Gradovi su slobodniji nego ljudi

Nekada jedan od vodećih pesnika poljskog šezdesetosmaškog novog talasa, danas jedan od najcenjenijih i najprevođenijih savremenih svetskih književnika, Adam Zagajevski, posetio je ovog proleća Srbiju.

Tekst: Vanja Savić
Fotografija: Milan Melka

Knjigu pesama "Antene", pesnika i esejiste Adama Zagajevskog na srpskom jeziku objavila je Izdavačka kuća "Arhipelag" u prevodu Biserke Rajčić. Bio je to povod za petodnevno druženje Zagajevskog sa piscima i ljubiteljima književnosti, Srpskim PEN centrom, Srpskim književnim društvom i Kulturnim centrom Beograda.

Dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu dobitnik je najviših poljskih i evropskih književnih priznanja, a njegovi eseji i pesme objavljivani su u svim značajnijim časopisima i novinama sveta.

Predsednik Srpskog PEN centra, Vida Ognjenović predstavila ga je novinarima beogradskih medija kao jednog od najvećih pesnika sveta.

– Njegovo gostovanje pokrenuće književni život ovoga grada i ove zemlje, rekla je gospođa Ognjenović recitujući pesmu "Slušanje muzike", Zagajevskog, koju je, kako sama kaže, pri prvom čitanju naučila napamet.

Zagajevski danas predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Hjustonu i koizdavač je "Literarne revije" u Parizu. Šezdesettrogodišnji gospodin, još od vremena poznatih poljskih nereda osamdesete, živi i stvara na relaciji Pariz–Njujork–Hjuston. Posle pada Berlinskog zida, ponekad se vrati i Krakovu, gradu u kojem je završio studije i bio profesor Filozofije i psihologije. Tokom boravka u Srbiji, pored Beograda, posetio je i Novi Sad i Sremske Karlovce.

Gospodine Zagajevski, prvi put ste u Beogradu. Iznesite nam svoj pesnički utisak?

– Došao sam iz radoznalosti. Dolazeći, razmišljao sam o paradoksalnosti susretanja nas pisaca iz Srednje Evrope. Pisce iz Beograda nisam susretao ovde ili u Poljskoj, već u nekim drugim gradovima na Zapadu. U Parizu sam upoznao Danila Kiša, kome sam se divio kao piscu i voleo ga kao čoveka. Iako se susrećemo negde tamo, u drugim delovima sveta, svi mi u stvari pišemo o svojim zemljama. Živim putujući na Zapad, pišući o ovom ovde. Ako čitate Danila Kiša, Ivu Andrića ili neke nove mađarske pisce osećate bolnu istoriju ovog regiona, koji kao da više veruje u umetnost nego ostali delovi Evrope. Ali, to ne pomaže puno u nekoj istorijskoj svakodnevici, a vera u umetnost nije uspela da se prevede na socijalni kontekst. Ipak, u prvom susretu osećam da je Beograd otvoren grad. Uliceu centru Beograda podsetile su me na ulice Madrida. Ovde pulsira jedan normalan život bez izolacije, jer ona je najgore što bi moglo da se dogodi.

U jednoj od svojih pesama napisali ste da su "gradovi slobodni, neuporedivo slobodniji nego ljudi". Da li taj stih još uvek smatrate svojim ili je on postao nešto više, deo istoimene pesme koja slobodno putuje svetom?

– Teško je setiti se, jer ima linija u tom stihu koje izražavaju nesvestan problem. Pišući tu pesmu mislio sam na veliku dramu svog života i gubitak rodnog grada Lavova. Malo je pesama koje sam napisao o tom gradu, ali su sve one meni lično veoma važne. Nisu nostalgične niti povezane s politikom. Poljska je donedavno bila poljoprivredna zemlja, a ja izgleda izražavam proces urbanizacije. Svako od nas mora da poseduje neki svoj lični pogled na svet, a ja ga stvaram upravo izražavanjem ljubavi prema gradovima. Jer, mislim da upravo u njima najbolje nastaje taj jedinstveni mikrokosmos u svakom od nas.

Svet i gradovi su se promenili u odnosu na period kada ste bili deo novog talasa, a onda postali "putnik koji ne putuje"?

– Ja sam putnik koji ne voli da putuje. Moj ideal je da nikuda ne putujem. Ali, život me nekim čudnim nizom slučajnosti naterao da veći deo života provodim po gradovima Francuske, Amerike ... u Berlinu. Najvažnije je što sam u putovanjima otkrio ono najbitnije, pronašao izraze univerzalnog i određeno zajedništvo svih ljudskih sudbina.

Po vašem mišljenju, kakve su aktuelnost i pozicija poezije i pesnika u 21. veku?

– Veliki evropski pesnici pokušavaju da shvate egzistenciju i zbog toga, u traganju za nekim drugim privlačnim temama, odustaju od kritičnosti koja je bila svojstvena pesnicima sedamdesetih. Svako od nas, čak iako nije hrišćanin, želi spasenje duše. Ona se spasava čuvanjem ličnog, a to se svakako gubi svakodnevnim gledanjem televizijskih kanala. Poezija danas više je vođena modom i književnost se prevodi na druge jezike ne zbog vrednosti već zbog popularnosti. Zbog toga jedna Rusija u poslednje vreme, posle Brodskog, ne daje velike pesnike. Tako je i sa Francuskom u kojoj je evidentna velika kriza poezije. S druge strane, Irska već dugo nudi svetu izvrsnu poeziju.

Internet i poezija?

– Nemam ništa protiv interneta. Mnogo mi pomaže u radu i ako pišem neki esej, a treba mi neki citat, pronađem ga na internetu. Ipak, on nije knjiga. Nema korice i nema oreol knjige u kojoj olovkom možete podvlačiti delove teksta koji vam se dopadnu. Jedino što smatram lošim jeste isključivo svođenje čoveka na internet informaciju, bez dodatnog čitanja knjiga.

Poezija dakle još uvek postoji?

– Na gostovanjima po drugim zemljama često doživljavam uzbudljive susrete. Na jednom američkom univerzitetu prišla mi je mlada, lepa devojka i rekla da joj je jedna moja pesma spasila život. Ne mogu da verujem u njenu priču do kraja, ali možda se upravo u tom susretu skriva pravi smisao poezije koji je veći od svih nas. Moja putovanja otkrivaju postojanje divnih čitalaca širom sveta. Iako je to mali krug ljudi, oni su ipak so društva u kojem žive.

Bibliografija Adama Zagajevskog: knjige pesama, "Saopštenja" (1972), "Mesarnice" (1975), "Pismo" (1982), "Oda množini" (1983), "Putovati u Lavov" (1985), "Platno" (1990), "Ognjena zemlja" (1994), "Žeđ" (1999) i "Antene" (2005); romani "Toplo je, hladno je" (1975), "Apsolutno osluškivanje" (1982), "Tanka linija" (1983), autobiografska proza "Druga lepota" (2000) i knjige eseja, "Solidarnost i samoća" (1990), "Dva grada" (1995), "Mali Larus" (1991), "Odbrana vatrenosti" (2002)...