Savremeni teatar

Dijana Milošević i Jadranka Anđelić, rediteljke "Dah Teatra" i glumica Maja Mitić, dobitnice su ugledne američke nagrade "Otto Rene Castillo Awards" (neprofitna organizacija koja se bavi promocijom ljudskih prava i razvojem civilnog društva kroz korišćenje teatra) sa sedištem u Njujorku; ona se dodeljuje pozorištima širom sveta koja neguju politički teatar.

Tekst: Milorad St. Ilić

Ovu prestižnu nagradu koja je ustanovljena 1998. godine sa ciljem da podrži razvoj političkog pozorišta u svetu, primila su mnoga slavna imena svetske teatarske scene poput Lori Anderson, Boba Vilsona, Jozefa Čajkina, trupa "El teatro Kampesino", i čuveni "Living teatar". Kakav je osećaj dobiti ovako značajno priznanje i naći se rame uz rame sa dramskim umetnicima koji su obeležili teatar HH veka, pitamo rediteljke Dijanu Milošević i Jadranku Anđelić: – Umetnici koji su pre nas dobili ovu nagradu jesu ljudi koji su i nas inspirisali u radu, i zaista je velika čast naći se s njima u društvu. S druge strane, nadamo se da će ova nagrada provocirati odgovorne institucije u našem gradu da razmisle o važnosti postojanja našeg teatra i pomoći nam da konačno rešimo problem našeg prostora za rad na duži period.

Priča o čaju   (Foto: Đorđe Tomić)

Dijana Milošević (Foto: D. Dimitrijević)

Jadranka Anđelić (Foto: D. Dimitrijević)

Obe ste završile Fakultet dramskih umetnosti, visoku institucionalnu obrazovnu umetničku akademiju. Zbog čega ste osnovale sopstvenu pozorišnu trupu koju ste nazvale "istraživačka laboratorija"?

– Iz potrebe za konstantnim umetničkim i ličnim razvojem koji bi trajao tokom našeg celog života. Takođe iz potrebe za kreiranjem prostora utopije ili aktivnog sna koji bi delili sa drugim ljudima. Iz vrlo konkretne potrebe da ne zavisimo od diktata tržišta, dnevne politike i velikih kuća koje su zaboravile da je umetnost "sveta" kao što je rekao čuveni Grotovski, i da bez umetnika društvo ne može da opstane. U osnovi jedan od najvažnijih razloga kreiranja našeg teatra, Centra za pozorišna istraživanje, bilo je omogućiti nama i našim kolegama VREME za stvaranje, samorazvoj, preispitivanja sebe i društva u kojem živimo.

Po čemu se vaš teatar razlikuje od drugih profesionalnih pozorišta u Beogradu?

– Naš teatar se bazira na konstantnom razvijanju veština. Glumačkih i rediteljskih, kao i na istraživačkom radu koji podrazumeva temeljan pristup temama kojima se bavimo, gde koristimo materijale iz različitih oblasti i izvora. Naš rad se ne završava ili ne počinje isključivo radom na predstavi, već je to konstantan proces, čiji je jedan od najvažnijih rezultata predstava, ali svakako to nije jedini rezultat. Naš teatar reaguje na vreme i prostor u kojem živimo i radimo. Zbog toga je to angažovani teatar, koji ima živu komunikaciju sa vremenom u kojem nastaje. On nosi veliku odgovornost. Smatramo da umetnici moraju da budu svesni vremena u kojem žive i svoje odgovornosti u odnosu na vreme. Da moraju da se izbore za glas koji će se čuti. U tom smislu naš teatar je i politički. ali ne dnevnopolitički, pamfletski, već teatar koji se bavi uzrocima i posledicama. On otvara i postavlja među ostalim i veoma nezgodna pitanja. Naš teatar razlikuje se od ostalih, institucionalnih, po vrsti posvećenosti. 

Da li ste nastupali u inostranstvu na međunarodnim festivalima ili projektima sa sličnim trupama i kako vas je primila strana publika i kritika?

– Radili smo nekoliko koprodukcija sa teatrom "7 Stages" iz Atlante i Teatrom Nomad iz Španije. Kritike koje smo dobili su zaista sjajne. Upravo nam je stigla kritika iz Nju Orleansa iz lista "The Time Picayune" gde navode da bi "festival bio vredan i samo zbog mogućnosti da se doživi duboko potresna 'Priča o čaju' Dah Teatra". O nama je puno pisano i kod nas i u inostranstvu. Prikazi naših predstava izlazili su i u uglednom "Njujork tajmsu", britanskom "Tajmsu", mnogim drugim dnevnim novinama, stručnim časopisima iz oblasti teatra, a možemo da se pohvalimo de je nekoliko diplomskih i magistarskih radova urađeno na temu Dah Teatra. 

Gostovanja su za nas mogućnost upoznavanja sa drugim kulturama. Predstave često igramo na više jezika i zbog toga one odlično komuniciraju sa publikom iz celoga sveta. Kritika ističe moć naših slika koje stvaraju glumci svojim akcijama koje snažno deluju i van domena jezika.

Koliko su vaše predstave razumljive gledaocu koji je navikao da prizore sa scene gleda sa distance? Da li ga svojom igrom uvlačite da sam postane akter, i na koji način?

– Naše predstave traže angažovanog gledaoca, koji aktivno učestvuje svojim razmišljanjem i emocijama. Za nas je važno da mnogi gledaoci gledaju naše predstave srcem, u šta smo se uverili bezbroj puta. Mnogi gledaoci dolaze ponovo da gledaju istu predstavu, i za nas je to veliki kompliment, ali takođe i dokaz da naše predstave imaju puno slojeva i da je gledalac taj koji takođe učitava svoja značenja i pravi svoju montažu. Mi volimo da su nam gledaoci blizu, pošto na taj način zapravo deluju najstariji principi i magija pozorišne igre, a to je glumac – pripovedač – šaman, i oko njega u krugu gledaoci tj. saučesnici. U našim predstavama telo prenosi puno informacija, ne samo pokretom i glasom već i unutrašnjim procesom koji je skriven, ali i energijom koju emituje kroz igru. U manjem prostoru i bliskošću sa gledaocem to se bolje oseća i brže dopire do gledaoca.

Koliko teatar danas, pre svega vaš način umetničkog izraza, može politički delovati na svest posmatrača i da li je u stanju nešto da promeni?

– Mi uvek govorimo da teatar ima moć da pre svega utiče na ličnu promenu onih koji ga rade. On takođe ima moć da osvetli jednu temu ili fenomen iz više uglova. Ima moć isceljenja, transformacije i na taj način je ubojito sredstvo i za političke promene. Naš teatar ne nudi lake odgovore, često postavlja tzv. nezgodna pitanja, uznemirava i na taj način podstiče neophodne procese suočavanja, pamćenja, preispitivanja. Videla sam ljude u publici, koji ne dele naše političke stavove, kako izlaze drugačiji, pomireniji, posle tog čina bdenja na kraju predstave. Za vreme NATO agresije 1999. godine mi smo se pitali šta je smisao teatra u tom trenutku? Šta teatar može da učini? Šta umetnost može da učini? Može da prisustvom glumca na sceni da primer duhovnog, osvešćenog bića, da pruži energiju života koja prevazilazi strah, koje se manifestuje u telu koje igra, i može da umetnošću teatra pokaže ono što je neuništivo. Može da snažno deluje na publiku i bez političkog pritiska, propagande i bombi. Može da odgovori na duhovnu potrebu ljudi da shvate momenat u kojem žive, da osveste strah, bes, bol i patnju. Može da podseti na patnje drugih sada, pre i posle nas.

Kontinuitet trajanja i autori "Dah Teatra" "Trajemo šesnaest godina i izveli smo 23 premijere do sada. Osnovali smo Dah Teatar 1991. god. Dah Teatar je 1993. godine prerastao u Centar za pozorišno istraživanje. Od 2003. godine u okviru Centra deluje "Dah Teatar trupa", "Jadranka Anđelić Projekat". programi za mlade i Internacionalna škola. U trupi rade glumice Maja Mitić, Sanja Krsmanović-Tasić, Aleksandra Jelić i Jugoslav Hadžić. Naši stalni nezamenljivi saradnici su Neša Paripović, naš poznati konceptualni umetnik kao i muzičari Nebojša Ignjatović i Aleksandra Damnjanović"