Priče o preobraženjima ljubavi i strasti

Dvadeset vekova i dve godine prošlo je od nastanka mitološkog speva Metamorfoze Publija Ovidija Nazona do izvođenja istoimene predstave u režiji Aleksandra Popovskog, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

Tekst: Vanja Savić
Fotografije: Ema Sabo

Gotovo isto toliko, ili možda i dva puta više, prošlo je od nastanka mitova koje je jedan od najvećih rimskih pesnika iskoristio da sastavi Metamorfoze. Ali samo kao motive i fabule za pesme i priče koje se, čini se, u našem industrijskom, tehnološkom i informacijskom veku sve više predaju zaboravu. Ili je to samo privid. Verovatnije je da se ta ostavština ipak nekako čuva u kolektivnoj svesti savremenih ljudi, jer su slobodna, ničim ograničena ljubav, erotika i još mnogo toga prenaglašeno strastvenog ili čak agresivnog deo naše svakodnevice. Ako ne u privatnom, bar u nekom skrajnutom delu javnog života, sredstava komunikacija i medija.

Možda su upravo zato prirodne, neskrivene, strasne, za pojmove jednobožačkih religija možda i previše fantastične i lascivne ljubavne priče Publija Ovidija Nazona (43. pre n. e. – 18. n. e.), uglavnom iz prvih šest od ukupno petnaest pevanja od kojih se delo sastoji, poslužile za dramski tekst koji potpisuju makedonski reditelj Aleksandar Popovski i dramaturg Jelena Mijović.

Scenografija, zasluga Numena, u predstavi Metamorfoze, premijerno izvedenoj 9. juna na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gotovo da i ne postoji. Zjapi samo prostor oplemenjen, za antičke pojmove, tankim stubovima koji simbolično streme ka nebu i Olimpu, planini bogova, ali svojim donjim delom ulaze i u podzemni svet, Had. Na tim daskama, do kraja predstave, uz priču, igru, pesmu, psihodeličnu muziku osamdesetih i onu koju potpisuje Sajlens, glumačku ekipu u kojoj su Nebojša Glogovac, Tamara Vučković, Nikola Đuričko, Jelena Đokić, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović i Marija Vicković, kao i igrači Dalija Aćin – koreograf, Luka Lukić, Ana Dubljević i Darko Bursać u kostimima Jelene i Svetlane Proković, odvijaće se odabrane ljubavne priče, ali i trake selotejpa, tog namerno izabranog, a tako vrednog dostignuća našeg doba, koji, po želji ili potrebi, na kratko spaja i ovo i ono. Skoro kao kod Ovidija i njegovih Preobraženja – leksikona svih mitova o nastanku sveta, koji su reditelju Popovskom poslužili da ekipi s kojom je radio i svima koji u JDP-u, Srbiji, na Balkanu, ali i širom sveta budu videli predstavu, poručio da ne zaboravljaju svoju i prirodu oko sebe, da budu spremni da pričaju i saslušaju priče, da se slobodno igraju, ali da iz te igre ponešto i nauče.

– Kad pročitaš Ovidija shvatiš koliko se malo ljudski rod promenio. Koliko se malo promenio u svom karakteru. Tehnološki se on razvija, ali suštinski tu smo gde smo. Ništa novo. Metamorfoze su preobražaj od jednog tela u drugo, u treće. Mi se trudimo da sve fiksiramo, da stvari postanu stabilne, nepromenljive, zauvek date, jer smo samo tako sigurni u njih. Brak, posao, uspeh, neuspeh. A Ovidije govori nešto drugo: sve je metamorfoza. Ništa nije zauvek dato. Sutra možeš da se pretvoriš u reku, a drvo da postane kamen. To je u nama. Metamorfoze su naše prirodno stanje i kad to osvestimo biće nam mnogo lakše – zapisao je reditelj "o predstavi".

Pobuna protiv bogova bila je popularna u antičkim mitovima. Ljudi su se, iznedreni iz Haosa kao i sav živi svet, navikavali na lepa osećanja, ali mnogo više i na bol, pa im je često poslednji izlaz bio okretanje protiv više sile. Ponavljalo se to i tokom istorije, a ponavlja se i danas.

Ove sezone na bioskopskim repertoarima prikazivan je i 3D film Borba Titana Luja Leterija, s mitološkom tematikom, ali sa nedovoljno doslednim praćenjem izvornih mitoloških priča. U Metamorfozama, sedmoj i poslednjoj premijeri JDP-a u protekloj pozorišnoj sezoni, priče su izvorno ispričane, i to verovatno nije slučajno. I pored toga što ćete gledajući predstavu na trenutke možda biti iznenađeni naglašenom erotikom ili surovošću i ljudi i bogova, ako budete gledali i čitali dovoljno pažljivo, možda ćete shvatiti da to nije bio jedini cilj, kako Ovidijev, tako ni ekipe koja vam se predstavlja i glumi za vas.