Manastir Gračanica

Teško je dokučiti sve misli i znanja srednjovekovnog evropskog čoveka, ali je izvesno da je srpski kralj Milutin sa svojim majstorima, kojima ne znamo ni imena, danas sve ređim "čitaocima" starih evropskih slika ostavio obrasce večno žive lepote.

Tekst: Jelica Roćenović
Fotografije: Dragan Bosnić

Tokom srednjovekovnog razvoja srpske države samo na Kosovu i Metohiji izgrađeno je preko 1500 hrišćanskih crkava i manastira.

Jedan od tih spomenika i najlepših primera evropskog srednjeg veka jeste i manastir Gračanica, koji je nedaleko od mesta gde se 28. juna 1389. odigrala čuvena Kosovska bitka. Srbi su u pohodu Osmanlija doživeli poraz, ali će ih ta uvreda pretopljena u poeziju najvišeg reda vekovima održavati u veri da "Gospod ne odbacuje za svagda."

Gračanicu je podigao srpski kralj Milutin između 1315. i 1321. godine kao poslednju od četrdeset dve crkve koje je izgradio širom evropskog sveta između Beograda, Barija, Soluna, Carigrada i Jerusalima za četrdeset dve godine svoje vladavine.

Mnogi evropski intelektualci koji su prošli kroz Gračanicu, slažu se u oceni da se ona po svojoj spoljašnjoj arhitekturi i unutrašnjoj harmoniji može porediti sa čuvenom katedralom u Šartru.

Čitalac će logično zaključiti da se Šartr ne podiže na tuđoj zemlji. Kralj Milutin nije Gračanicu podigao na nekom skrovitom mestu u brdima širom svoje zemlje srpske i primorske, već usred bogatog kosovskog žitnog polja, na temeljima porušene ranohrišćanske bazilike iz IV veka, ali je na krstolikoj osnovi kvadratnog oblika zato u visinu vinuo svodove i kupole na način do tada nepoznat u vizantijskoj umetnosti.

Čim kročite u Gračanicu osetićete mističnu atmosferu stare verujuće Evrope!

Kako zanosno blista Hrist u plavetnilu Milutinove zadužbine!

Podigavši lagano oči ka središnjoj kupoli manastira srešćemo se sa Hristovim strogim pogledom; njegov lik, kao i čitava "Nebeska liturgija" kojom je okružen, blistaju u blagoj svetlosti. Spuštajući pogled naniže u svečanu prigušenu magličastu svetlost zlatnog i plavog među bezbrojne jevanđeoske likove i kompozicije, kao da čujemo davni, tajanstveni poj vekova.

Pa ipak svu tu istančanu prefinjenost duha, dok zadržavate dah od lepote, tu strasnu veru u Hrista i vrednost dobrote kao zakona svemira, teško možete da spojite sa saznanjima da je ovaj srpski kralj prosto sablažnjavao svet postupcima prema svojim ženama.

Prvu ženu, tesalsku princezu koja mu je rodila sina Konstantina, jednostavno je vratio kući. Drugi put se oženio sestrom žene svoga brata Dragutina – Jelisavetom koju je zaveo kao kaluđericu. Sa njom je dobio ćerku koju je nazvao čudnim imenom – Carica. Ubrzo je i Jelisavetu odbacio da bi se 1284. venčao sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Tertera. Iz ove veze rođen je Stefan Dečanski.

Da se ne bi oženio ćerkom vizantijskog cara Andronika Drugog, Simonidom, tašta njegovog sina Stefana, udovica bugarskog cara Smilca – ostao je zapis – moli Milutina da se oženi njome, uz obećanje da će dobiti u posed celu bugarsku carevinu!

Milutin je, međutim, sam otišao u Skoplje da na obali Vardara dočeka Simonidu, devojčicu za koju istoričari pretpostavljaju da nije imala više od devet godina, a neki čak navode da nije imala ni punih šest. Kad je Milutin iznenada umro, Simonida se zamonašila u jednom manastiru u Carigradu.

Na samom ulazu u naos dočekaće nas kralj lično, sa modelom Gračanice u rukama. Prema njemu, naslikana je Simonida: sa visina ih oboje blagosilja Hrist, dok im anđeli s neba spuštaju kraljevske krune. Taj motiv koristio je i Đoto. Milutinovi prilježni majstori naslikali su likove Milutina i Simonide na kompoziciji "Svadba u Kani" u prisustvu Hrista i Bogorodice, tako što su njegov lik učinili mlađim, nalik onom koji se može videti u crkvi u Arilju. Bila im je kao i Milutinu poznata misao svetog Dijadoha: "Kad vidi da težimo lepoti svim svojim bićem, blagodat nam daje pečat sličnosti."

Hrist u Gračanici nije statičan. On prosto izaziva divljenje pre svega svojom izrazitom lepotom, svojim živim gestovima, raskošnim haljinama, svojom odlučnošću...

Prizori uzvišene lepote i prefinjenost slikarske tehnike možda su najprisutniji u scenama Preobraženja Hristovog. Blistavi sjaj svetlosnih boja na tamnoplavom ultramarinu, najsavršenijoj od svih boja, dovodi gledaoca do retkog ushićenja, kao i u scenama Bogorodičinog uspenja (sna).

Kompozicija Svete Trojice u Gračanici prikazuje Hrista kao anđela koji raširenih krila sedi na prestolu. Pored njega su u prvom planu dva anđela čuvara. Tu je i Otac njegov nebeski i Bogorodica u stavu poklonjenja. Srednjovekovna žitija svedoči o tome kako su se ulazeći u Gračanicu i druge velike nemanjićke zadužbine, Srbi jevanđeoskim likovima radovali kao živima. U međuvremenu smo se "nakaljali knjigama vezani za život", zabeležio je veliku istinu jedan srpski monah iz Sent Andreje.

Gračanička freska svetog Jovana Krstitelja poznata je kao remek-delo evropske umetnosti srednjeg veka.

Njegov pogled je zaista mističniji nego što možemo podneti i kao da nam govori da je mudrost odvojena od svega.

Sve je u Gračanici duboko promišljeno. Živeći u burno vreme kada se i Rim i Carigrad ljuljaju pod udarcima tuđih vera, kao sin katolikinje Jelene Anžujske i Stefana Prvovenčanog, Milutin je još uvek osećao kakva je rana Evropi zadata njenim raskolom 1045, a zatim i padom Carigrada, 13. aprila 1204. godine. Zato gračanički Hristos, kao i kralj Milutin, nije samo mučenik, već i soldat svoje vere. Impresivna je scena na kojoj Hrist šibom isteruje jevrejske trgovce iz hrama, dok mu lepršaju nabori haljine. On kao da nam baš ovog trenutka govori: "Kuda ja idem vi ne možete doći."

U ikonostasom zasvođenom oltarskom prostoru naslikane su najteže teme: Hrist Agnec na žrtveniku sa svetim Jovanom i svetim Vasilijem, u donja dva friza ikonobranitelji, žestoki borci protiv neprijatelja hrišćanstva: Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski. Svi su oni bili protiv narušavanja harmonije između reči i slike, vere i dela.

Kakva veličanstvena lepota nekadašnjeg duhovnog života evropskog čoveka!

Za razliku od drugih Nemanjića, kralj Milutin nimalo nije milostiv, čak ni prema Danilu Drugom, svom čuvenom biografu i arhiepiskopu. U Gračanici nema njegovog lika! Samo je Sveti Sava dostojan da bude oslikan u stavu duboke pobožnosti, držeći jevanđelje od zlata, pored cara Konstantina i njegove majke carice Jelene.

Jedna od najneobičnijih epizoda u sceni Strašnoga suda je scena Mora kao personifikacija zla. More je predstavljeno kao fantastično biće – pola čovek pola neka fantastična neman koja proždire ljude. I na zemlji se dešava isto: najrazličitije zveri i ptice gutaju ljudske glave i stopala. Raj se jedino može postići verom u Boga i svoje bližnje, te uspravnim nošenjem velikog krsta života. Pored inspiracije Svetim pismom, u Gračanici kao i u drugim srpskim zadužbinama iz vremena Carstva, nalaze se dvojica junaka popularnog srednjovekovnog romana "Varlaam i Joasaf", koje slavi i katolička i pravoslavna crkva. Priča o carskom sinu i mudracu pustinjaku, koja se pripisuje Jovanu Damaskinu, još uvek nije protumačena u srpskoj i evropskoj književnosti. Negde su, ratujući jedni protiv drugih, evropski narodi izgubili simboličnu nit ove priče!

Kao i drugi Milutinovi manastiri, Gračanica je vekovima bila simbol ponosa svog naroda, održavajući ga u životu u teškim vremenima. I na nju se svakako odnose stihovi narodnog pevača: "A kakva je, milu Bogu hvala!/ pokrivena ćemerom od zlata/ potkićena srmom i biserom,/ podnizana zlatnom trepetljikom,/ a po njoj su direci od zlata/ sve od zlata krsti i ikone..."

Tokom mnogih osvajačkih pohoda Kosova i Metohije od 1371. godine Gračanica je mnogo puta pljačkana. Milutinova čuvena rukopisna biblioteka je izgorela. No, uprkos svim planovima za uništenje "Čovek snuje, a Bog odlučuje."

Kad izađete iz crkve kroz mala vrata okrenuta prema istoku, dodirnite dlanovima gračanički kamen! Osetićete toplinu večnosti.