Netaknute peščane plaže, tirkizno more i bujne kišne šume, i danas očaravaju mnogobrojne turiste iz svih krajeva sveta. U takvom idiličnom okruženju, na mestu gde se nekada završavao čuveni "Put zlata", nalazi se kolonijalni gradić Parati, koji pleni svojim arhitektonskim skladom i romantičnom atmosferom prohujalih vremena.
"Vamo cavalo!", uzviknu Žoao, mršavi, tamnoputi kočijaš i pucnu uzdama po leđima pogurenog konjića. Životinja se namah trgnu i začu se ritmički topot kopita po kaldrmom popločanoj ulici. Udobno zavaljena na zadnjem sedištu kočije, uporno sam mahala lepezom izrađenom od perja tropskih ptica, pokušavajući da bar malo ublažim žar podnevnog sunca. Prolazili smo pored baroknih crkava i palata, u čijim su skrivenim dvorištima rasle egzotične biljke i redova dugačkih, belih zgrada sa živo ofarbanim prozorima i vratima. Žoao je neprestano pokazivao na stara zdanja i govorio o poznatim ljudima i bogatim trgovcima koji su tu živeli. S vremena na vreme bi nas mimoišao pokoji biciklista, noseći korpe prepune sveže ribe, rakova i školjki. Prošavši niz uzanih uličica izbismo na obalu odakle se pružao najlepši pogled na panoramu grada. Slikar sa štafelajem strpljivo se trudio da ovekoveči barke koje su se lagano ljuljuškale na mirnoj površini mora. Na susednoj plaži, tri bosonoga dečaka puštala su zmaja koji se visoko vijorio na zagasito plavom nebu. Pomislih da se nalazim u nekom drugom vremenu, a asfaltna džungla Sao Paola, koji sam napustila prethodne večeri učini mi se kao ružan san. Tako započe moj susret sa Paratijem, jednim od najšarmantnijih gradića na 7.500 km dugoj obali Brazila.
Zvanično, grad su osnovali portugalski kolonisti 1667. godine, ali njegova istorija počinje čitav vek ranije i prepuna je misterioznih priča o zlatu, gusarima, masonima i robovima. Pre dolaska Portugalaca ovo uzano parče obale, stešnjeno između planinskog venca Sijera de Mar i zaliva Ilja Grande, naseljavali su Indiosi iz plemena Gvajana. Oni su čitavu ovu oblast nazivali Parati, što na jeziku Tupi znači "Reka riba". Čak i danas, brazilski cipal (Mugil Brasiliensis) dolazi da se mresti u okolnim rekama koje se ulivaju u zaliv Paratija.
Za Parati kažu da je mesto na kojem se susreću putevi kopna i mora. Podignut je na početku staze, koju su najpre utabali tapiri još pre nekih desetak hiljada godina, a zatim vekovima koristili Indiosi za prelaz preko praktično nesavladivog zida primorskih planina obraslih neprohodnom atlantskom šumom. Ovaj je put imao ključni značaj za razvoj grada jer je postao polazna tačka iz koje je krenula kolonizacija brazilske teritorije i osvajanje njegove unutrašnjosti.
Nakon otkrića tada najbogatijih svetskih rudnika zlata (1696. god) u planinama susedne države Minas Žerais, grad dobija na značaju i od malene trgovačke varošice prerasta u drugu po veličina luku Brazila. Mnogobrojne galije sa tovarima zlata i dragog kamenja kretale su put Rio de Žaneira i Portugala, usput se mimoilazeći s brodovima krcatim afričkim robljem na putu za rad u rudnicima ili na plantažama šećerne trske. Za kratko vreme u gradu se steklo ogromno bogatstvo, koje se danas može prepoznati u brojnim baroknim crkvama, palatama trgovaca i moreplovaca. O moći Paratija slikovito govori podatak da je 1711. godine kapetan Fransisko do Amaral Gurgel isplovio sa tovarom od 1.000 sanduka šećera, 200 grla stoke i 610.000 zlatnih kruzerosa, za otkup Rio de Žaneira koji se nalazio pod pretnjom francuske opsade.
Zlatno doba Paratija nije dugo potrajalo. Zbog čestih piratskih napada, portugalska kruna je započela izgradnju kraćeg i bezbednijeg kopnenog puta za Rio de Žaneiro. Godine 1718. novi put, takozvani kaminjo novo, konačno je probijen i postaje glavna trgovačka arterija za snabdevanje rudnika u državi Minas. Time su dani ekonomskog procvata Paratija bili završeni, mada je stari put još neko vreme ostao u upotrebi, ali pretežno za transport namirnica i robova. Najzad, u drugoj polovini osamnaestog veka, sa završetkom zlatne epohe, okončano je i doba prosperiteta Paratija i on je polako pao u zaborav. Ono što je, međutim, predstavljalo tragediju za ekonomiju u prošlosti ispostavilo se kao osnova za njen razvoj, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Skoro potpuno zaboravljen i napušten, grad je uspeo da sačuva svoj originalni izgled i danas predstavlja jednu od najinteresantnijih turističkih destinacija Brazila.
Istorijski centar grada upisan je u listu Uneskove svetske baštine kao primer najskladnije kolonijalne arhitekture. Nije ni čudo, ako se zna da su sve ulice bile planski projektovane i usmerene od istoka ka zapadu i od severa ka jugu. Svaka gradnja bila je strogo regulisana zakonom, a onom ko bi se oglušio o njegove odredbe sledilo je plaćanje visokih novčanih kazni, pa čak i zatvor. Veliki uticaj na urbanističke i arhitektonske odlike grada imali su masoni koji su bili i njegovi najznačajniji pokrovitelji. Masonski simboli, brojevi i boje u velikoj meri su određivali proporcije i izgled fasada, kao i raspored ulica i kvartova. No svakako najinteresantija arhitektonska odlika Paratija jeste njegovo prožimanje s prirodom koje se najupečatljivije može videti u noćima punog meseca kad pod dejstvom plime more prodire u sve njegove ulice.
Danas je Parati u potpunosti okrenut turizmu. Stare vile su pretvorene u ekskluzivne hotele i restorane koji odišu patinom prohujalih vremena. Iako su cene u njima relativno visoke za brazilske pojmove, uvek su dupke puni i za mesto je potrebno rezervisati čak mesecima unapred.
Parati je takođe čuven kao stecište umetnika, prvenstveno slikara i pesnika iz svih krajeva sveta. Na svakom koraku sam nailazila na umetničke galerije i prodavnice suvenira u kojima se može naći roba za svačiji ukus i džep – od drvenih figurica životinja koje izrađuju Indiosi pa sve do nakita sa skupocenim dragim kamenjem vrhunskog dizajna. Grad je poznat i poklonicima sedme umetnosti, jer je često služio kao dekor za snimanje filmova, novela i brojnih video spotova.
Jedna od najnovijih turističkih atrakcija Paratija, upravo je stari put zlata, koji je tek nedavno ponovo otkriven. Napušten krajem osamnaestog veka, ovaj 1.200 km dug put ubrzo je potpuno zarastao u prašumu i danas je tek jedan njegov deo raskrčen i dostupan posetiocima.
Priroda je ovde bila izuzetno darežljiva pa je Paratiju podarila 65 tropskih ostrva i preko 100 prelepih plaža sa kristalno čistom vodom. Sam Amerigo Vespuči, po otkriću zaliva Ilha Grande, na svom drugom putovanju po Južnoj Americi, ushićeno je zapisao: "Kad bi postojao raj na zemlji, onda bi on bio ovde!". Ukrcala sam se na jednu od škuna, rešena da i sama osetim oduševljenje prvih istraživača i moreplovaca pri susretu sa ovim čarobnim predelima. I bili su sasvim u pravu! Tirkizna boja vode, nedirnute peščane plaže okružene bujnom vegetacijom i mnoštvo predivnih tropskih ptica svakako su najlepša moguća vizija raja koju sam mogla da zamislim. Ali to nije sve! U morskim dubinama krije se pravo bogatstvo podvodnog sveta, pa je Parati odlična destinacija za sve ljubitelje ronjenja.
Kad sam se vratila sa izleta već je bio mrak. Ulice osvetljene tek pokojim fenjerom na gas bile su puste. Iz daljine su dopirali lagani taktovi bosa nove i smeh. Prođoh pored mladog para koji se strasno ljubio u senci stare kapije. More je nadiralo kroz ulice i kanale grada. Bila je to vrela letnja tropska noć. Noć punog meseca nad Paratijem...
| 
