Brod uspeha Ane Tomović

Pozorišna rediteljka Ana Tomović trijumfovala je predstavom Brod za lutke na 54. Sterijinom pozorju. Neposredno pre ovog događaja, mlada umetnica imala je premijeru komada Ronalde, razumi me u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Tekst: Vesna Knežević Baletić
Fotografije: Aleksandar Anđić

Pozorišni komad Brod za lutke Milene Marković u režiji Ane Tomović i produkciji novosadskog Srpskog narodnog pozorišta osvojio je Sterijinu nagradu za najbolju predstavu i Nagradu okruglog stola kritike 54. Sterijinog pozorja održanog od 23. maja do 5. juna u Novom Sadu. Predstava je dobila i Sterijinu nagradu za tekst savremene drame i Nagradu za originalnu scensku muziku koju je osvojio Darko Rundek, a glumci iz ove predstave, Jasna Đuričić i Radovan Vujovoć, dobili su nagrade za najbolje glumačko ostvarenje i za najboljeg mladog glumca. Priznanja su osvojena u selekciji od šesnaest predstava nacionalne drame i pozorišta. Mladoj rediteljki ovo je drugo pojavljivanje na Sterijinom pozorju, gde je 2006. učestvovala sa predstavom Halflajf Filipa Vujoševića. Predstava Brod za lutke pozvana je na predstojeći Bitef.

Ana Tomović (1979) diplomirala je na Odseku za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Egona Savina, a potom obrazovanje nastavila kao stipendista Gete instituta na studijskom boravku u Talija teatru u Hamburgu. Režirala je već desetak predstava u pozorištima u Srbiji, među kojima su: Nakaze Luka Hibnera u Beogradskom dramskom pozorištu, Halflajf u Ateljeu 212, Povratak Kazanove po noveli Artura Šniclera i Brod za lutke Milene Marković u Srpskom narodnom pozorištu, Monogamija Stele Fihili u Somborskom narodnom pozorištu, Slučaj Vojcek/Hinkeman po tekstovima Georga Bihnera i Ernsta Tolera u Bitef teatru i Ronalde, razumi me Filipa Vujoševića, predstavu koja je krajem maja premijerno izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Stele Fihili Patka u produkciji Kraljevačkog pozorišta.

Čestitamo izuzetan uspeh na nedavno održanom Sterijinom pozorju. Kuda si želela da stigneš kada si počela da radiš "Brod za lutke"?

– U radu na predstavi Brod za lutke pre svega mi je bilo značajno to što nisam imala jasan plan kuda želim da stignem, već sam se upustila u putovanje. U doživljaju tog komada kod mene je istovremeno postojao osećaj i izvesnosti i velike neizvesnosti. To nije jednostavna situacija za reditelja, ali je istovremeno i najuzbudljivija zato što inspiriše i navodi na pravo traganje. Tekst se na veoma poetičan i surov način, u dijalogu s različitim bajkama, bavi sudbinom jedne žene umetnice, jedne posebne žene koju, međutim, svako od nas može da prepozna u sebi. Ona poput velikih junaka hoda sopstvenom stazom, daleko od onih utabanih, sigurnih, društvenih, i traga za svojim identitetom i smislom svog bića, direktno se suočavajući sa svojim unutrašnjim demonima. Ona vodi jedan neuobičajen život koji će je u krajnjoj tački dovesti do one pozicije koje se svi plašimo, a to je da će završiti sama, da će postati veštica iz bajke Ivica i Marica. U ovoj snažnoj drami Milene Marković sadržana je sva lepota i tragika istinskog tragalačkog duha, ona ima istovremeno zastrašujuće ali i čarobne slike i predstavlja neku vrstu intimne ispovesti same spisateljice. Za mene je ona bila, takođe, intimno suočavanje sa samom sobom.

Šta je u konačnom ishodu predstave ono čime si lično naročito zadovoljna?

– Bilo je veoma izazovno tragati za pravim ključem ove drame, ali sam na kraju veoma zadovoljna stepenom stilske slobode i zaigranosti koju sam uspela da postignem u saradnji sa svojim glumcima, a kojima se na kraju ipak postiže pravi efekat celine i emocije.

Kako struktura bajke i njeni likovi korespondiraju sa današnjim mladim ljudima?

– Bajke su poput mitova najveće istine koje možemo imati o životu. One odražavaju našu težnju ka celovitosti, ka pronalaženju istina o sebi samima i o životu. Put junaka iz bajke je na svesnom ili nesvesnom nivou protkan kroz svako umetničko delo. Zabluda je da su bajke samo priče za malu decu, one govore o životnim surovostima na koje se treba pripremiti, velikim daljinama koje treba preći i velikim izazovima koje treba savladati na životnom putu. U tom smislu bajke sad, kao i uvek, komuniciraju sa svim generacijama.

Sudeći po izboru naslova koje si radila, interesuju te stvarni problemi mladih danas. Da li domaća savremena dramaturgija daje dovoljno materijala mladim rediteljima da se bave bitnim pitanjima i problemima naše stvarnosti?

– Čovek može da piše samo o onome što dobro poznaje i što ga muči, ali društvena svest i kod mladih pisaca i kod mladih reditelja u našoj zemlji postaje sve izraženija. Mislim da u savremenoj srpskoj dramaturgiji ima mnogo dobrih pisaca.

Komad "Ronalde, razumi me" koji je nedavno imao vrlo uspešnu premijeru u Narodnom pozorištu, jedan je od onih koji se bave pitanjima koja se nas danas zaista tiču. Da li se mladi autori danas klone eksplicitno angažovanih društvenih tema?

– Po drugi put sarađujem sa piscem Filipom Vujoševićem. Komad Ronalde, razumi me duhovita je i dirljiva priča o sudbini šestoro radnika u Makdonalds restoranu na Terazijama. Drama govori o običnim, malim, obespravljenim ljudima, o gubitnicima tranzicije koji samo pokušavaju da nađu svoje mesto pod suncem i da, usred društvenog i moralnog haosa koji je oko nas, vode neki normalan život. U opštoj borbi za preživljavanje koja nastaje u društvima u tranziciji, gde dolazi do prilagođavanja drugačijem sistemu razmišljanja i rada, koji nam ni iskustveno ni genetski nije blizak, dirljiva je vera likova da tako jedan veliki korporativni sistem može da ih definiše, da će, zahvaljujući odanosti njemu postati bolji i uspešniji. Ipak, ono za čim oni tragaju u toj bespoštednoj trci nije titula "radnika meseca" već ljudskost. Drama Filipa Vujoševića traga za odgovorom na pitanje: Ima li ljubavi u tranziciji?

Ne bih rekla da se naši autori klone eksplicitno angažovanih društvenih tema. Kod nas je maltene svaka tema društveno angažovana – od tabu teme položaja ratnih vojnih invalida i veterana do tema vezanih za porodičan život, jer je porodica danas kod nas postala mesto najveće ugroženosti. Mladi autori upravo o tome najviše pišu – o disfunkcionalnim porodicama u Srbiji i o raznim oblicima nesreće koja iz toga proističe.

Činjenica je, međutim, da bi pozorište moglo da bude mnogo angažovanije nego što jeste i da bi učestalijim tretiranjem tabu tema iz naše nedavne ratne prošlosti doprinelo suočavanju društva sa posledicama ratova i doprinelo na putu ka osvešćivanju i isceljenju.

Da li je tvoje učešće na Pozorju i Bitefu i tvoj angažman u najvećim srpskim pozorištima častan izuzetak ili znak da se mladim rediteljima sada češće daje prilika da rade na velikim scenama?

– Nije izuzetak u pitanju, činjenica je da se u Srbiji pojavila čitava nova generacija reditelja i pisaca i da je mladim autorima dat veliki prostor. Naravno, jedna prirodna generacijska borba je i dalje u toku, ali je takođe činjenica da su učesnici ovogodišnjeg Sterijinog pozorja uglavnom moje mlade kolege, predstavnici te nove generacije i da se pojavio veliki broj veoma uzbudljivih, snažnih predstava koje se razlikuju od dosadašnjeg mejnstrima. Mene ova činjenica jako raduje jer mora da postoji kritična masa da bi se desio određeni napredak i probijanje dosadašnjeg sistema. Naša zemlja je već dvadeset godina u društvenoj i kulturnoj izolaciji i posledice toga su očigledne pre svega zbog ograničene mogućnosti mladih autora da putuju i da stiču iskustva na drugim stranama. Otuda osuđenost na neki neprovetreni školski vid razmišljanja. Ali situacija se sada vidno drastično menja, postoji velika strast kod mladih reditelja i pisaca i najviše me raduje što zapravo ja najviše učim upravo gledajući predstave svojih kolega.

Da li je tvoje prethodno (prvo) učešće na Sterijinom pozorju imalo uticaja na tvoj potonji angažman i karijeru?

– Da, moje prvo učešće na njemu kao sasvim mlade rediteljke sa predstavom Halflajf, pre tri godine, imalo je pozitivan uticaj na moju karijeru. Moja potonja saradnja sa Srpskim narodnim pozorištem upravo je odatle proizišla. Srpsko narodno pozorište mi je ukazalo veliko poverenje i postavljajući pred mene velike i prave izazove i te kako uticalo na moj razvoj. Veoma je bitno osetiti tako jaku podršku jer su onda i ambicije a i rezultati mnogo veći.

Koliko je studijski boravak u Nemačkoj, u Talija teatru uticao na tvoj doživljaj savremenog pozorišta i kreiranje tvog rediteljskog rukopisa?

– Mislim da je za kvalitetno i aktivno bavljenje profesijom, posebno kod mladih stvaralaca, neophodno da u svom iskustvu imaju različite uticaje i da stiču znanje na različitim mestima. Boravak u vodećem nemačkom pozorištu, Talija teatru u Hamburgu je, stoga, bio veoma značajan za moje sazrevanje i oslobađanje u profesionalnom smislu. Nemačko pozorište je po meni najuzbudljivije, najradikalnije i najprogresivnije u Evropi, a boravak u tako jakoj i drugačijoj pozorišnoj sredini mi je proširio percepciju i inspirisao me kao reditelja. Uporedo s tim, postalo mi je takođe jasno da je nemačka pozorišna sredina na tako visokom nivou zato što postoji sistematsko ulaganje u mlade autore, njihovo "otkrivanje" i podrška, ali i niz drugih aktivnosti koje povezuju pozorište i savremeni trenutak kroz različite teorijske debate na značajne društvene teme, preispitivanje pozicije pozorišta unutar zajednice u kojoj se nalazi, veoma aktivan odnos prema pozorišnoj publici, a posebno mladoj pozorišnoj publici.

Kakva je i kolika uloga pozorišta u našoj kulturi i našem društvu?

– Efemerna i nedovoljna, ali upravo kao kontrast onome što sam malopre navela. Nesumnjiv je značaj pozorišta kao institucije u jednoj društvenoj sredini. Pozorište je mesto istinskog ljudskog susreta, razmene ideja, bavljenja stvarnošću, zaustavljenog trenutka i promišljanja našeg postojanja u vremenu opšteg ubrzanja i haosa. Pozorište ima isceliteljsku funkciju u društvu, ali ono ne sme ostati zatvoreno i samodovoljno, već mora kroz dijalog i otvorenost posegnuti za svojom publikom. U našem društvu pozorište je institucija nedostupna mnogima, a posebno se malo pažnje ulaže u pozorišta za decu i mlade, u formiranje nove generacije aktivnih mladih gledalaca.