Poezija kao tajna života

"Narod koji ne stvara, koji nema književnost, nema čime da opravda svoje postojanje. Ne zna zašto ga je Bog ostavio tu gde ga je ostavio. Naša velika narodna poezija, srednjovekovno slikarstvo, naše zadužbine – nešto je što u tolikom broju ne postoji kod drugih naroda na hrišćanskom istoku…" zapisao je Matija Bećković, jedan od najistaknutijih književnika savremene srpske literature.

Tekst: Mila Milosavljević
Fotografije: Milan Melka

Već je rečeno – pesnik je ono čime jezik diše. Pesnik je medij koji što mu vernije služi, utoliko bolje za poeziju…", reči su poete obimne bibliografije, veoma omiljenog u širokom krugu poštovalaca. Književne večeri Matije Bećkovića već decenijama slove za događaje koji okupljaju ljubitelje njegove poezije u velikom broju, što mu je donelo epitet "narodnog pesnika".

Gospodine Bećkoviću, šta je odredilo vaš životni put?

- Svaki pesnik ima dve biografije. U jednoj su fiksirani oni datumi koje svi znaju. U onoj drugoj nije fiksirano ništa, i ni sam pesnik ne zna ni ko je ni odakle je, a kamoli da bi to znao neko drugi. U onoj prvoj se zna kad smo i gde smo rođeni, ko su nam roditelji, koje smo škole učili, kakva je bila naša karijera. U onoj drugoj ništa nije poznato ni izvesno a kamoli da za to imamo nešto napismeno. Da saznamo ko smo i odakle smo i kakav je smisao našeg postojanja – to je suština pesnikovog poziva i zanimanja.

Kad se rodio kao pesnik, to interesuje i samog pesnika, a pogotovu gde je rodno mesto onoga koga zovemo pesničkim subjektom. To je ono za čim tragamo. Unutrašnji čovek i njegova biografija, to je knjiga za koju je onaj spoljašnji samo korica. Traganje za odgovorima na ta pitanja rukopis je naše biografije. Zamišljamo da bismo se sreli sa svojim likom i sa svojim imenom tek onda kada bismo povezali sve puteve kojima smo se kretali, sve misli, osećanja koja smo imali. Oduvek sam mislio da je čovek ono što pamti i da je u pamćenju tajna našega identiteta. Niko ne pamti isto iz istog događaja. Magnet na koji se lepi ovaj ili onaj detalj u čovekovoj ličnosti jeste ono što odlučuje o nama samima. U ljudskoj istoriji, kao i u onoj prvoj pesnikovoj biografiji sve vrvi od velikih istorijskih događaja, ali, kao da iz nje sam život iščezava. U onoj nenapisanoj istoriji, kao u onoj drugoj biografiji, javlja se sve ono što je sklonjeno u stranu i što je sama suština života. Datumi naše unutrašnje stvarnosti jesu oni doživljaji koji su se izdvajali i postajali motivi naše poezije. Ti motivi mogu biti veoma uporni i što su uporniji i stariji, to bolje za poeziju. Oni se ne smiruju dok ne dođu do reči. Oni su dublji od nas i znaju više o nama nego mi o njima i zato je to naša prava i jedina biografija. Moja baba Jelica – Jeja imala je običaj da sve što nađe tutne u džep. S vremenom su joj džepovi bili krcati konaca i žice, federa i čivija, patrljaka i krnjataka od šušti i patrnata. Na pitanje šta će joj to, uvek je odgovarala: "Trebaće za nešto, valjaće nekome, tražićete vi to". I zaista se događalo da se poneko za ponešto što se nije moglo naći nigde drugo obrati babi. To se moglo naći još samo u njenom džepu. Ona je taj trenutak trijumfalno dočekivala rečima: "Šta sam ja govorila? A onda ste mi se sprdali!" Ne znam ni sam kada sam isto tako kao što je moja baba skupljala te krive čivije počeo beležiti reči, slike, pomisli što su se po nekoj svojoj logici izdvajale iz onoga što sam doživeo, čuo ili rekao. Od početka sam činio to kao nešto stidno i tog stida se nikad nisam oslobodio. Ponekad sam to radio krijući. Sad se više i ne krijem. Slučajni sagovornici se čude a prijatelji su već oguglali.

Bibliografija   Matija Bećković je rođen 29. novembra 1939. u Senti. Školovao se u Veljem Dubokom, Kolašinu, Slavonskom Brodu i Valjevu. Školske 1958/59 upisuje Grupu za jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavio se novinarstvom i radom na televiziji. Godine 1983, izabran je za dopisnog, a 1991. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1998. do 1992. godine bio je predsednik Udruženja književnika Srbije. Član je Krunskog saveta.   Napisao je preko trideset knjiga poezije i proze, među kojima su najznačajnije: "Vera Pavladoljska", "Metak lutalica", "Tako je govorio Matija" pesme i poeme, "Reče mi jedan čoek", "Međa Vuka Manitoga", "Lele i kuku", zapisi, poeme, "Kaža", "Služba Svetom Savi ", "Kosovo najskuplja srpska reč", "Čiji si ti mali", "Ćeraćemo se još", "Hleba i jezika", "Poslušanja", "Muška tužbalica", "Saslušanja", "Neboš", "Beli štap", "Beograd nekad i sad", "Če, tragedija koja traje", "Voz koji je nosio naočare", "Ričard Lavljeg Srca".   Za svoj rad Matija Bećković dobio je gotovo sve značajnije književne nagrade i priznanja

Da li su i vas možda pitali šta će vam to?

- I mene su pitali šta će mi to. Nisam znao da odgovorim ali sam slutio da bi to za nešto moglo trebati. Nikad nisam bez olovke i papira. Ne moram ništa zapisati, ali ako nemam olovku pri sebi, kao da nisam ceo ili kao da sam ostao bez alata. Kad sam naoružan, dežuram spokojno. Ne moram ništa zabeležiti, ali su alatke spremne. Čini mi se da sam se osetio piscem tek kad sam reči koje sam u različitim vremenima i na raznim mestima beležio nalazile neku izgubljenu celinu i naknadno zauzimale svoje mesto u njoj. Neretko se događalo da neka od njih bude baš ona jedina i prava koja mi je nedostajala a koje se nikad ne bih setio da je nisam imao već zapisanu. Te reči su se javljale ranije nego pesme kao njihova prethodnica i kao da su one o tim pesmama znale više od mene i same tražile pesmu iz koje su nestale. I kada se ono što sam prikupio tako zapisujući potrošilo u nekoj zamisli, onda se ukazuje i smisao te moje čudne navike. Kao da sam i sam junak neke priče koju piše neko drugi. Taj pređeni put sam osvetljavao unazad kad već nisam mogao unapred. Ono što još nije utrošeno, a zapisano je – čeka. I ja ne znam ni da li će dočekati a kamoli kako će to izgledati. Kada bih izgubio neku od tih ceduljica, čini mi se da bih proveo vek tragajući za tim bogatstvom. Kad bi neko drugi našao te opućke iskićene besmislenim šiframa, one ne bi ništa drugo značile i ne bi bile ništa drugo do šifre i mrlje. I kao što je Jeju nadživelo stotine tih eksera, tako će iza mene ostati mnogo tih reči čiji smisao niko neće moći da odgonetne i koje nikom drugom neće značiti ništa. I kao što se u detinjstvu događalo da pola kopče sa dna džepa posle mnogo vremena nađe svoju drugu polovinu, tako su i reči koje sam ja slučajno pričuo i zapisao postale mala sunca mog života, a sve drugo kao da nije postojalo. Eto, to bi bila moja autobiografija. I da kažem i to, da, pošto sam već spomenuo baku, da su ako je iko imao uticaja na moj život to bile osobe ženskoga roda, pre svega moja majka. Napisao sam i jednu kratku biografiju:

"Imao sam babu, nisam imao dedu,
Imao sam majku, nisam imao oca,
Imao sam kćeri, nisam imao sina,
Imao sam ženu, nisam imao muža."

Možete li da zamislite svoj život u nekoj drugoj ulozi, misiji? Mislite li da je čovek taj koji bira, ili je izabran za svoju misiju?

- Često se sa omalovažavanjem spominje naknadna pamet. A druge osim naknadne pameti i nema i s tom naknadnom pameću ja ne mogu drukčije da zamislim svoj život nego onakav kakav je on to i bio i već uveliko prošao.

Kako vidite ulogu poezije u savremenom svetu, ali i ulogu poezije ovde i sada?

- Neprestano slušamo o kraju poezije i znamo da pesnici više nisu heroji kulture. To su ispravni odgovori na to pitanje, ali u te ispravne odgovore niko ne veruje. Kada su počele ove najgore godine u poslednje dve decenije, prvo su oko spomenika pesnicima stavljani džakovi da ih ne polome, i prvo su, opet, stradali njihovi spomenici. Šantić je bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, Ćopić i Kočić su ostali bez glava u svom zavičaju.   "Umreće sve umetnosti a preživeće poezija". Pojasnite nam malo to čudo poezije – tu njenu neuništivost.

- Čovek nije stvorio život, pa mislim da ga ne može ni uništiti. Ono što se odnosi na život, odnosi se i na poeziju. I kao da poezija stvara nas, a ne mi nju i kao da jezik brine o nama a ne mi o njemu. I ne znam šta bih drugo rekao nego da citiram onaj stih: "Život nije nikakva tajna, nego je tajna života poezija."

Kamen jednu od najsnažnijih, najupečatljivijih simbolika u vašoj poeziji. Kažete da čovek ništa drugo i ne radi celog svog života, do da se sapliće o isti kamen…

- Obično se kaže da se pametan čovek nikad neće dva puta saplesti o isti kamen. U stvari, ništa drugo i ne radi nego se o taj isti kamen sapliće. Drugog kamena nema osim tog jednog jedinog. Kad je reč o Vaskrsu, da spomenemo da je Sveta zemlja kamena zemlja i da otuda počinje slavna i velika biografija kamena, tako da je i s tom biografijom sa svetošću kamena i njegovom večnošću povezana i poezija i sam Spasitelj koji se zove ugaonim, živim kamenom hrišćanstva a isto tako i je i sam Hrist kamen o koji se spotičemo.

Koju poruku nosi vaše pesničko delo?

- Pesnička dela ne otkrivaju nego uvećavaju tajnu života i tajnu poezije. Otuda poezija i ne daje odgovore nego postavlja nova pitanja.

Kažete "gde nema jezika nema ni ljudi". Ko tu koga čuva, ili pak uspeva da sačuva: narod svoj jezik ili jezik svoj narod?

- Uvek sam mislio da jezik brine o nama, a ne mi o njemu, jer sve o čemu smo brinuli je manje-više propalo, a jezik je ostao kao jedini živi svedok svih vremena koji je sve video, sve zapamtio i imenovao. I najveći su tirani imali problema jedino sa jezikom. Njemu nisu mogli ništa. Nikad, pa ni sada.   Kako doživljavate činjenicu da vas smatraju narodnim pesnikom?   - Niko osim naroda nije sve rekao onako kao što je hteo da kaže. Zato i sada atribut narodnog pesnika smatram najvećim priznanjem.

Na čemu trenutno radite?

- Upravo izlaze u izdanju "Politike" i "Narodne knjige" moja "Izabrana dela" u sedam knjiga. Prodaju se po kioscima zajedno s novinama u tiražu od deset hiljada primeraka. Nadam se da stižu i u Crnu Goru. Istovremeno, u izdanju "Oktoiha" iz Podgorice objavljen je izbor iz mojih pesama i poema. Zavod za izdavanje udžbenika je objavio moju knjigu beseda. Tu je sadržano ono što sam govorio različitim povodima u poslednjih sedamnaest godina. Oko toga sam imao mnogo posla, ali, uvek sam želeo da se u novinama pored aktuelnih događaja štampaju izabrane strane iz klasičnih književnih dela. Nekako su, uvek, pre novine bile izazov da pročitate neku pesmu ili pripovetku koja je štampana u novinama nego da uzmete knjigu iz police i učinite to isto. Ta produkcija i ti tiraži govore upravo suprotno nego što se to propagira o kraju knjige i o kraju poezije.

Čak sam čuo da to i nije ista čitalačka publika koja kupuje knjige u knjižarama. Kažu da te knjige ugrožavaju klasične izdavače, ali zato što su jeftinije i zato što su ti tiraži veći, ali šta je tu je i tu se ne može učiniti ništa. U svakom slučaju, to je dokaz kako bi svakako trebalo nešto učiniti da se knjige približe današnjem čoveku s obzirom na to da su knjižare današnjem čoveku postale ekskluzivne i nedostupne. Često čovek nema hrabrosti da uđe u takvu knjižaru, kao što ne ulazi u radnje sa draguljima. Zato mi se uopšte ta ideja da se knjiga prodaje uz novine čini velikim i važnim kulturnim poduhvatom.