|
Završio je Likovnu akademiju početkom devedesetih i od tada se gotovo ugasila njegova strip karijera, ako ne računamo nekoliko tabli koje je objavljivao za domaće magazine. U međuvremenu, svirajući gitaru u nekoliko domaćih bendova (Džukele, Goblini), posvetio se rokenrolu.
Crtajući, u međuvremenu, iz hobija, učestvujući na antiratnim strip projektima sredinom devedesetih, od kojih je prvi bio strip kompilacija "Signed By War", a na kraju zajednički zidni strip magazin "AUT!" #3 (AWA, 1996), zajedno sa Edmondom Spirtsom, Peterom Pontijakom, Marselom Rojtersom (Holandija), Aleksandrom Zografom i Wostokom (Srbija), ovaj svestrani umetnik godinama je gradio klasičan, profesionalan crtački stil, da bi se na kraju dokazao kao izgrađen crtač stripa. Nakon dva albuma popularne "Tajne istorije", dolazi na red "Velika igra", takođe po scenariju Žan-Pjer Pekoa, serijala pisanog samo za Pilipovića.
 Kako je došlo do saradnje sa francuskim izdavačem?
– Čovek po imenu Čaba Kopecki, video je nekoliko mojih tabli objavljenih u strip časopisu "Tron" sredinom devedesetih, nazvao me i ponudio saradnju s francuskim izdavačima. Pomalo uplašen i već duboko u rokenrol vodama, odbio sam ponudu! Čovek nije mogao da poveruje da odbijam priliku koja se ne dobija svaki dan. Dve godine kasnije pozvao me je ponovo misleći da sam promenio mišljenje, a ja sam ponovo odbio saradnju. Međutim, Čaba je bio izuzetno uporan, i 2004. uspeo je da me ubedi da makar pokušam. Uradio sam četiri probne table u olovci i na moje veliko iznenađenje, posle nekoliko nedelja stigao je ugovor za Četvrti tom "Tajne istorije".
Kako je bilo raditi sa poznatim svetskim imenima strip stvaralaštva – mislim na Žan-Pjer Pekoa?
– Žan-Pjer je jedan od najčitanijih i najproduktivnijih scenarista u Francuskoj i to mi je pomalo ulivalo tremu kad sam počeo da radim. Način na koji piše, međutim, vrlo je prilagodljiv za crtače i ostavlja mnogo slobode i kreativnog prostora. On je jedini s kojim sam radio do sada, savršeno odgovaramo jedan drugome i verujem da ćemo i ubuduće sarađivati.
Pretpostavljam da, nakon "Tajne istorije", sada malo ležernije radiš na novim serijalima. Možeš li da opišeš razliku?
– Razlika je samo u tome što je sada u pitanju druga epoha. Na "Tajnoj istoriji", trebalo je raditi na arhitekturi, kostimima, oklopima iz tog perioda (Rim, XVI vek). Sate i sate sam proveo na internetu prikupljajući odgovarajuću dokumentaciju. "Velika igra", opet, obiluje ratnom tehnikom, pogotovo avionima i to ne običnim već "projektima" koji su završavali ili na papiru ili najdalje do hangara kao prototipovi. Žan-Pjer je poznat po svojoj sklonosti da skoro u svaku priču ubaci poneku leteću stvar. Prosto obožava letelice.
Možeš li da opišeš crtačke, slikarske i digitalne tehnike koje koristiš?
– Klasika. Pero, četkica, tuš... i naravno skener. Tu je i neizbežni fotošop koji koristim da završim stvari. Oblačiće, margine i sitne ispravke, sve ono što bi mi bespotrebno oduzimalo vreme, dodajem u kompjuteru. Ponekad preradim čitav kadar ako mi se ne svidi.
Koliko je vremena potrebno da se završi jedan strip-album klasičnog obima. Kroz šta sve prolaziš da bi ga završio?
– Rokovi koje izdavač postavi ostavljaju dosta vremena da se album završi i izgleda dobro. Za prvi album na "Tajnoj istoriji", trebalo mi je skoro godinu dana, a sada mi treba oko šest meseci da završim epizodu od 46 strana... Iskustvo se ipak stiče, i nema više toliko straha od izazova pa se radi brže. Ipak, postoje i faze kad prosto ne ide. Jednostavno ne izlazi ništa, ruka neće da sluša, više radi gumica nego olovka, ali to je valjda normalno. Svi crtači prolaze kroz to.
Crtački uticaji, uzori? Koje stripove voliš?
– Ima ih mnogo... Hugo Prat, Herman, nezaobilazni Žan Giro – Mebijus, Nikola de Kresi, Didije Kesegren, Ričad Korben, Majk Minjola, Dejv Maken, Bil Sjenkjevič, Simon Bisli, Igor Kordej. Od stripova... hm, to je već malo teže pitanje. Kao klinac ložio sam se na Spajdermena, Betmena i Srebrnog Letača. Kasnije je došao Arzak, Korto Malteze. Jedan od najomiljenijih albuma mi je "Foligatto" Nikole de Kresija. Sviđa mi se i Helboj, Majka Minjole. Danas mi je teško da pratim sve to. Samo u Francuskoj izađe 4.000 naslova godišnje.
Muzika je za tebe način da se izraziš samo kreativno, ili i idejno, s obzirom na to da je reč o panku? Koji su bendovi bili ključni za tebe?
– Ceo taj pank talas s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih bio je presudan za mene. Ta ideja da svako može da uzme gitaru u ruke i s tri akorda napravi pesmu o bilo čemu, da napravi svoj fanzin, svoj strip, bilo šta, bila je za mene genijalno otkriće. Ako bih morao da izdvojim jedan bend koji je uticao na to da se latim gitare i sviram, neka to budu Sex Pistols. | 
