|
Od prve izložbe Vojislava Voja Stanića (1924, Podgorica) u Beogradu 1958, do one koja je od 13. maja do 30. juna 2008. krasila zidove Galerije RTS-a, prošlo je pola veka. Za tih pedeset godina umetnik je sačinio grandiozno delo šireći, nekako više po vertikali, svoj slikarski svet, ali zadržavajući uvek određene prepoznatljive konstante – specifičan rukopis, mediteranski ambijent i sadržaj zasnovan na životnoj radosti, koja na njegovim slikama već godinama opstaje kao oblik nepromenjive lepote.
Otkako je naslikao svoju prvu uljanu sliku 1954, Vojo Stanić je izlagao u mnogim gradovima nekadašnje Jugoslavije, u Parizu, Njujorku, Cirihu, Stokholmu, Aleksandriji, Oslu, Rimu, Berlinu, Monaku, Moskvi... Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. Postao je član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore još 1952, Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, Matice crnogorske i crnogorskog PEN kluba 1985. i član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti 1999. Kao predstavnik Crne Gore učestvovao je na Venecijanskom bijenalu 1997.
Budući da se dela Voja Stanića osim u zvaničnim institucijama nalaze i u mnogim privatnim zbirkama, tridesetak takvih slika nastalih od 1965. do 2000, koje su vlasništvo porodica Vujošević, Milić, Pavlović, Petković i Todorović, prikazano je upravo na izložbi u Galeriji RTS. Autor izložbe i kataloga je istoričar umetnosti Natalija Cerović.
Pre nego što je postao poznati slikar, Vojo Stanić je studirao i završio vajarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Lojza Dolinara. Iako je, kako kaže, crtao i slikao otkako je kao dete uzeo olovku u ruke, za studije je izabrao vajarstvo, nekako sasvim nepredviđeno, slučajno. Kad je došao na Akademiju bio je fasciniran jednom "anatomskom figurom". "Učinilo mi se – e, ovo je nešto", pričao je Stanić 1973. D. Adamoviću u čuvenoj Anketi "Ko je na vas presudno uticao i zašto" lista Politika.
– Nisam ni znao da to i nije skulptura već učilo, figura za proučavanje anatomskog sastava ljudskog tela. Mnogo mi se to dopalo. I ja koji sam došao da učim slikarstvo, odem na – vajarstvo. A slikao sam otkako sam se rodio. Precrtavao sam one starinske vezove, slike iz knjiga i novina, crtao kako sam znao ono što sam video. Još odmalena to kod mene nije bila samo igra. To sam radio najstrasnije od svega i u školi i van nje. I mogu reći da sam se za slikarstvo opredelio veoma rano i da mi se čini da sam oduvek znao da ću biti slikar.
Tako je posle vajarstva, onaj iskonski slikarski dar, koji je Vojo Stanić nosio duboko u svom umetničkom biću, izbio ponovo na površinu. I više ništa nije moglo da ga skrene sa tog puta. Za Stanića je slika postala život, a život slika.
Nastanio se u Herceg Novom i tamo počeo da gradi svoj likovni svet. Slikao je ono što je video ispred sebe na obali, moru, prozorima okolnih kuća, primorskim baštama, trgovima, parkovima... Smatrajući da tema za svoje slikarstvo ima napretek oko sebe, Herceg Novi napušta samo kada je to neophodno. "Kad god počnem nešto da slikam uvek vidim more", izjavio je u jednom intervjuu.
A svoje primorske "likovne priče" Stanić nadograđuje često oniričkim prizorima, odnosno nadrealnim maštanjem u kojem je sve dozvoljeno: glavi da leti bez tela, pijanisti da svira među planinama, kupaču da ima otvoreni poklopac umesto dela lobanje što dozvoljava da se vidi praznina umesto mozga, ogromna flaša koja zamenjuje stub mosta...Uzaludno je ovde traganje za nekim uticajima Brojgela, Boša, De Kirika, Magrita, Ešera. U svim poređenjima Vojo Stanić izlazi kao svoj i ostaje na svojoj strani. On ni za likovnom "modom" nikada nije išao.
Prilikom njegove izložbe u Galeriji SANU 1988, rekao nam je:
– Pomislio sam, ako krenem za nekim trendom, tek što ga savladam toliko da bih mogao nešto kreativno i svoje u takvom obliku da dam,već je ta moda prošla, i neko, tamo negdje proklamuje druga pravila...To je besmisleno, razmišljao sam, i ostajao uvijek na svojoj strani.
Na toj svojoj strani, umetnik je uspeo da očuva onu detinjastu iskrenost s kojom je radio prve crteže ali i da saopšti veoma kompleksne sadržaje međusobno povezane nekom čudesnom lepotom i harmonijom. A posebno vešto uspeva na jednom platnu da uklopi paralelne radnje koje se istovremeno odigravaju u enterijeru i eksterijeru primorskog mesta. Poput kontrapunkta u muzici, on je u stanju da na platnu ispiše svoje "likovne note" i postigne skladnu "arhitektoniku" kompozicije. Sve to doprinosi neprolaznosti slikarskog šarma Voja Stanića. To je magija koja Stanićevo delo čini uvek privlačnim i neposredno bliskim.
|
Mediteranski lirizam
"Stanićeve slike, iako na prvi pogled deluju jednostavno i lako razumljivo, karakteriše zagonetnost i tajanstvenost nedokučivog", piše u katalogu Natalija Cerović. "Ipak na njima preovlađuje mediteranski lirizam i on je osnova da njegove slike budu sa radošću prihvaćene." | | 
