|
Tokom srednjovekovnog razvoja srpske države samo na Kosovu i Metohiji izgrađeno je preko 1500 hrišćanskih crkava i manastira.
Jedan od tih spomenika i najlepših primera evropskog srednjeg veka jeste i manastir Gračanica, koji je nedaleko od mesta gde se 28. juna 1389. odigrala čuvena Kosovska bitka. Srbi su u pohodu Osmanlija doživeli poraz, ali će ih ta uvreda pretopljena u poeziju najvišeg reda vekovima održavati u veri da "Gospod ne odbacuje za svagda."
Gračanicu je podigao srpski kralj Milutin između 1315. i 1321. godine kao poslednju od četrdeset dve crkve koje je izgradio širom evropskog sveta između Beograda, Barija, Soluna, Carigrada i Jerusalima za četrdeset dve godine svoje vladavine.
Mnogi evropski intelektualci koji su prošli kroz Gračanicu, slažu se u oceni da se ona po svojoj spoljašnjoj arhitekturi i unutrašnjoj harmoniji može porediti sa čuvenom katedralom u Šartru.
 |
Čitalac će logično zaključiti da se Šartr ne podiže na tuđoj zemlji.
Kralj Milutin nije Gračanicu podigao na nekom skrovitom mestu u brdima širom svoje zemlje srpske i primorske, već usred bogatog kosovskog žitnog polja, na temeljima porušene ranohrišćanske bazilike iz IV veka, ali je na krstolikoj osnovi kvadratnog oblika zato u visinu vinuo svodove i kupole na način do tada nepoznat u vizantijskoj umetnosti. |
Čim kročite u Gračanicu osetićete mističnu atmosferu stare verujuće Evrope!
Kako zanosno blista Hrist u plavetnilu Milutinove zadužbine!
Podigavši lagano oči ka središnjoj kupoli manastira srešćemo se sa Hristovim strogim pogledom; njegov lik, kao i čitava "Nebeska liturgija" kojom je okružen, blistaju u blagoj svetlosti. Spuštajući pogled naniže u svečanu prigušenu magličastu svetlost zlatnog i plavog među bezbrojne jevanđeoske likove i kompozicije, kao da čujemo davni, tajanstveni poj vekova.
Pa ipak svu tu istančanu prefinjenost duha, dok zadržavate dah od lepote, tu strasnu veru u Hrista i vrednost dobrote kao zakona svemira, teško možete da spojite sa saznanjima da je ovaj srpski kralj prosto sablažnjavao svet postupcima prema svojim ženama.
| Prvu ženu, tesalsku princezu koja mu je rodila sina Konstantina, jednostavno je vratio kući. Drugi put se oženio sestrom žene svoga brata Dragutina – Jelisavetom koju je zaveo kao kaluđericu. Sa njom je dobio ćerku koju je nazvao čudnim imenom – Carica.
Ubrzo je i Jelisavetu odbacio da bi se 1284. venčao sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Tertera. Iz ove veze rođen je Stefan Dečanski. |
 |
Da se ne bi oženio ćerkom vizantijskog cara Andronika Drugog, Simonidom, tašta njegovog sina Stefana, udovica bugarskog cara Smilca – ostao je zapis – moli Milutina da se oženi njome, uz obećanje da će dobiti u posed celu bugarsku carevinu!
Milutin je, međutim, sam otišao u Skoplje da na obali Vardara dočeka Simonidu, devojčicu za koju istoričari pretpostavljaju da nije imala više od devet godina, a neki čak navode da nije imala ni punih šest. Kad je Milutin iznenada umro, Simonida se zamonašila u jednom manastiru u Carigradu.
Na samom ulazu u naos dočekaće nas kralj lično, sa modelom Gračanice u rukama. Prema njemu, naslikana je Simonida: sa visina ih oboje blagosilja Hrist, dok im anđeli s neba spuštaju kraljevske krune. Taj motiv koristio je i Đoto. Milutinovi prilježni majstori naslikali su likove Milutina i Simonide na kompoziciji "Svadba u Kani" u prisustvu Hrista i Bogorodice, tako što su njegov lik učinili mlađim, nalik onom koji se može videti u crkvi u Arilju. Bila im je kao i Milutinu poznata misao svetog Dijadoha: "Kad vidi da težimo lepoti svim svojim bićem, blagodat nam daje pečat sličnosti."
Hrist u Gračanici nije statičan. On prosto izaziva divljenje pre svega svojom izrazitom lepotom, svojim živim gestovima, raskošnim haljinama, svojom odlučnošću...
Prizori uzvišene lepote i prefinjenost slikarske tehnike možda su najprisutniji u scenama Preobraženja Hristovog. Blistavi sjaj svetlosnih boja na tamnoplavom ultramarinu, najsavršenijoj od svih boja, dovodi gledaoca do retkog ushićenja, kao i u scenama Bogorodičinog uspenja (sna).
Kompozicija Svete Trojice u Gračanici prikazuje Hrista kao anđela koji raširenih krila sedi na prestolu. Pored njega su u prvom planu dva anđela čuvara. Tu je i Otac njegov nebeski i Bogorodica u stavu poklonjenja. Srednjovekovna žitija svedoči o tome kako su se ulazeći u Gračanicu i druge velike nemanjićke zadužbine, Srbi jevanđeoskim likovima radovali kao živima. U međuvremenu smo se "nakaljali knjigama vezani za život", zabeležio je veliku istinu jedan srpski monah iz Sent Andreje.
Gračanička freska svetog Jovana Krstitelja poznata je kao remek-delo evropske umetnosti srednjeg veka.
Njegov pogled je zaista mističniji nego što možemo podneti i kao da nam govori da je mudrost odvojena od svega.
 |
Sve je u Gračanici duboko promišljeno.
Živeći u burno vreme kada se i Rim i Carigrad ljuljaju pod udarcima tuđih vera, kao sin katolikinje Jelene Anžujske i Stefana Prvovenčanog, Milutin je još uvek osećao kakva je rana Evropi zadata njenim raskolom 1045, a zatim i padom Carigrada, 13. aprila 1204. godine. Zato gračanički Hristos, kao i kralj Milutin, nije samo mučenik, već i soldat svoje vere. Impresivna je scena na kojoj Hrist šibom isteruje jevrejske trgovce iz hrama, dok mu lepršaju nabori haljine. On kao da nam baš ovog trenutka govori: "Kuda ja idem vi ne možete doći." |
U ikonostasom zasvođenom oltarskom prostoru naslikane su najteže teme: Hrist Agnec na žrtveniku sa svetim Jovanom i svetim Vasilijem, u donja dva friza ikonobranitelji, žestoki borci protiv neprijatelja hrišćanstva: Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski. Svi su oni bili protiv narušavanja harmonije između reči i slike, vere i dela.
Kakva veličanstvena lepota nekadašnjeg duhovnog života evropskog čoveka!
Za razliku od drugih Nemanjića, kralj Milutin nimalo nije milostiv, čak ni prema Danilu Drugom, svom čuvenom biografu i arhiepiskopu. U Gračanici nema njegovog lika! Samo je Sveti Sava dostojan da bude oslikan u stavu duboke pobožnosti, držeći jevanđelje od zlata, pored cara Konstantina i njegove majke carice Jelene.
| Jedna od najneobičnijih epizoda u sceni Strašnoga suda je scena Mora kao personifikacija zla. More je predstavljeno kao fantastično biće – pola čovek pola neka fantastična neman koja proždire ljude. I na zemlji se dešava isto: najrazličitije zveri i ptice gutaju ljudske glave i stopala. Raj se jedino može postići verom u Boga i svoje bližnje, te uspravnim nošenjem velikog krsta života.
Pored inspiracije Svetim pismom, u Gračanici kao i u drugim srpskim zadužbinama iz vremena Carstva, nalaze se dvojica junaka popularnog srednjovekovnog romana "Varlaam i Joasaf", koje slavi i katolička i pravoslavna crkva. Priča o carskom sinu i mudracu pustinjaku, koja se pripisuje Jovanu Damaskinu, još uvek nije protumačena u srpskoj i evropskoj književnosti. Negde su, ratujući jedni protiv drugih, evropski narodi izgubili simboličnu nit ove priče! |
 |
Kao i drugi Milutinovi manastiri, Gračanica je vekovima bila simbol ponosa svog naroda, održavajući ga u životu u teškim vremenima. I na nju se svakako odnose stihovi narodnog pevača: "A kakva je, milu Bogu hvala!/ pokrivena ćemerom od zlata/ potkićena srmom i biserom,/ podnizana zlatnom trepetljikom,/ a po njoj su direci od zlata/ sve od zlata krsti i ikone..."
Tokom mnogih osvajačkih pohoda Kosova i Metohije od 1371. godine Gračanica je mnogo puta pljačkana. Milutinova čuvena rukopisna biblioteka je izgorela. No, uprkos svim planovima za uništenje "Čovek snuje, a Bog odlučuje."
Kad izađete iz crkve kroz mala vrata okrenuta prema istoku, dodirnite dlanovima gračanički kamen! Osetićete toplinu večnosti. | 
