 Jusuf je bio iz mesta Perge, dan hoda od maloazijske obale Sredozemnoga mora. Kao većina njegovih sunarodnika iz Turske toga vremena otišao je kao mladić na rad u Nemačku i tamo proveo duge decenije perući ulice. Naučio je da u Nemačkoj pse zovu kako u Turskoj vabe mačke i vratio se s nešto malo ušteđevine i nekoliko nemačkih reči, tako da je mogao da razume svakodnevne razgovore nemačkih turista što su zapljusnuli turski grad Antaliju gde se Jusuf nastanio po povratku u zemlju.
Može se reći da je Antalija zapanjila Jusufa. Grad je bio sve mlađi, a Jusuf u njemu sve stariji. Kuće sve novije, ulice sve šire, kola je bilo sve više i sve lepših, a Jufuf je bio visok metar i šezdeset pet santimetara i imao sve više bora koje su zapljuskivale njegove oči kao talasi Sredozemnoga mora maloazijsko kopno. Nije bio lep. Izgledao je onako neugledan i odeven u staru mrku odeću kao neko ko može da ukrade ili prevari. Nije budio poverenje. Ali tako o njemu niko nije mislio, jer dok je prolazio sedam i po kilometara dugom šljunčanom plažom Antalije niko ga od turista koji su se tamo kupali nije video. Nisu ni gledali u njega. A on je svaki dan izjutra polazio sa istočne strane zaliva ka Zapadu i pažljivo razgledao šljunak pred svojim nogama. Tada mu je udaralo sunce u potiljak i imao je najbolje osvetljenje, što je za njegov posao bilo presudno. S mukom vadeći noge iz šljunka pažljivo je gledao sleva udesno i zdesna ulevo. Polako i sistematski. Nosio je vreću i u nju stavljao svaku stvar koja bi mu se učinila vrednom, a bila je zaboravljena ili bačena na obalu. Bilo je tu najčešće izgubljenih parica – juro kovanica iz Nemačke, poneka turska lira (slična evrima), pokatkad čak i neka engleska lula, ili kapa. Šta sve turisti nisu zaboravljali na plaži! Tako su se u Jusufovoj torbi našle razne stvari. Sat, marama, sandale... Hodajući tako po antalijskoj plaži ispod hotela "Hil Sajd Su" ili "Šeraton", pošto mu uši nisu bile zauzete kao oči, slušao je, ili tačnije rečeno, čuo šta su turisti na plaži razgovarali. Većinu tih razgovora nije pamtio, kao što se ne pamti šuštanje talasa, a samo poneke je (ako su bili vođeni na nemačkom) mogao da razume. No i njih je zaboravljao. Sem dva. Dva razgovora ostala su mu u sećanju i on ih je u mislima preveo na svoj maternji jezik.
– Otkuda Turskoj tolike pare da ovako grade zemlju? – pitao je jedan postariji debeli Nemac izvaljen kraj svoga piva na sredozemnu obalu pored neke krupne žene. Obazreo se i dodao:
– Podigli su za poslednjih pet godina oko 40 hotela samo u ovoj regiji i dva aerodroma.
– Kako otkud im pare? – uzvratila je Nemica – Seti se! Sto godina Turci nisu ratovali. Niko živi u Turskoj danas ne pamti ni jedan rat. A rat je najskuplja stvar na svetu.
Drugi razgovor vodio je jedan mladi bračni par iz Drezdena. I njega je Jusuf u mislima prevodio na turski tokom dugih zimskih nesanica kada je svaka noć njegovog života imala na nebu po zvezdu.
– Ja sam ti pokazala najlepši hotel na svetu. Vodila sam te na ručak u resort "Adam & Eva" u Belek. Sada je na tebe red da mene iznenadiš.
Tako je govorila mlada žena. Mladić je zamišljeno rekao:
– Mislim da ću te iznenaditi kao i ti mene. Pokazaću ti najdragoceniju stvar u Antaliji.
– Šta je to?
– To je trbušna igračica.
– Trbušna igračica? Šališ se.
– Ne. Ozbiljan sam. U centru grada ćemo uzeti tramvaj i voziti se do poslednje stanice, do muzeja. I tu ću ti pokazati ono što imam da ti pokažem...
Dalji tok razgovora Jusuf nije čuo. Mladi par je pokupio svoje stvari i otišao. Jusuf je upamtio njihove reči, ali nije zaboravio da pregleda šljunak na kojem su se odmarali i tu je našao dvocevnu frulu pokvašenu, ali celu. Neko ju je tu zaboravio zatrpanu među kamenčićima obale. Obradovao se i stavio je u vreću, ali razgovor je ponovio na turskom da ga ne zaboravi.
Idućeg dana nije otišao na plažu. Otišao je u centar i tu uhvatio jedini tramvaj u gradu. Platio je jednu liru i dovezao se do kraja pruge. Tu je izašao i našao se pred antalijskim muzejem. Prešao je ulicu i stidljivo ušao u predvorje.Tu nikada ranije nije bio. Pitao je krijući oči ženu za kasom da li se tu može videti trbušna igračica. Hteo je da vidi najskupoceniju stvar u gradu.
– Ovde prodajemo karte za muzej, i ovde nema nikakvog mesta gde igraju trbušne plesačice – uzvratila je žena i rekla da ulaznica košta deset turskih lira. Jusuf se počešao po glavi i stegao vreću pod miškom ne znajući šta da radi, dok su ga jedan čuvar i žena iza stola sa kartama sumnjičavo gledali. Nije bio odeven kao oni što svraćaju u muzej. Tada se iz jedne dvorane pojavila još jedna čuvarka i upitala u čemu je stvar. Kad su joj objasnili, ona se nasmejala i rekla Jusufu:
– Hoćeš da vidiš trbušnu igračicu?
– Da! – uzvratio je on zbunjeno. Izgledalo je kao da svoje namere krije. Kao da te namere nisu bile sasvim čiste.
– Pođi sa mnom! – rekla je čuvarka, ali je prodavačica karata dodala da Jusuf nije platio ulaznicu. Tada je Jusuf izvadio deset lira i pošao za čuvarkom, ali ih je čuvar takođe sledio pokazujući otvoreno nepoverenje prema neobičnom posetiocu.
U dvorani gde su ispred jedne klupice stajali rimski imperatori isklesani u mramoru i obasjavani svetlošću čim bi im posetilac prišao, na počasnom postolju stajala je krupna ženska figura zalepršanih skuta tamne boje.
– Evo tvoje trbušne igračice! – rekla je čuvarka i posadila Jusufa na klupicu ispred skulpture.
– Odakle je ona? – upitao je zapanjeno Jusuf.
– Iz mesta Perge – uzvratila je čuvarka – sve piše na postolju.
– Iz mog mesta?
– Da, ako si ti iz tog mesta. Živela je tamo mnogo pre tebe. Ona nije Turkinja, ona je Grkinja.
Čuvarka je morala da ode dalje na svoje poslove u muzeju, ali kraj Jusufa je ostao čuvar koji je sa sumnjom motrio posetioca. Jusuf je stvarno izgledao kao neko ko bi mogao stvoriti nepriliku, ili štetu na tome mestu. Zato se pokupio i brže-bolje pobegao od tih neprijateljskih očiju što su ga nadgledale.
Ali, Jusuf nije mislio da odustane. Mislio je i smislio. Podvaliće on tom čuvaru.
Otišao je pred Tekelijinu džamiju nad lukom, pokupio nekoliko pari kaljave obuće što su je vernici ostavljali pred ulazom i očistio ih. Kada bi vernici izašli da se obuju, poneki bi darivao Jusufa paricom, a poneki bogami i lirom. Kada bi se dovoljno nakupilo, Jusuf bi uzeo tramvaj i odlazio u muzej. Ponekad je morao da plati ulaznicu, ali ponekad bi ga puštali i bez toga, jer on je od svega u muzeju išao da vidi samo jednu jedinu, najdragoceniju stvar u Antaliji, trbušnu plesačicu. Sedeo je na klupici pred njom, bez vreće, koju su mu oduzimali na ulazu i slušao načuljenih ušiju da li će neko od nemačkih posetilaca pročitati iz knjiga koje su nosili sobom ili sa table koja se nalazila pod kipom igračice poneki podatak o njoj. Tako je (kad god bi skupio novac) pod budnim okom čuvara muzeja polako pabirčio podatke o trbušnoj igračici.
Ona je bila mnogo viša od njega. Imala je dva metra i dvadeset pet santimetara. Bila je rođena u drugom veku hrišćanske ere, oni za koje se misli da su je načinili od malozaijskog bojenog kamena zvali su se Rodes ili možda Afrodisias. Bili su helenistički vajari. Otkopana je u mestu Perge i imala je lice i ruke od beloga mramora, kosu, hiton i uzlepršani himation od tamnosivog mermera, a crnu suknju od bazalta. Nosila je kroz vekove neizrecivo tužan izraz na licu, tako da se dok je igrala, nešto kao grč veđa vezalo iznad njenoga lepoga nosa u najavu plača. Plač i igra. Plač je za nju, a igra je za druge.
Gledajući je sa svoje klupice Jusuf nije znao je li to grčka veštica, ili najlepša žena koju je ikada video. Znao je da mora nešto da učini. Odjednom, prestajao je da se tako zove, odjednom više nije imao metar i šezdeset pet visine, nije bio ružan, i nije više koračao kroz šljunak sredozemne obale, nego leteo kad hoće. Odjednom, budni čuvar je gledao na drugu stranu. Posetilac je mogao najzad da priđe prvi put sasvim blizu svojoj igračici. Da je dodirne. Bio je sada njene visine, oko dva metra i dvadeset pet, bio je mlad i lep, razumeo je odjednom ne samo njenu igru, nego i njen plač sabran u povijama i vezan između njenih lepih očiju. Jezik nije bio potreban. Plač i igra se razumeju i bez jezika.
I tada je Jusuf ostvario svoj naum. Iz nedara je izvadio sviralu nađenu na plaži. Brzo, brzo, da niko ne vidi, stavio je sviralu u nozdrve i zasvirao jednu prastaru melodiju na koju su trbušne igračice njegovog mesta Perge nekad, u njegovoj mladosti, igrale. Jusuf nije stigao da vidi kada je trbušna igračica iz muzeja zaigrala probuđena zvucima njegove frule, jer su se čuvari sjatili oko njega, oteli mu instrument da ne remeti mir posetilaca i udaljili ga iz zgrade. To je bilo jednoga utornika popodne.
Otada Jusuf više nije smeo da dolazi u muzej. Ali, on je od igračice ipak dobio nešto dok je svirao u svoju dvocevnu frulu. Njenu igru, njen trbušni ples razumeo je svaki posetilac. Ali Jusuf je razumeo i njen plač. Njemu se otkrila njena tajna. Plač trbušne igračice se odnosio na nešto u muzeju što je Jusuf u prolazu okrznuo okom u jednoj vitrini na prilazu dvorani u kojoj je prvi put video trbušnu igračicu. Njen plač u igri odnosio se na jedan stari krčag po kojem su bile iscrtane crne slike. Smisao tih slika objasnio mu je njen plač. Na krčagu bili su naslikani bradati stariji muškarci nagi i sa veoma dugim i šiljatim spolovilima. Otpozadi imali su po jedan mali kao jareći rep. O tim spolovilima govorio je plač trbušne igračice. Bila su to spolovila poluljudi, ili poluživotinja namenjena drugim mužjacima. U žensku utrobu ta spolovila nisu mogla da stanu. Ali, žene koje bi se odvažile, ili bile primorane da oprobaju na sebi ta poluljudska spolovila, ili bi umrle od toga, ili bi ostale nerotkinje, ili odmah začele dete, jer je vrh tog spolovila ulazio pravo u matericu i osemenjavao je... Žene koje bi tako začele rađale su androginu decu: ta deca nisu bila ni anđeli, jer nisu imala krila, ni ljudska bića, jer su rađana bez spolovila, pa nisu mogla da se razmnožavaju. Takav porod je bila i Jusufova trbušna igračica, najdragocenija stvar u Antaliji. Nije mogla da leti, a nije mogla ni da rodi. Bila je poluanđeo i polužena...
Sa tim saznanjima šta znači plač trbušne plesačice Jusuf je otišao natrag na plažu Antalije noseći svoju vreću. Nije više znao ko je, ali ga za to i nije bilo briga. Jer on je saznao još nešto o trbušnoj igračici. Hodao je po šljunku jedva vadeći noge iz kamenčića i pažljivo gledao sleva udesno i zdesna ulevo motreći da nešto izgubljeno ne propusti. Ali ono što je znao znao je zauvek.
*****
Znao je da u muzeju svakoga utornika popodne spremačica i prodavačica karata obično prošapuću jedna drugoj:
– Grčka veštica opet luduje i sveti se što ne puštamo onog frulaša da joj svira...
U celom muzeju utornikom popodne sva vrata i prozori za koje spremačice i čuvari dobro znaju na koju stranu se otvaraju, ne mogu se više upotrebiti na dotadašnji način. Grčka veštica ih okreće i sva vrata i prozori muzeja, tamošnji ulazi i izlazi otvaraju se utornikom popodne na drugu stranu. Da bi smirili trbušnu igračicu morali su jedne večeri da stave dvocevnu frulu uzetu od Jusufa kraj njenih nogu.
Neki veruju, a Jusuf zna, da ona ponekad noću stavlja sviralu u nozdrve, tužno svira i izvodi svoje trbušne plesove ne silazeći sa postolja. | 
