše rezultate i obrazloženja niko od tako velikog broja naučnika nije osporio.
Da biste mogli da izvedete ovakve rekonstrukcije, odnosno restitucije gradova kako vi to pomoću računara postižete, morali ste sigurno da koristite određenu literaturu da biste analogijama izveli svoje zaključke.
– Za svaku građevinu izučavao sam stilski slična zdanja rimskog sveta i ranog srednjeg veka. Posebno sam proučavao postupak formiranja i posvećenja gradova. Koristio sam čak i neke veoma retke knjige do kojih sam vrlo teško došao. I, mislim da je ovakav multidisciplinarni postupak, koji sam primenio, iznedrio sasvim novo poimanje antičke arhitektonsko-planerske škole.
Za ove rekonstrukcije u 3D imali ste i saradnike čija su imena na prikazima tih virtuelnih predstava građevina koje su nekada činile Caričin grad. Da li su oni bili zaduženi za određene segmente tih rekonstrukcija?
– Za projekat Akropolj koji sam izveo 2003. godine, veliku pomoć u digitalizaciji i 3D obradi materijala pružio mi je Miloš Urošević. U sledećem projektu "Arhitektura Justinijanika" koji je rađen za EAR (Evropska agencija za rekonstrukciju) 2006. uz Uroševića, koji je radio 3D arhitekturu, učestvovao je još i Miljan Novčić, koji je realizovao 3D skulpturu. Moje zaduženje se odnosilo na izradu idejnih rešenja za sve modelovane strukture.
Da li će materijal prikazan u Francuskom kulturnom centru videti i publika izvan granica naše zemlje?
– Da, ovde je prikazan samo deo, a znatno više eksponata biće prezentovano na svetskoj izložbi o Vizantiji koja treba da se održi 2009. godine u Bonu. Svakako imponuje to što se Caričin grad našao među 10 najznačajnijih vizantijskih urbanih celina koje će tamo biti predstavljene. Posle Bona izložba bi trebalo da bude prikazana u Berlinu, Londonu i Beču, a nadam se da će je videti i beogradska publika...
| 
