Među prvim Srbima, pionirima avijacije

Mihailo Merćep (1864–1937), svestrani sportista, svetski putnik i avanturista; inteligentan, okretan, preduzimljiv i uspešan poslovni čovek; glava mnogobrojne porodice, na samom je čelu liste pionira avijacije sa prostora ovog dela Evrope.

Tekst: Jovo Simišić
Fotografije ljubaznošću Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu

Mihailo Merćep, Srbin po nacionalnosti, poreklom iz Bileća u Hercegovini, živeo je u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je kao i većina južnoslovenskih zemalja na kraju 19. i početkom 20. veka bila u sastavu Austrougarske monarhije. Imao je fotografsku radnju i za ono doba pravu retkost: putnički automobil.

Sve je počelo od bicikla, za koji se rano zainteresovao i kao takmičar učestvovao u nekoliko međunarodnih biciklističkih trka. Ostaće zapamćen njegov nesvakidašnji poduhvat: u 29. godini života (1893) uputio se biciklom – u Ameriku, gde, po svemu sudeći, i počinje njegovo interesovanje za letenjem. Sava Mikić u prvoj, obimnoj "Istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva", objavljenoj 1933. godine, piše da je Merćep nakon povratka iz Amerike (1897) sa oduševljenjem pratio razvitak avijatike i razumljivo je da se, kao svestrani sportista koji je poznavao sve vrste vozila, bacio u naručje avijacije. Imao je bogatu literaturu i dosta dobro je poznavao tadašnje vrste motora i bio je stručno upućen u njihovo funkcionisanje.

U svet avijacije, Merćep na velika vrata ulazi pred polovinom 1910. godine nakon susreta sa tada već iskusnim konstruktorima i graditeljima aviona, braćom Edvardom i Joškom Rusjanom iz Slovenske Gorice. Edvard Rusjan je prvi pilot iz Srednje Evrope koji je avionom sopstvene konstrukcije leteo još novembra 1909. godine. Prilikom prve posete Slovenskim Goricama, Merćep je predložio da nastave zajedno da rade, što su braća Rusjan rado prihvatila i preselila se u Zagreb.

Prvi zadatak je bio da u Parizu nabave odgovarajući aviomotor; izbor je bio "gnom", od 50 KS (37 kW) i da u svetskom centru avijacije vide šta ima novo na polju "avijatike".

Odmah nakon povratka počeli su sa gradnjom monoplana tipa Merćep-Rusjan. Uradili su nacrt aviona prilagođen novom motoru i propeleru marke "Integral", nabavili sav preostali materijal i žurno se bacili na izgradnju. U međuvremenu su izgradili i sopstveni hangar, u kom je završena montaža aviona.

Prvi probni letovi uspešno su izvedeni sredinom novembra dok je prvi javni let obavljen drugog dana Božića (27. decembra). Merćepova odluka je bila da se 14. dana nakon toga, za pravoslavni Božić, obavi i javni let u Beogradu. Prilikom tog leta, 9. januara 1911. po novom kalendaru, Edvard Rusjan je poginuo. Na sletanju je snažan vetar polomio krilo aviona koji se srušio na bedem Kalemegdanske tvrđave pored Save.

Vrativši se u Zagreb Merćep je nastavio započeti rad, sada uz pomoć Joške Rusjana, i počeo izradu novog sopstvenog aparata. Avion, koji se znatno razlikovao od onog kojim je leteo i poginuo Rusijan, dovršen je krajem leta 1911, a novembra iste godine sa uspehom je izvršeno probno letenje.

Prvi pilot koji je leteo na novom avionu bio je Dragutin Novak, koji je jula 1912. godine priredio javno letenje u Zagrebu i pred velikom masom sveta pokazao mogućnosti aviona i sopstvenu veštinu i smelost u pilotiranju.

Te iste godine Merćep je sagradio još jedan, sasvim novi tip aviona, koji je bio nešto manji od prethodnog, iste težine, ali masivniji i jednostavniji, a sa estetskog gledišta mnogo savršeniji. Avgusta 1912. na Drugom Ugarskom avijatičarskom mitingu u Budimpešti, Merćepov avion, odnosno pilot Dragutin Novak, osvojio je prvu nagradu u konkurenciji petnaest aviona.

Početkom 1914. godine Merćep je završio svoj najbolji i poslednji avion, koji se znatno razlikovao u savršenstvu od svih do tada sagrađenih aviona. Svetski rat, međutim, koji je započeo napadom Austrougarske monarhije na Srbiju, prekinuo je sve njegove aktivnosti. Umro je 1937. godine u Beogradu, gde je proveo poslednje godine života.

Uz Merćepovo ime vezan je jedan interesantan događaj ali i važna istorijska činjenica: isporuka prvog aviona Srbiji.

Sve je poteklo od grupa mladih Beograđana, na čelu sa Dragišom Stojadinovićem, koji su od Merćepa naručili avion tipa "blerio", koji je isporučen maja 1912. godine.

Konstruktor Merćep došao je lično s aparatom i doveo pilota i dva pomoćnika za sklapanje aeroplana. Sklapanje je trajalo dva dana, a treći dan je bio određen za probu letenja i predaju aparata.

Toga dana na Banjici, gde je bilo zakazano letenje, okupila se gomila sveta. Bio je tu i jedan kinooperater, koji je želeo da ovekoveči ovaj događaj. Ubrzo se, međutim, pokazalo da radoznalom svetu predstoji krupno razočaranje. Pilot je odbio da leti, jer teren nije bio podesan.

I dok je trajalo ubeđivanje hoće li i ko će da leti, aparat je izvučen iz hangara i, s vremena na vreme, startovan je motor. Angažovani su i prisutni gledaoci koji su energično držali za točkove i rep aparata da ne poleti.

Posle male prepirke u avion se popeo Dragiša Stojadinović i naredio da se upali motor. Tek kada je seo za upravljač saopštio je Merćepu: "Ja ću da letim kada drugi neće..." Merćep i njegov pilot dovikivali su nešto Stojadinoviću, pokušavali da mu objasne... Usred te buke i halabuke neko je dao znak da se aeroplan pusti i on je jurnuo preko poljane u ogromnim skokovima, zanoseći se desno i levo.

Kasnije je Stojadinović ovaj događaja ovako opisao.

"Kada sam video da ne mogu da izmolim Merćepa i njegovog pilota da lete, naljutio sam se i rešio da sam pokušam let, pa šta bilo. Žao mi je bilo onog sveta što je izašao uzalud, a i sam sam želeo da vidim šta sam kupio, pošto je i pogodba bila takva. Zato sam se popeo u aparat i kazao Merćepu da ću leteti. On mi je počeo objašnjavati da to nije prosta stvar, da je aparat udešen da odmah uzleti trideset metara u visinu, da se ne treba igrati itd. Naravno da me je bilo teško ubediti, i ja sam mu kazao da se ne plaši, jer ću samo probati."

I, mladi g. Stojadinović je probao.Verovatno ni njemu nije nikada bilo jasno kako je poleteo, kako je izbegao da udari u postavljene tribine, i kako je, na kraju, "aterirao" u obližnji potok. Na svu sreću, bez ljudskih žrtava. Mada, avion više nije bio za letenje. Ostavljen je u hangaru na Banjici, gde je i uništen u toku Balkanskog rata, koji je počeo te godine.