|
Javnost u zemlji upoznala se s radom Borisa Miljkovića još 1980. kada je sa kolegom Branimirom Dimitrijevićem režirao TV emisiju "Niko kao ja". Od tada pa do danas, Miljković ne prestaje da iznenađuje svet svojim originalnim rešenjima, kada je u pitanju reklama ili muzički spot. Proširujući sfere svog interesovanja, Boris je za nešto manje od tri decenije nanizao iza svog imena i druga zanimanja u kojima se takođe dokazao kao više nego uspešan pozorišni i TV reditelj, kreativni direktor, pisac, profesor na beogradskom Univerzitetu umetnosti…
Od februara do kraja maja ove godine, od RTS-a javnog medijskog servisa Srbije, bio je angažovan na uobličavanju celokupnog umetničkog efekta beogradske Evrovizije. Kao kreativni direktor osmislio je logo, teme i video klipove, a inicijalnu ideju scenografa Gorana Joksimovića pretvorio je u nešto izvodljivo i atraktivno.
Kako je na Pesmu Evrovizije u Beogradu reagovala Evropa, a kako danas, kada je sve iza nas, vidite efekat svojih ideja na spektaklu održanom u Beogradu?
– Evropa je reagovala začuđujuće dobro. Na početku su bili veoma skeptični, a potom zabrinuti zbog situacije u Srbiji. No, kako je vreme odmicalo, njihova sumnja je nestajala, da bi na kraju kulminirala u oduševljenje. Od Evropske radiodifuzne agencije (EBU), moji video klipovi proglašeni su za najbolje ikada urađene na Pesmi Evrovizije. Komentatori francuskih i engleskih televizija sa otvorenim simpatijama prenosili su svoje utiske o našoj Evropesmi. Sada, kada je sve prošlo, ceo tim, pa i ja, poprilično smo mamurni od tolike količine koncentrisanog posla i strepnje da sve ispadne dobro, jer, ipak je to najveći TV šou na svetu. Zato pored umora, osećam i veoma veliko zadovoljstvo da smo se kao grad i zemlja i više nego uspešno predstavili.
Na Evroviziji ste u stvari nastavili da se bavite onim što radite već skoro tri decenije. Od koga ste najviše naučili, kojih ljudi se najrađe sećate?
– Najviše sam naučio u proteklih pet godina od reditelja Dejana Mijača. Kao njegov lični videoumetnik, bio sam primoran da do tančina učestvujem u njegovom radu. Naravno, za ovih trideset godina, najrađe se sećam Branimira Dimitrijevića Tucka s kojim sam počinjao svoju karijeru.
Koliko se toga promenilo u Vama i Vašem delu?
– Promenilo se mnogo i to na najmanje očekivan način. Kada bih sve to za sobom proživljavao ponovo, sigurno bih živeo drugačije. Ipak, srećan sam što i dalje putujem istim putem. Živeo sam na mnogim koordinatama i meridijanima, šetao iz teme u temu, iz oblasti u oblast, ali sam ostao u domenu kreativnog i to ću raditi i ubuduće.
Dobitnik ste nagrade Udruženja propagandista za životno delo, pored ostalih brojnih priznanja koja ste dobili u inostranstvu. Po čemu se vaš kreativni pristup razlikuje od pristupa drugih reditelja, kreativnih direktora, onih koji vizualizuju ili na neki sličan način predstavljaju svoje ideje?
– Ne razlikujemo se mnogo. Možda jedino po tome što sam ja svoje spotove, koji su dobijali visoke nagrade, pravio ekscesno. Cilj mi je da svojom kreacijom uvek podignem nivo komunikacije. To nije preterano visoko postavljen cilj, ali u sredini u kojoj živimo to je i više nego korisno. Za mene je ta "nagrada za životno delo" došla malo prerano, jer planiram da još dosta vremena provedem na sceni. Mislim da ulazimo u razdoblje u kojem komunikacijski ekscesi ponovo postaju mogući. Nazire se svetlo na kraju tunela koje uvek donosi onaj potreban nemir u kojem je sve moguće.
Režirate i pozorišne drame. Kakva je razlika između rada u pozorištu i rada na reklami ili muzičkom spotu?
– S jedne strane razlika je ogromna, a sa druge postoji toliko toga zajedničkog. Kako bi rekao Bodrijar, reklama je finalna umetnost dvadesetog veka u kojoj se sreću muzika, film, dizajn, reči… Sa druge strane, ona je vrlo sužena jer cilja na samo određeni segment društva sa socijalne, ekonomske ili političke strane. Velike umetnosti, kao što su književnost, muzika ili pozorište ipak pokušavaju da odgovore na neka velika i opšta pitanja koja se tiču svih.
Dokazali ste se i kao pisac. Možete li nešto reći o svojoj poslednjoj knjizi, romanu "Poljupci, sećanja i razgovori", objavljenom u izdavačkoj kući Geopoetika?
– To je najapstraktnija i najintimnija priča koju sam napisao do sada. Budući da sam prošlim knjigama obezbedio sebi slobodu izraza, dozvolio sam sebi taj eksperiment. Hteo sam da izađem sa terena setne, emotivne pripovetke. Koliko sam uspeo videćemo, ali će najverovatnije moj književni izraz i dalje biti takav.
Koliko se beogradske ulice razlikuju od ulica velikih svetskih metropola?
– Iako mi to ne bismo voleli, one se ipak mnogo razlikuju. U pričama Mome Kapora može se pročitati da se razlikuju po emociji, toplini i ličnoj istoriji. Ali, naše ulice su i previše zapuštene, neuređene i divlje, jer takvi smo još uvek, mi Beograđani.
Koliko se Beograd 2008. razlikuje od Beograda iz osamdesetih?
– Ne mogu da se uporede. Ipak, na svu sreću taj konopac koji je prekinut krajem osamdesetih ponovo se vezuje. Kao neka prirodna veza između građanskog društva koje smo imali tada i nečega što se dešavalo poslednjih sedamnaest godina. Čini mi se da se ponovo sve revitalizuje, ponovo se rađa neka istinska vrlina i novi nepatvoreni bunt od koga će svima nama biti mnogo bolje.
|
Rediteljska biografija i marketinške nagrade
Boris Miljković je rođen 1956. godine u Zagrebu. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je dugogodišnji kreativni direktor marketinških agencija Saatchi & Saatchi Middle East, Saatchi & Saatchi Balkan i McCann- Erickson Beograd... Režirao je više od tri stotine reklama i muzičkih spotova. Dobitnik je više međunarodnih priznanja (Clio Awards, MTV Video Music Awards, Epica D’Or , Golden Drum Award, Grand Prix Golden Rose of Montreux, Eurobest, London, New York Festival…). Predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Pozorište
Režirao je dramu "Nevjesta od Vjetra" (2003) u Narodnom pozorištu i "Priču o Vojniku" (2005) u Ateljeu 212. Bio je kreativni direktor pozorišnih drama i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje je režirao Dejan Mijač: "Pseći valcer" (2004), "Skakavci" (2005) i "Barbelo, o psima i deci" (2007).
Književnost
Kao pisac, za svoju prvu zbirku priča "Čaj na Zamaleku" (Geopoetika, 2002) dobio je Nagradu "Isidora Sekulić". Svoju drugu knjigu priča, "Fabriku hartije", objavljuje kod istog izdavača 2003, a potom mu izlaze i romani "Uspavanka za Lalu" (Geopoetika, 2004) i "Poljupci, sećanja i razgovori" (Geopoetika, 2006). | | 
