Godine sa Andrićem i bez Andrića

Pre trideset jednu godinu, u onaj drugi svet zakoračio je jedan od najboljih pisaca našeg jezika i prostora – Ivo Andrić. Šezdeset i jedna godina je prošla otkako je naš nobelovac objavio i svoje najveće romane.

Tekst: Radoslav Bratić

Ako se tome dodaju i dva nanovo i relativno nedavno objavljena naslova – knjiga razgovora i doktorska teza mladog Andrića, koje je priredio vrstan poznavalac njegovog života i dela, profesor Radovan Vučković, eto dodatnih razloga da se govori o ovom piscu, pogotovo posle krvavog rata u bosanskom tamnom vilajetu o kojem je naš nobelovac ispisao nezaboravne stranice proze. Kada preti sunovrat i građanski rat na ovim prostorima, poučno je i lekovito čitati Andrića. Pisca koji je svojom prozom gradio mostove između kultura razdvajanih svakojakim sukobima, ratovima, uverenjima i religijama. Galaksija znakova u Andrićevom delu ogromna je i ona se u ovom vremenu na nov način otvara u svetu apsurda, ili kako bi to pisac rekao - "punog svakojakog gada, i krštenog i nekrštenog".

Andrić je mnoge tajne sveta oslušnuo još u detinjstvu koračajući onom ubogom stazom i svaki korak u životu merio je prema toj stazi, osećajući slobodu detinjeg zanosa ali i čamotinju i teskobu svega što je na njoj raslo. Jer sve što strši postaje plen nevidljivih i nasrtljivih sila. Zato je mnoge strahove kojih se u detinjstvu nakupio Andrić kasnije dozivao po meri tog zanosa i teskoba iz kojih je u svet krenuo.

Knjiga "Pisac govori svojim delom" – manje-više poznatih ali i nepoznatih razgovora sa Andrićem – koju je objavio BIGZ, otkriva čoveka monologa, manje dijaloga. Retko je davao intervjue, još ređe izjave ili komentare o svom delu, o događajima i ljudima. Smatrao je da izvan svojih knjiga pisac nema o čemu razgovarati. Čak se trudio da u susretu s novinarima ništa ne kaže, izbegavajući da uprošćava vlastitu poetiku. Autor remek-dela kakvo je "Prokleta avlija", a danas ima ozbiljnih tumačenja da je to knjiga o našem Golom otoku, prezirao je sva mesta i ljude koji stvaraju buku i galamu, pogotovu gde niko nikoga ne čuje. Pisanje je za Andrića monaški poziv i isposništvo; on mrzi novinarska pitanja koja sugerišu odgovore, njihovu intonaciju smatra nasiljem. Čak se i pred pitanjem: "Kako ste", osećao nelagodno. Nije voleo novinarske teorije ni visoke reči pogotovu kada, kako sam veli, pišu o visokoj arhitekturi umesto o tolikim kućama koje prokišnjavaju. Izbegavao je priče o aktuelnim političkim temama jer otvoreno kaže da je ideologija opasna i trošna građa, a da politika nije više materijalna. Drugim rečima – "što si više u javnosti manje si svoj" – kaže naš pisac. Pojedini njegovi prijatelji i poznanici, kao što su bili Dučić i Ćopić, nagovarali su ga da se mane tema iz davnih vremena turske kasabe i da piše o svom dobu. Veliki pisac to odbija jer je znao da novi književni pravci i mode najčešće odbacuju prošlost i njenu mitologiju. A vremena, i prošlo i sadašnje i buduće, uvek se na neki način prepliću i njih se pisac ne može odreći, veli Andrić.

Naš nobelovac ne skriva da je Srbija početkom ovog veka najviše preko kulture i književnosti vršila veliki uticaj na njegovu generaciju s one strane reke Drine, kao što ih je 1914. godine, kako kaže, "pokosila i skršila toliko da se nikad više nismo mogli sabrati". To leto, kada je buknuo požar Prvog svetskog rata, opisuje kao vreme sa ukusom vatre i ledenim dahom tradicije na svakom koraku. Ne usteže se da prizna "i dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet na kojoj je ko strani i čime se zaklinjao".

Najviše pod uticajem Dostojevskog i Mana, kako sâm na jednom mestu u ovoj knjizi veli, izbegavao je opise prirode i pejzaža da bi jasnije istakao sudbinu ljudi i svojih junaka. Na starost je gledao kao na "vreme koje se smrska". Ali pisac mora da ostari, veli, da bi prevladao svoje zablude. Andrić nije mogao da prihvati savete prijatelja i svoje supruge da iz romana izbaci onu surovu scenu nabijanja Radisava na kolac – odgovorio je i sebi i drugima rečima: "Od kada je to napisana stvarnost surovija od učinjenog zla?" Nije voleo odlikovanja i titule, doživljavao ih je kao napast i neprijatnost. Za svečanosti i slave govorio je da pripadaju samo mrtvima – "lasno se hvaliti – najteže je biti svoj sudija". Bio je gospodstven čovek, škrt i uzdržan na rečima, uvek povučen i oprezan pred razmetljivcima. Vlastima se nije udvarao ali se čuvao da im se zameri.

Upoznao je kao diplomata izbliza i najveće diktatore i video da su to ljudi opasnih ćudi i naravi. Držao ih je na odstojanju, tražeći put izvan njihovih sumnjičavih pogleda. Valjda i zato, družio se sa onima koji bi ga mogli zaštititi. Jedan pisac je analizirao Andrićeve fotografije u društvu sa raznim državnicima i napravio odličan zaključak – na svim slikama gde se Krleža slikao s Titom, autor "Glembajevih" sedi, takoreći, zavaljen, a Andrić sedi uzdržano i oprezno kao da očekuje da ga svakog trenutka mogu uhapsiti.

Ugrađivao je Andrić moćnike na razne načine u svoje likove, poput Mehmeda Sokolovića i Omer-paše Latasa. Izbliza je video velike i opasne vođe, kakvi su bili jedan Hitler i jedan Musolini. Uz to, bio je i svedok dva svetska rata, osetio tamnice ondašnjih režima. Čitaoce je upućivao na Vukovu prepisku s Milošem, kako bi puno toga saznali i o svom vremenu. Jezik televizije smatrao je pozerskim, površnim, izveštačenim i starim. Govorio je da su sve knjige koje je napisao nastale iz susreta sa bosanskim ljudima, a baš tamo je početkom ovog rata doživeo da ga satanizuju, da oskrnave i sruše njegov spomenik.

Za Andrića je pisanje kao rad prelje, kao posao rudara, kopanje u mračnom tunelu. U haotičnom svetu stvaranje je video kao mogućnost da se osvetle tamni putevi života, a biblioteku kao mesto gde "mrtvi žive a živi govore". I uvek sa obaveznim upozorenjem da je "prava reč beseda krvi" a ako se ona suviše upotrebljava, veli Andrić, "može i da se prozlobi".

Ivo Andrić je ispisao jedan od najvećih epova junaštva i poraza srpskog naroda na ubogoj raskrsnici Istoka i Zapada; ispisao je jednu od najsnažnijih tragedija – otimanja dece koja su odvođena u daleki svet i prevođena u drugu veru. Posle su se u odorama moćnih carevina vraćala kao osvajači i porobljivači svog zavičaja i svog naroda. Zato su Andrića toliko privlačile teme tlačenja i stanja u kojima čoveku manjka slobode. I nije nimalo slučajno što je na kraju svake staze, u svojim romanima i pripovetkama, pravio mostove. Jer je upamtio da na drugoj strani reke uvek čeka provalija. Gradio ih je uprkos tome što je znao da varvara ima više nego graditelja, uvek i svuda.

Možda je baš u toj dalekoj prošlosti Andrić tražio korene za sve one strahote koje su se na takvim ponorima i jamama u nas docnije odigrale, a odigravaju se i danas. Posle objavljene pripovetke "Most na Žepi", graditelji elektrane tražili su od pisca podršku da se taj most sruši, a pisac kaže da se osećao veoma nelagodno i postiđeno. A kako i ne bi! Ko još može tražiti od autora da potpiše smrt svog junaka?

U svojim romanima, Andrić je podsećao na nepotkupljivost naših predaka koji patnju i propadanje svog naroda nisu pretpostavljali ispraznom laskanju raznih smutljivaca i prebega. "Ništa ne daje od sebe niti šta hoće da primi", reći će pisac za kršnog hercegovačkog kneza Zimonjića. To je onaj junak u čijoj se šaci, "teškoj kao nedopečen hleb", izgubi sićušna ručica turskog paše koji je došao da pokori i potčini.

Kao pisac, Andrić je uvek na strani poniženih i uvređenih, a razumeo je i one silne i uzvišene. Ovim drugima nikada nije pisao posvete i hvalospeve, bar u delima, osim što bi u životu svakodnevnom učinio neki sitni gest kada bi ga pritisli uza zid.