Slikajući, ja sam ono što jesam

"Odlazeći i odvajajući se od svojih bliskih, shvatila sam koliko volim te ljude, svoj jezik i zemlju. Pariz mi je dao novu snagu i pomogao da u svojim slikama objedinim sve što volim. Paradoksalno, udaljavanje me je približilo onome što je bitno. Tako, slikajući, ja sam ono što jesam.

(Jarmila Vešović)

Tekst: Aleksandar Manić
Fotografije: Vladimir Popović

Umetnost je vredna samo ako ima karakter i ako se ne povodi za onim što se od nje očekuje. Slikajući, ja se čuvam od svih uticaja, i tragam za onim što volim. Trudim se da koristim intuitivnu inteligenciju i da ne budem žrtva okolnosti koje mogu da me ometaju u traženju same sebe, kaže Jarmila Vešović, poznata srpska i crnogorska slikarka.

Rođena na Cetinju i školovana u Beogradu, Jarmila je postdiplomske studije slikarstva nastavila u Parizu kao stipendista francuske vlade. Nastanivši se u Francuskoj, ona je svoje stvaralaštvo usmerila ka vrlo specifičnim lirskim meditacijama. Spojivši svoju mediteransku kulturu, vizantijsko nasleđe i savremeni izraz, ona stvara nove svetove u neprekidnom kretanju.

Jarmilin slikarski rukopis je mešavina vazdušaste i fine kaligrafije, nalik paučini, i snažnih poteza punih energije. Upotrebljavajući materiju i razlomljenu svetlost, ona slaže planove, taloži teksture i prepliće guste niti bojene materije. Zgušnjavanje boje i materije nije samo potreba za određenim kompozicionim središtem, nego i psihološkim. "Rukopis je veoma važan za umetnika. On mora da pripada vremenu i da na neki način bude odsjaj društva, ali i da zadrži nešto lično. Volim da moje slike budu neka vrsta intime, zatvorenog sveta. Svaka od njih ima četiri strane sveta, nebo i zemlju, koordinate u kojima se odvija unutrašnji svet i doživljaj. Taj zatvoreni svet je za mene jedno parče kosmosa kome stremim. Inače, slika koja ne nosi u sebi lični doživljaj jeste kao pesma bez poezije."

Izbegavajući jednoznačnost, Jarmila se trudi da svaki element koji učestvuje u izgradnji njene slike, poseduje više oslonaca. Na primer, zlatna boja koja se često pojavljuje na njenim platnima njen je lični simbol koji asocira na zlato sa ikona. Istovremeno, zlato sa ikona ukazuje na njeno duhovno i umetničko nasleđe, ali i na njeno dugogodišnje iskustvo u restauraciji srednjovekovne umetnosti. "Moj pristup radu je vrlo racionalna i konstruisana arhitektura, ne samo emocijama već i jednom vrstom figuracije, strukture i materije koja odiše iskustvom stečenim pri restauraciji naših freski i ikona. Ta tehnologija je dala novi zvuk mojim slikama. Trudim se da svaka slika u sebi sadrži treperenje i svetlosni prostor definisan arhitekturom i geometrijom."

Jarmiline slike nalikuju oniričkim pejzažima u kojima se mešaju prirodni elementi, mikrokozam i makrokosmos. Imena ciklusa jasno govore o njenim opredeljenjima: "Veliki terarijum", "Akvarijum", "Muzičke kutije", "Predeli", "Anđeoski tragovi"... Gledajući njen umetnički svet, može se postaviti pitanje – gde je čovek? "Moje slikarstvo se upravo obraća čoveku koji gleda slike i ljudskoj duši, najneproučenijem delu čoveka. Čovek je najvažniji deo kosmosa, ljudska duša je najveća tajna, a ja pokušavam da uspostavim odnose između različitih elemenata. Kao što reče jedan astrolog – naučnik je umetnik koji razrešava tajnu novih odnosa u prirodi. Možda je umetnička kreacija baš u tome da se pronađu novi odnosi između materija."

Kolorit kao krvna slika "Renesansni sfumato je kolorit emocionalne vrednosti, što ne znači da izvođenje "sfumata" nije bila racionalna akcija. Između racija i emocija treba da postoji ravnoteža. Da bi osmislili ono što znamo i poznajemo, treba da ga transformišemo emocijama. Kjerkegor je govorio da postoji emocionalna inteligencija, koja je možda najsnažnija i koja daje najlepše poimanje života. Zato smatram da su moje slike određene životom kojim živim i da je njihov kolorit moja krvna slika. Ja nisam odabrala moj kolorit, nego je on odabrao mene, kao eho prve ljubavi, prvih utisaka i detinjstva. Ponekad pomislim da svetlost koju tražimo nije ona koju vidimo, nego ona s kojom smo rođeni."

JEDAN CRTEŽ VAN GOGA

U iščekivanju da jedan bol
upali središte sveta
ja sam u tvom naručju
i smrt je aleja kiparisa između nas
kuća ništavila
dobija taj bespovratni oblik
izlazeće sunce kvasi usne
u crtežu,
sudija ukrasa
dah, silni talas.

Jarmila Vešović,

"L'Ombre d'heures secretes", 2001