Slučajno glumac

Počeo je da glumi kao četrnaestogodišnjak 1978. u filmu i seriji Boško Buha. Posle uloge u televizijskoj seriji Bolji život, postao je miljenik publike na prostoru cele bivše Jugoslavije.

Tekst: Jovo Simišić
Fotografije ljubaznošću Kobra Filma

Ukupno je snimio preko 40 filmova, igrao u dvadesetak TV serija i drama i 11 pozorišnih predstava. Devedesetih godina je osnovao sopstvenu producentsku kuću "Kobra" i do sada snimo pet filmova i jednu TV seriju. Razgovarali smo u Barandi, gde završava snimanje filma i serije pod radnim nazivom Montevideo bog te video, u kojima će se prvi put potpisati kao režiser.

Otkud Dragan Bjelogrlić na filmu?

– Sasvim slučajno. Negde 1978, imao sam tada 14 godina i bio u osmom razredu osnovne škole, u pozorištu Dadov, bila je audicija za film Boško Buha. Jedan naš drugar nas je našao na stadionu, gde smo pikali fudbal, i pozvao nas sve, onako skupa, da pođemo na audiciju. Iz čiste radoznalosti. Pođem i ja. Sećam se, tamo je bio Branko Rusti, asistent režisera filma, koji me je zapazio i upitao me: "Zašto ti hoćeš da budeš glumac?". Ja kažem "Zato što volim film". A, on će: "Ma, pusti ti to, ti hoćeš da se dopadaš devojčicama." I zaista, ja sam voleo da gledam filmove, ali mi nikada nije palo na pamet da budem glumac. Mene je interesovao sport. Pored fudbala trenirao sam najpre rukomet, a onda i plivanje. Imao sam i zapažene rezultate: 1975. sam kao mlađi pionir osvojio treće mesto na Republičkom takmičenju u kraulu. Bio sam među prvih deset na Republičkom takmičenju u matematici, 1977. Međutim, pošto sam dobio ulogu na filmu, moj život je dobio sasvim drugi pravac. Preda mnom su se otvorila sasvim nepoznata vrata i ja sam hrabro kročio u svet filma, u kome sam pune trideset dve godine. Pre dve godine, na TV B92 bio je ciklus mojih filmova Od Sirogojna do Eksera – što je bila lepa prilika da se i sam podsetim na neke filmove kojima sam igrao.

To baš i nije mali opus?

– Posle Boška Buhe, pre akademije, igrao sam u filmovima Halo taksi i Veliki transport . Nakon što sam upisao akademiju došli su filmovi: Odlazak ratnika, povratak maršala, Bal na vodi... I, onda je došla uloga Bobe u seriji Bolji život. Kasnije sve znate.

Kako objašnjavate svoj nesumnjivi uspeh?

– Verovatno posedujem nešto što ljude zanima. Svako od nas ima neku osobenost, nešto što ga razlikuje od drugih. Posao glumca je da to što ima u sebi zna da prenese i drugima, da im prenese svu tu magiju glume... Kod mladih ljudi je to izražajnije, kada igraju sa više duše, kada su otvoreniji i iskreniji. Na moju sreću, ja sam imao takve uloge, sa kojima sam mogao da se poistovetim, da uđem u karakter lika.

Kako je bilo igrati negativca?

– Nisam tako često glumio negativca, ali sam ipak igrao u dva filma. Mada nisam imao neke ponude, želeo sam da se oprobam i u takvim ulogama. U svakom slučaju, veoma interesantno iskustvo.

Koje su Vam uloge najdraže?

– Ima nekoliko uloga koje su za mene značajne, ne zbog toga što su to bila moja najbolja ostvarenja, već jednostavno meni znače nešto više. Recimo uloga u Crnom bombarderu, jer je to bila prekretnica u mojoj karijeri. Zatim Kure u filmu Rane. Pa onda uloga Eksera u Rodama...

Ko je od Vaših kolega najviše uticao na Vas?

– Ima mnogo takvih ljudi, zavisno od perioda... U jednom trenutku to je bio Bata Živojinović, koji je imao veliki uticaj ne samo na mene, već na mnoge generacije koje su imale tu privilegiju da rade s njim. U pozorištu to je bio Laza Ristovski. Ne bih voleo nekoga da izostavim, ali svakako tu je i Gaga (Dragan) Nikolić, sa kojim nisam toliko radio, ali se družimo više od 20 godina...

Nisu izostale ni nagrade?

– Izuzev Arene, za koju sam još bio mlad (u vreme kada je festival u Puli bio jugoslovenski), kao glumac sam dobio sve što se dodeljivalo i dodeljuje, dva Gran prija Ćele kula za najboljeg glumca na festivalu u Nišu, dve Zlatne mimoze, za najbolju ulogu na filmskom festivalu u Herceg Novom, statuetu Sloboda, za najbolje glumačko ostvarenje na filmskom festivalu u Sopotu. Na filmskom festivalu u Herceg Novom dobio sam nagradu za izuzetan doprinos afirmaciji festivala. Tu je i više od petnaest producentskih glavnih nagrada za filmove na domaćim festivalima i preko dvadeset internacionalnih priznanja i Gran prijeva. Za ulogu Rendija Mekmarfija u Letu iznad kukavičijeg gnezda na 26. "Borinim pozorišnim danima" dobio sam nagradu za najboljeg glumca.

Zašto Vas nema više u pozorištu?

– Ni sam ne znam. Igram kad dobijem ulogu i kada imam vremena. Mada, stalno sam tu, evo Let iznad kukavičjeg gnezda u Beogradskom dramskom daje se već godinama. Igrali smo preko stotinu predstava.

Ipak, poslednjih godina uz Vaše se ime sve češće vezuje profesija producenta?

– Skoro petnaest godina se bavim produkcijom. Kada su me tada, tih devedesetih godina pitali šta mi bi, zašto sam počeo time da se bavim, odgovarao sam: "Iz nužde!" Setite se samo situacije u srpskoj kinematografiji sredinom devedesetih godina. Sve velike filmske kuće prestale su da rade, filmovi gotovo da se nisu ni snimali. Ogromna praznina i nedostatak posla za celu jednu industriju. Ništa bolja situacija nije bila ni u pozorištu. Posle prve pozorišne predstave koju je producirala naša produkcijska kuća 1995. odlučili smo da sami snimimo film. Lepa sela lepo gore su po mnogo čemu značajan film, ne samo za mene, već uopšte. Prvo, ovo je jedan od prvih filmova koji je kod nas snimljen u privatnoj produkciji. Zatim, tema filma, rat u Bosni, u vreme dok je rat još trajao. Napokon, film je i pored velikih kritika i otpora s mnogih strana doživeo ogroman uspeh, ne samo u Srbiji već i u drugim državama na prostoru bivše zajedničke zemlje. Danas, posle svega kroz šta smo prošli, drugačije gledam i na taj period i na moju odluku da se taj film snimi, koja je definitivno više posledica moje želje da se bavim filmom na jedan ozbiljniji način, a ne samo glumom. Želeo sam da se isprobam, da vidim koje su moje mogućnosti. To su bile teške godine i nije bilo lako pre svega obezbediti novac za film. Bilo je to na samoj ivici dostojanstva. Neke moje kolege su mi čak prigovarale, da sam "glumac biznismen". Ne, ja nisam hteo da se bavim biznisom i da sam hteo onda bih to sigurno radio negde gde ima mnogo više novca nego na filmu. Ali, nisam mogao da sedim skrštenih ruku, da neko drugi rešava probleme za koje sam sam životno zainteresovan, ili da se oni sami rešavaju.

Vi ste među prvim srpskim glumcima koji su igrali u filmovima snimanim u bivšim SFRJ republikama ?

– Da, 2002. sam igrao u bosanskom filmu Mliječni put. Sledeće godine sam igrao u Kajmak i marmelada, rediteljskom debiju sarajevskog nadrealiste Branka Đurića Đure. Zatim ponovo u Bosni u seriji Crna hronika, koja je emitovana na prostoru ex-ju i u drami Balkanski sindrom...

U međuvremenu, snimili ste veoma uspešnu seriju Vratiće se rode?

– U seriji, koju smo uradili u našoj produkciji, igrao sam jednu od glavnih uloga – Eksera iz Barande. Serija je doživela izvanredan uspeh, ne samo u Srbiji. U Hrvatskoj je bila najgledanija serija godine...

Na kraju Dragan Bjelogrlić se oprobao i kao reditelj. Vaš komentar?

– Ni to nisam mogao da izbegnem. Bilo je jače od mene. U stvari najteže je bilo doneti odluku. Sada je sve lakše. Radi se o seriji i filmu Montevideo, bog te video, koji govori o odlasku fudbalske reprezentacije Jugoslavije na Prvo prvenstvo sveta u fudbalu, u Montevideu, 1930, gde je osvojila treće mesto. To je priča o članovima reprezentacije u kojoj su igrali samo fudbaleri iz Srbije – iz Beograda, ali i nekadašnjem životu i duhu Beograda i Srbije. U detaljno napravljenoj scenografiji Čubure iz 1930. nastojimo da dočaramo deo društvenog života koji se u to vreme, u glavnom gradu, negovao po berbernicama i kafanama. Ovih dana juna završavamo prvi deo pod nazivom Kad je fudbal bio mlad, a na jesen nastavljamo drugi deo.

Da li to znači da ste uspeli sve što ste do sada planirali? Da li imate još planova?

– Svakako. Najpre, da dobijem dozvolu za pilotažu. Počeo sam s časovima letenja i verujem da ću uskoro moći samostalno da pilotiram.