Kvalitet ima publiku

– U pozorištu me zanima mogućnost formalnog istraživanja i izrazito dobra tema, priča koja je višeznačna i metaforična – kaže Tanja Mandić Rigonat, jedan od selektora ovogodišnjeg Sterijinog pozorja i rediteljka komada "Seksualne neuroze naših roditelja", koji je nedavno premijerno izveden u Narodnom pozorištu.

Tekst: Vesna Knežević Baletić
Fotografije ljubaznošću Narodnog pozorišta

Pozorišna rediteljka, pesnikinja i dramaturg Tanja Mandić Rigonat jedan je od selektora 53. Sterijinog pozorja, našeg najprestižnijeg pozorišnog festivala, koji se od 26. maja do 5. juna održava u Novom Sadu. Ovaj laskavi, a zbog prevrtljive pozorišne čaršije često i nezahvalni zadatak, dobila je posle desetak godina rada u pozorištu i dvadesetak predstava koje je najčešće postavljala u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i Narodnom pozorištu u Beogradu. U potonjem je 30. aprila ove godine, na sceni "Raša Plaović", premijerno izveden komad mladog švajcarskog pisca Lukasa Barfusa "Seksualne neuroze naših roditelja" sa izvanrednom Vanjom Ejdus u ulozi socijalno neobaveštene Dore, a u Tanjinoj inventivnoj režiji.

Zašto ste izabrali ovaj naslov?

– Zato što mislim da je to jako dobra drama, sa dobrom temom i dobrom pričom. Postavljena je tako da me je navela i da se bavim pozorišnom formom, a to volim da radim. Odnosno, volim eksperimentalno, istraživačko pozorište, želim da svaka moja naredna predstava bude pomeranje u osvajanju tog pozorišnog jezika u odnosu na ono što sam pre toga radila. Isto tako, volim pozorište koje me privlači putem emocija i intelekta, a ne volim pozorište u odnosu na koje sam posmatrački superiorna i u kojem je sve na prvi pogled jasno, zapravo pozorište koje je reciklaža već viđenog, bilo na filmu bilo u pozorištu. Znači zanima me mogućnost formalnog istraživanja i izrazito dobra tema, priča koja je višeznačna i metaforična.

Sudeći po naslovima koje ste u poslednje vreme radili zanimaju vas savremene teme i problemi današnjeg društva?

– Jeste. Ja sebe kao reditelja posmatram od vremena kada sam uradila "Lolitu", davne 96–97. godine i od tada do danas se uočava linija mog interesovanja. U tom periodu režirala sam "Čoveka slučajnosti", "Bergmanovu sonatu", "Kiseonik, "Hitler i Hitler".... Poslednjih godina sam naročito bila inspirisana savremenom ruskom dramom kao najzanimljivijom i najznačajnijom pojavom u okviru savremene evropske dramaturgije. Ruski mladi pisci na duhovit i paradoksalan način spajaju velika moralna pitanja koja je postavio još roman 19. veka ruske književnosti, mislim pre svega na Dostojevskog, sa istraživanjem pozorišnog izraza sovjetske pozorišne avangarde, mislim na Harmsa i Vavedenskog. U takvom jednom spoju, a u sudaru sa ruskom realnošću, dobili smo dragocenu dramaturgiju koja je za mene nešto najznačajnije što postoji na savremenoj evropskoj sceni.

Kojim se moralnim problemima današnjeg društva bavi komad "Seksualne neuroze naših roditelja"?

– U ovom komadu je veoma naglašen sukob između drugačijeg pojedinca i njegove okoline. Pod lupom našeg proučavanja su odnosi između majke i kćerke, oca i majke, oca i kćerke, odnosno način na koji funkcioniše jedna neurotična porodica i mehanizmi kojim roditelji guše autentičnost deteta da bi preko njega iživeli nešto svoje. Bavimo se pojmovima ljubavi i erotske privlačnosti u današnjem svetu neljubavi. Jer mi ne živimo u svetu ljubavi i seksualnosti nego u porno svetu i to na svim nivoima – političkom, kulturnom, društvenom... U današnjoj civilizaciji ljubav je odvojena od seksualnosti. A seksualnost je u stvari čitav jedan svemir koji pripada bogu Erosu koji je nosilac životne energije. Kada to gasite, gasite samu ideju života. Ta vrsta erotskog prisutna je u razvijanju talenta, u razvijanju osobenosti, razvijanju drugačijeg. A biti ličnost zapravo znači biti drugačiji, biti svoj, a ne prilagođen po nekom konzumentskom modelu. To je bila i tema "Kiseonika", a u bliskoj je vezi i sa "Hitlerom i Hitlerom". Ja se krećem u tom tematskom krugu.

Koja stuktura ličnosti je danas društveno poželjna?

– Poželjno je licemerje. Pre deset godina sam napisala pesmu koja je objavljena u mojoj zbirci "Iz života ptica" a koja počinje stihovima: "Nemoj da budeš maneken, molim te, ni deca nam neće biti manekeni, nadam se." A biti maneken to znači biti onaj koji u trenutku sa sebe svlači jednu društvenu ulogu i navlači drugu, neko ko stalno laže i tim laganjem pribavlja svoje društvene dobiti. Biti iskren, dobar, vredan, požrtvovan, spontan, nije cenjeno u današnjem svetu. Mislim na nas i ovde, jer me to zanima, to me se tiče.

Vi ste selektor ovogodišnjeg Sterijinog pozorja pa imate dobar uvid u to kakva je bila pozorišna sezona?

– Nezahvalno je ocenjivati, ali na osnovu viđenog mogu da kažem da imamo jednu generaciju mladih pisaca, prvenstveno spisateljica koje svake godine pišu sve bolje i bolje komade. Dakle, imamo jednu živu dramsku scenu kada je u pitanju pisanje. Mislim na Milenu Marković, Maju Pelević, Milenu Bogavac, Mariju Karaklajić i naravno Biljanu Srbljanović. Predstave koje sam ove godine gledala pre svega krasi izrazito visok glumački nivo. Rad naših reditelja pre svega se očitava u saradnji sa glumcima. Imamo izvanredne glumce. Ono što možda nedostaje našem pozorištu to je hrabrije istraživanje pozorišnog jezika i pozorišnih formi. Kao da strahujemo da nećemo imati publiku ako primenimo eksperiment. A to nije tačno. Sve što je bilo rađeno sa velikim zahtevima i prema glumcima i prema tekstu – uvek je imalo publiku. Kvalitet se prepoznaje. To vidite i po tome šta naša publika voli da gleda na Festivalu autorskog filma, šta na Festu, koje knjige kupuje na Sajmu knjiga, šta sluša. Nije cela Srbija turbo Srbija, to je lažna slika Srbije. Naša publika ima izgrađen ukus.

Kada govorimo o pozorišnom životu Srbije najčešće mislimo na Beograd, a postoje dobra pozorišta i van prestonice.

– Postoje, kako da ne. U ovogodišnjoj selekciji Pozorja je i predstava Zrenjaninskog pozorišta rađena po tekstu Ivana Lalića, u režiji Egona Savina. Sem Zrenjanina i Novog Sada, zanimljivu pozorišnu scenu ima i Subotica. Naravno, to nije kao u vreme Ljubiše Ristića kada je čitava Subotica bila grad– pozorište, ali tamo rade neki veoma zanimljivi reditelji poput Androša Urbana, koji je jedna izrazita rediteljska ličnost. Ima dobrih pozorišta i van Beograda.

Kako ste pravili selekciju predstava rađenih po tekstu domaćih autora za 53. Sterijino pozorje?

– Ja sam želela da ovom selekcijom markiram najmarkantnije pozorišne događaje, rađene u ključu različitih poetika. Da markiram ono što je zaista obeležilo proteklu sezonu, a da pri tom taj odabir ne bude nužno diktiran isključivošću mog ukusa, nego svega onoga što ja nosim i kao intelekt i kao pozorišno iskustvo gledaoca. Dakle, ne da namećem ono što bih ja volela kao nekakav rediteljski koncept, jer ja svoje koncepte živim kroz svoje predstave, nego da prepoznam različitost rukopisa mojih kolega reditelja. Zato u ovogodišnjoj selekciji ima potpuno različitih predstava kao što su, recimo, "Tako je moralo biti" i "Putujuće pozorište Šopalović", kao nekakvi ekstremi. Tu su i predstave "Instant seksualno vaspitanje", rađena po značajnom tekstu Đorđa Milosavljevića koji hrabro govori o svetu današnjih tinejdžera i novi tekst Biljane Srbljanović u veoma suptilnoj režiji Dejana Mijača, kao i već pomenuti komad "Putujuće pozorište Šopalović", jedan esej o pozorištu koji pred pozorišne sladokusce postavlja pitanje šta je to dekonstrukcija, a šta destrukcija u pozorištu. Dakle, to je najšire moguće postavljena selekcija. Otuda i dve predstave Egona Savina, jer mene nije zanimalo koliko predstava jednog reditelja pozivam, ja sam pozivala predstavu. I nije me zanimala ona bolesna psihologija i praksa da zadovoljavam nekakav ključ. Mene su zanimale predstave i njihova ukupna vrednost u svim pojedinačnim segmentima – glumi, scenografiji, kostimu i rediteljskom rukopisu, koji sve to objedinjuje i prepoznaje se. Dakle harmoničnost viđenog. Pomenula bih pozorišni poduhvat iz Niša koji nije ušao u selekciju. To je komad "Odabrani i uništeni" u režiji Kokana Mladenovića, koji nije u selekciji jer ne zadovoljava sve komponente, ali želim da naglasim zanimljivost tog pozorišnog čina.