Za reditelja Srdana Golubovića to znači da još uvek crpi proizvode svog rada, ali nema odnos prema svom filmu i ne može da govori o tome kako ga publika na festivalima u inostranstvu doživljava:
– Kad prođu svi festivali, a to je otprilike za godinu dana, sešću i još jednom pogledati film i tek onda ću, možda, imati novo viđenje svog dela. Previše sam vremena proveo u svemu tome da bih u ovom trenutku imao želju da ga ponovo vidim.
U ovom trenutku su čak tri američke kompanije zainteresovane da kupe prava na rimejk filma "Klopka":
– Cela priča mi je zanimljiva samo utoliko što mislim da bi taj rimejk bacio jedno novo svetlo na original i dao mu mnogo veći publicitet nego što ga sada ima u SAD. U tim ponudama stoji i podatak da bi budžet rimejka filma "Klopka" iznosio između 12 i 18 miliona ("Klopka" je koštala milion i dvesta hiljada evra), što je u američkim okvirima srednji viši budžet. U odnosu na priču kakva je "Klopka", to je veoma, veoma dobar budžet, što znači da podrazumeva i angažovanje nekih veoma poznatih glumaca.
Od kada niste videli svoj film?
– Odavno. Nisam ga gledao na premijeri na FEST-u, nisam ga gledao na festivalu u Berlinu... U stvari, poslednji put sam ga gledao u laboratoriji kad sam ga završio. Gledam delove, uđem u salu, vidim parče i izađem.
Kako ta tragična priča o propasti srednje klase u nas i nemoć jedne današnje građanske porodice da nađe dvadeset šest hiljada evra za operaciju svog bolesnog deteta, deluje na publiku u inostranstvu?
– Mislim da su glavna odlika i najveća snaga filma u činjenici da je ta priča univerzalna i samim tim prepoznatljiva. Negde ta operacija na srcu košta 26, negde 50, a negde 300.000 evra, ali suština te nesreće je uvek ista. Samo patnja malo drugačije košta. Ono što je u početku bio hendikep filma – da je to ostvarenje koje Zapad ne očekuje, jer nije priča o nama onakva kako oni misle da je ispravno – sada se polako pretvara u kvalitet. "Klopka" nije film koji na bilo koji način dodvoravanjem pokušava da osvoji zapadnu publiku. Naprotiv. To je film sa slikom o nama koja je njima na Zapadu nepoznata. Za mene je to najveći kompliment.
Kakva je slika o nama koju Zapad očekuje, ili čak priželjkuje u jednom umetničkom delu kao što je film?
|
– To vam je isto kao što i mi imamo sliku o nekome kakvu očekujemo. Kada kažemo iranski film, mi vidimo siromašno selo i, ako nije tako, to na neki način zloupotrebi naše strpljenje i naše viđenje te kinematografije. Kao što gotovo da ne očekujemo iz Kazahstana urbanu mladalačku priču... Kad smo mi u pitanju, pri tom mislim mi sa prostora bivše Jugoslavije, na Berlinskom festivalu su u poslednji desetak-petnaest godina dobro prolazili filmovi koji su se isključivo bavili političkim aktuelnostima. To je ono što se od nas očekuje. Bio je film Ljubiše Samardžića "Nebeska udica" koji govori o bombardovanju, hrvatski film "Svjedoci" Vinka Brešana, "Grbavica" – film koji je pobedio... to su filmovi koji se bave političkim temama, a toga u mom filmu nema.
Nema bukvalno i direktno, ali suštinski i te kako ima? |
 |
– Da, ima u bekgraundu, ali se film ne bavi tim političkim aspektom. i veoma sam srećan što se na festivalu u Berlinu i na ostalim festivalima posle projekcije nije govorilo o politici, već o filmu. Čak je jedan nemački novinar na konferenciji za štampu rekao da se prvi put posle petnaest godina o jednom filmu iz Srbije i sa prostora bivše Jugoslavije u Berlinu ne govori kao o filmu koji se bavi političkom aktuelnosti, već se govori o estetici, govori se o glumi, režiji, scenariju... To mi je bio veliki kompliment.
Kao što vam je, pretpostavljam, veliki kompliment i činjenica da u Americi postoji veliko zanimanje za vas, posebno za snimanje rimejka vašeg filma?
– U ovom trenutku su čak tri američke kompanije zainteresovane da kupe prava na rimejk filma "Klopka", a pošto se mi u to ne razumemo ("mi" je producentska kuća Srdana Golubovića "Baš Čelik", prim. R. S.), angažovali smo jednu agenciju iz Los Anđelesa koja pregovara u naše ime. Ista agencija počinje i mene da zastupa u Americi. Jedna od te tri ponude je po mom mišljenju veoma zanimljiva, jer je reč o producentskoj kući koja se isključivo bavi radom filmova koji su pravljeni kao rimejk po nekom originalu. Što se mene tiče, cela ti priča mi je zanimljiva samo utoliko što mislim da bi taj rimejk bacio jedno novo svetlo na original i dao mu mnogo veći publicitet nego što ga sada ima u SAD. U tim ponudama stoji i podatak da bi budžet rimejka filma "Klopka" iznosio između 12 i 18 miliona ("Klopka" je koštala milion i dvesta hiljada evra), što je u američkim okvirima srednji viši budžet. U odnosu na priču kakva je "Klopka", to je veoma, veoma dobar budžet, što znači da podrazumeva i angažovanje nekih veoma poznatih glumaca.
Mene kao reditelja rimejk "Klopke" ne zanima i ne znači da bi mi oni i ponudili da ja to režiram. A i kada bi mi ponudili, ne bih je radio jer sam jednom radio tu priču i ne vidim potrebu da je radim dva puta.
"Klopka" je film u kojem se i te kako vidi vaš stav spram onoga što se događa u Srbiji poslednjih godina. Kako biste definisali taj svoj, uslovno da kažem, ipak, politički kredo?
 |
- Ako živite u Srbiji, a bavite se umetnošću, nemoguće je da nemate i politički stav. Možda je to moguće u Norveškoj ili Švajcarskoj, ali u Srbiji je jednostavno nemoguće. Moj prvi film, "Apsolutnih sto", bio je stav. To je bio krik, bes, u odnosu na vreme u kojem smo živeli. I jedna mladalačka energija koja se protivila sistemu u kojem smo živeli. Mislim da je "Klopka" jedna zrelija emocija, jedno razočaranje. Moje lično razočarenje zato što šest i po godina posle petog oktobra 2000. godine mi ne živimo bolje u ovoj zemlji, ali ne zato što nismo bogatiji, već zato što nismo bolji ljudi. I to je najveća tragedija koja nam se kao društvu dogodila, jer nismo priznali sebi da smo činili neke loše stvari. Put ka priznanju je put ka katarzi, a put kroz katarzu je put unapred. Reforma društva nije samo reforma socijalno ekonomskog sistema, već pre svega reforma moralnih i suštinskih vrednosti u jednom društvu. |
Ako se to ne dogodi, društvo ne može da ide napred. "Klopka" je moje veliko razočaranje zbog onoga što se do danas nije dogodilo u Srbiji i u tom smislu moj film je i moj politički stav. Ili, tačnije rečeno, moj ljudski stav. Nisam siguran da napolju to vide baš na takav način.
U "Holivud riporteru" je objavljen spisak deset najboljih filmova ovogodišnjeg festivala u Berlinu među kojima je i vaš film. To je stvorilo prvu sliku u Americi o vama, tako da sada postoji veliko zanimanje i za vas kao reditelja?
– Ne želim da imam prevelika očekivanja od toga, jer moja suštinska ambicija jeste da živim u Beogradu i da radim filmove u Srbiji. Moj san je bio oduvek ovde, a ne u Americi. Inače, počeli su da mi stižu scenariji od jedne veoma poznate producentske kuće, možda i najveće u Americi. Šalje mi ih i agencija koju sam angažovao. Čitam te scenarije koji su veoma dobro profesionalno napisani, ali većina njih me uopšte ne dotiče. Mislim da je upravo taktika tih producenata da mi šalju najrazličitije scenarije da bi videli na šta ja reagujem. Trudim se da im iskreno kažem šta mislim o tim scenarijima kako bi im što pre bilo jasno šta me zanima, a šta ne. Čitanje scenarija i moji komentari na njih su upravo vrsta upoznavanja sa mnom i sa senzibilitetom koji mene interesuje. Zato mi i šalju toliko tekstova, jer je to jedini način da se razumemo šta bih ja voleo.
Inače, o tom svetu ne znam mnogo, ali znam da reditelji u toj industriji nisu zvezde i ja bih u Ameriku eventualno otišao kao reditelj koji nije prva liga, koji nema Zlatnu palmu i nema reputaciju nagrađivanog reditelja u Kanu ili Veneciji... Ja sam njima zanimljiv zato što su u filmovima "Klopka" i "Apsolutnih sto", koji su sada videli, prepoznali jedan autorski duh i, kako su mi kazali, to što besprekorno vladam filmskim zanatom. To njih, u stvari, najviše zanima. A nemam nikakvu zabludu da moja pozicija njima tamo nešto znači. Jedino što ta vrsta priznanja prija i čovek ne može da bude ravnodušan. I bez obzira na moju rečenicu da želim da živim u Beogradu i radim filmove u Srbiji, postoji i čuvena rečenica Džona Lenona: "Život se dešava i ako mi imamo i neke druge planove."
|
Srdan Golubović i Nebojša Glogovac |
Razmišljate li šta bi, da je živ, rekao vaš otac Predrag Golubović o vašem filmu?
– O tome sam dosta razmišljao. Mislim da bi bio veoma ponosan. Jer, bez obzira na sve, moj film pokazuje ljudsku zrelost i zrelost kao umetnika, i mislim da bi on na to bio veoma ponosan. Od trenutka kada mi je otac umro, a tada sam imao 22 godine, bežao sam od uticaja koji je on imao na mene, što je potpuno prirodno, i pokušavao sam da izgradim svoj senzibilitet i svoj stil. Sada, kako ulazim u zrelije godine, osećam da se na neki način vraćam uticaju koji sam primao od njega. To je normalan proces da se prirodno vraćaš uticaju od kojeg si nekada bežao. Sledeći film koji pripremam mislim da je još više vraćanje tom uticaju koji je moj otac imao na mene. Prirodno je i normalno da je najviše što sam naučio, bilo od njega.
Znači li to da novi film radite po vlastitom scenariju?
– U ovom trenutku to je još uvek pravljenje strukture priče, odnosno sinopsisa koji se bazira na istinitom događaju.
Iz bliske ili dalje prošlosti?
– Iz relativno bliske prošlosti. | 
