 Priče Mihajla Pantića svrstavaju se u beogradsku proznu tradiciju, ali se nazivaju "novobeogradskim". Ne samo zbog toga što se odvijaju u stanovima, ulazima betonskih zgrada i širokim osvetljenim bulevarima, mračnim zaboravljenim ulicama i obalama grada na levoj obali Save i njenom ušću u Dunav, već zato što u sebi nose sudbine i tajne Novobeograđana.
Nagrađena zbirka zove se "Ovoga puta o bolu". U svakoj od dvanaest priča dominira motiv bola, ali svako druženje sa njima donosi katarzu; pročišćenje kroz čitanje redova o monotonim promišljanjima i intimnim uspomenama ispunjenim novobeogradskom svakodnevicom.
Pripovedanje Mihajla Pantića u ovoj knjizi "doživelo je svoj vrhunac... nadilazeći lokalne okvire prostora i vremena", zapisao je žiri za dodelu ovogodišnje Nagrade grada Beograda za književnost. Žirijem je predsedavao jedan od najcenjenijih srpskih pisaca i član Srpske Akademije Nauka, Dragoslav Mihailović, a nagrada je Mihailu Pantiću dodeljena 19. aprila 2008. u Svečanoj sali Skupštine grada.
Još jedno priznanje u Vašoj gotovo tri decenije dugoj spisateljskoj karijeri, ali, reklo bi se, posebno, jer dolazi od grada u kom živite…
– Onaj koga Beograd kao svog stanovnika uvaži i nagradi, može reći da je nešto u životu uradio. To nije nikakva idealizacija, to je tako. Beograd je, inače, kao i svaki drugi veliki grad, kao i svako drugo mesto na kom se po sili sudbine živi, pun protivrečnosti. I kao takav, vrlo je podsticajan za pisanje. Ponekad mislim da možda uopšte ne bih pisao da se nisam rodio u njemu.
Koliko istorija i svakodnevica jednog grada, u ovom slučaju Novog Beograda, njegova arhitektura, ritam i geografski položaj, određuju život njegovih stanovnika?
– O tome uglavnom i pišem, pokušavajući da za sebe, polazeći od sopstvenog slučaja, dokučim odgovor. Već sam više puta napisao da je tragički, ali i radosni intenzitet života moguć svuda, pa i na Novom Beogradu, samo mi se tu, budući da u njemu živim maltene od rođenja, otkriva punom snagom, u punom obliku. Novi Beograd poravnava razlike, on ukida hijerarhije, pretapa u njega donete navike, u njemu nema elite, niti se u njemu život odvija po scenariju starijih gradskih sredina. On je grad sklopljen od više gradova, dinamičan, prostran i prozračan. U njemu se, što smatram srećnim, osećam blaženo anonimnim. Sve je to više nego dobra tema za pisanje, te sudbine ljudi meni nalik, sudbine neheroičnih heroja gradske svakodnevice. To nisu nimalo lake, nimalo jednostavne drame, to je život koji nam je dat, sa svim svojim ludostima i mudrostima.
Koliko dugo je nastajala zbirka priča "Ovoga puta o bolu", Vaša osma pripovedačka knjiga?
– Četiri godine. Toliko mi je, po pravilu koje sam nehotično usvojio, potrebno da smislim o čemu ću pisati. I toliko mi treba da, živeći, u sebi nađem podsticaj i opravdanje da napišem onoliko tematski srodnih priča koliko je potrebno za jednu zbirku.
Koliki je nivo bola koji ste morali prevazići kao pisac, da bi svaka od priča dobila željenu strukturu?
– Pisanje jeste oblik pročišćenja, ponekad i anestezije. Ali, o bolu se ne može pisati dok ga podnosite, bol ne pati od forme, što bi rekao jedan italijanski pesnik. Bol mora bar malo da umine ili da bude potisnut negde dublje, da bi se o njemu govorilo. Jačina bola nema nikakve veze sa kvalitetom priče, doživljena patnja nije nikakva garancija umetničke vrednosti. Ali je, takođe, istina da bol i patnja podstiču pripovedanje. Imamo potrebu da sebi olakšamo tako što ćemo o tome govoriti. Naravno, na umetnički oblikovan način. Kao i svi drugi ljudi, podnosio sam bol od ove ili od one vrste i poželeo da to književno promislim. To je jasan i jak podsticaj.
 U jednoj od priča vaš pripovedač napustio je Novi Beograd i otputovao na jednodnevno putovanje ka nekom mediteranskom ostrvu, u potrazi za pričom. Je li barem on uspeo da pobegne od bola?
– Kako glasi ona stara izreka: "nužno je ploviti, a živeti baš i ne". Putovanje je dobar način da se odmaknemo od sebe, da bismo se videli drugim očima, u drugom ambijentu. Putovanje je i način da se sretnemo sa samim sobom, ali i sa drugima, da razumemo uzrok bola i da se pročistimo. Ali, racionalizacija bola ne smanjuje bol. Naprotiv, rekao bih da nas vodi još turobnijem zaključku da razum ne poništava bol, nego ga ponekad i pojačava, naročito kad se susretnemo sa apsurdom, sa bezrazložnošću i nehotičnim nanošenjem bola. O tome razmišlja taj moj junak, a pomaže mi da i ja sam o tome mislim. Jer je i život vrsta putovanja kroz bol, od stanice do stanice bola, od manje do veće traume. I, što je najteže od svega, uglavnom to i pamtimo.
Ponekad, kao u priči "Ukraj vatre", naraciji dajete formu dnevničkog zapisa, a nekada, kao u priči "Tri", poigravate se sa sveznajućim pripovedačem. Stalno menjate način na koji pričate priču. Da li savremeni srpski pisci slede ideju da čitaocu sve treba prikazati na dlanu?
– Savremena proza se razlikuje od tradicionalne. Ta razlika ponekad izaziva teškoće kod čitalaca koji nisu spremni da menjaju navike. Kao mlad pisac više sam eksperimentisao formom, ali efekat tog eksperimenta nije bio bog zna kakav. Ponekom bi se to i dopalo, i na tome bi se sve i završilo. Onda sam počeo da pišem čvršće i konkretnije postavljene priče, težeći da one liče na stvarni ili barem na neki mogući život, i čitaoci su počeli da se odazivaju, da se prepoznaju. Ako cilj pisanja postoji, on je upravo u tome, da reči koje izgovarate istinski odjeknu u drugom, da ih neko primi kao svoje misli. Ali, nisam prestao da se igram. Svaku novu priču pišem kao da je prva, kao da pre nje nisam napisao ni jednu jedinu reč. Ne pitajte me otkud mi to, jednostavno, tako se dogodilo i tako mora biti.
Ljudi sve manje čitaju. Novi mediji preuzeli su ulogu umetnosti u kreiranju kolektivne kulture i načina razmišljanja. Ima li mesta za pisanu reč ili se sve svelo na gledanje filmova sa srećnim završetkom?
– Na sreću, čitalaca ipak ima. Nekako opstaju, jer ono što se dobija iz književnosti ne može se dobiti ni na jedan drugi način. Novi mediji jedu naše vreme, ali čitanje i dalje ostaje jedna od najsabranijih i najsmislenijih čovekovih radnji.
Koliko ima autobiografskog u Vašim pričama? Koliko je neposredno životno iskustvo važno za Vaše pisanje, a koliko za pisanje uopšte?
– Svaki pisac je priča za sebe. Neko piše da bi uobličio sopstveno iskustvo, da bi ga uporedio i podelio sa nekim sebi bliskim ili sličnim, da bi rekao nešto za šta misli da je važno drugim ljudima. Neko piše da bi ubegao od svakidašnjice, da bi je prevazišao, da bi se razlikovao, da bi važio u nekoj zajednici, da bi se potvrdio i ostvario. Ja pišem zato što ničeg drugog nisam uspeo da se setim, pišem da bih osmislio sopstveni život, da bih se oslobodio. Iskustvo mi je tu svakako važno. U stvari, što sam stariji, sve mi je važnije. Mogao bih reći da u pričama iznova izmišljam ono što sam na ovaj ili onaj način proživeo, dajem mu novu formu, koja sa stvarno doživljenim i jeste i nije u neposrednoj vezi. Iskustvo je bitno, jer se odnekud mora krenuti. Kraj je ionako neizvestan, pisanje je za mene pravo tek ukoliko ne prestaje da me iznenađuje.
U knjizi "Ovoga puta o bolu" navodite, kao moto, stih Milana Mladenovića: "Ti si sav moj bol". Da li je to slučajnost?
– Naravno da nije. U književnosti nema slučajnosti. Jedna od osobina dobre priče ili pesme upravo je u tome što uspeva da poveže udaljene pojmove, i da tako obrazuje neko viđenje života. Sve je povezano na ovaj ili na onaj način. U taj jezgroviti Milanov stih stalo je ponešto od onoga o čemu u knjizi pripovedam. Recimo, o tome kako ljubav zna ponekad da bude izvorište bola, koji uzme celo čovekovo biće. Što veća ljubav, veća je i bol. To je teška istina. U "Ekaterini Velikoj” svirali su, inače, ljudi iz moje generacije, i ta muzika mi je i po tome bliska. Jednu rečenicu Margite Stefanović uzeo sam za moto "Novobeogradskih priča".
U međuljudskim odnosima najveći je "strah od ostavljanja", a najjača "želja za pripadanjem". Je li to zbog usamljenosti ili nečeg drugog? U novoj zbirci dodali ste svom stvaralaštvu novi kvalitet, svest o istrošenosti ljudskog bića. Isto tako, zapisali ste da su "samo neostvarene ljubavi trajne". Da li onda uopšte ima ljubavi na svetu?
– Da ljubavi nema, trebalo bi je izmisliti. Jer se jedino u ljubavi čovek javlja u punoći sopstvenog postojanja, oslobođen taštine. Bol nemanja ljubavi nas razjeda i troši, čini od nas ono što ne želimo da budemo, nesrećni i sebi nepoznati. Ljubav je postojanje u drugom, kroz drugog i sa drugim. Ljubav ukida samoću. A želja da nekom pripadamo, da volimo i da budemo voljeni, najprirodnija je od svih ljudskih želja.
| Mihajlo Pantić rođen je 1957. u Beogradu. Pored više knjiga kritika studija, eseja i antologija objavio je i zbirke priča: "Hronika sobe" (1984), nagrada "Sedam sekretara SKOJ-a", "Vonder u Berlinu" (1987), "Pesnici, pisci i ostala menažerija" (1992), "Ne mogu da se setim jedne rečenice" (1993), nagrada Izdavačkog preduzeća "Oktoih" 2000, "Novobeogradske priče" (1994), nagrada lista "Borba" za knjigu godine, "Sedmi dan košave”, nagrada "Branko Ćopić" 1999, "Jutro posle – izabrane i nove priče" (2001), "Ako je to ljubav", Andrićeva nagrada, nagrada "Karolj Sirmai", Zlatni bestseler 2003, "Sve priče Mihajla Pantića I-IV", (2007), "Ovoga puta o bolu", nagrada grada Beograda za književnost i prevodnu književnost 2008. Priče su mu prevođene na dvadesetak jezika i zastupljene u srpskim i svetskim antologijama. | |
